Ono vreme je bilo bolje zato što su se onda dešavale nove stvari i što si ti mogao biti taj koji je osetio te nove stvari, pre ostalih. Danas klinci i nemaju šta da vide - samo surogate. Ne znam uopšte na šta će za dve-tri godine ličiti klinci koji sad slušaju ta sranja kao što su New Kids On The Block
Dobro znamo da koncert Iggy Popa beše
nezemaljsko zbivanje za sve one koji se nisu umorili spontanosti.
Čovek koji je pretvorio rock’n’roll u sebe, vadio je odnekud iz
trbuha odjednom i početak, i trajanje i kraj tog istog rock’n’rolla
onakvog kakav je on sve vreme trebao da bude.
Negde posle ovog
šokirajuće snažnog događaja, zatičemo pomalo zbunjene članice
Boya, kako kruže okolo pokušavajući da se snađu.
*****
Bilja: Stvarno,
kao da nije sa ove planete, kao da je došao Bog. Prvo je dobro to
što je svirao sve te stare stvari, drugo što se meni dopalo je to
što je sastavio bend tako da ih odsvira sirovo, taman kako treba.
Postoji nekoliko stvari koje u životu ne smeš da propustiš - Jamesa
Browna, Iggyja Popa, prošle godine smo gledali Ramonese, sad još
samo kad bi moglo malo da se vrati vreme, da vidimo Pistolse.
Ja sam
čak stavila i cvikere da bih ga videla bolje. Fenomenalno izgleda,
ja sam zaljubljena u njega.
Jasna: Meni je bilo važno da
čujem taj glas koji sam slušala na pločama, glas izmišljenog
bića. Priznajem, doduše, da do sad na koncertima nisam gledala
muški striptiz. To je možda doprinelo boljem utisku.
Bilja: Meni je
i to bilo fenomenalno, ne samo zato što nisam videla muški striptiz
do sad, već zbog toga što to nije deo šou programa, već njegovog
ludila.
• U jednom intervjuu ’81. je
izjavio da se oseća kao žena - da voli da se daje, da pruža ljudima.
Bilja: Sviđa mi se ta izjava, mada na
sceni u stvari uvek imaš taj osećaj davanja. Jedino što je od preko
deset hiljada ljudi tamo bilo bar četiri hiljade koji su znali samo
poslednja dva-tri albuma.
Znaš, kad smo mi skočili - nije masa. Na
Candy i druge hitove skočila je većina. Na starije stvari, I Wanna
Be Your Dog ili Search & Destroy ili Loose ili Raw Power, malo
ih je skakalo, a one su bile okosnica koncerta - baš zato je i bio
neverovatan.
To je malo sramota.
World's Most Forgotten Girls
Bilja: Pre desetak godina smo ja
i Jasna, jednog dana pokupile neke stare Iggyjeve i Bowijeve ploče
oni su nam bili zanimljivi, a posebno ovaj divljak. Bowie je bio, kao, obrazovan
tip koji sve smisli, a iz ovoga to izlazi samo.
Mi smo se u to vreme,
pre Boya, bavile nekim crtežima - neka fantastična bića Borgesova - i
tog dana smo napravile sledeću stvar, donele smo ploče i pustile
Lust For Life, to nam je bila važna pesma za to, a jedna naša
prijateljica je došla sa video kamerom i snimala nas kako skačemo
po sobi i cepamo te crteže koji su nam, inače, ranije dosta
značili.
Za nas je to bio momenat odrastanja. Tako smo ostale vezane
za tu ploču. Tad smo imale osamnaest godina, pošto smo, je li,
1961. godište.
• Da li je taj filmčić ostao
sačuvan?
Jasna: Ne znamo. U svakom
slučaju muziku je radio Iggy Pop.
Bilja: Bitno je da smo mi bile
jako besne u tom filmu i da smo počele da bacamo po sobi te crteže
nad kojima smo provele mesece rada i koje je trebalo čuvati.
• Šta ste uopšte prvo čule od
Iggyja?
Bilja: Raw Power. Tu ploču sam
dobila od nekih punkera, u nekoj gomili raznih punk ploča našla se
i ta koja mi je bila neverovatna - ludilo, škripa, haos!
Jasna: Ja sam prvo čula Lust
For Life, a vrlo brzo Raw Power. Te ploče je neko kod mene
zaboravio, a ja sam ih ladno maznula. Samo što ih je posle godinu
dana Bilja pozajmila od mene da ih malo sluša i još su kod nje.
Bilja: To uopšte nisu bile
tvoje ploče. Nemoj sad da kažem zašto ti ne dam ploče - ona prstima
hvata ploče, grebe ih, meni se srce cepa dok gledam kako stavlja
ploču na gramofon. Samo što nisam na ploči našla masti od kolača,
krompira i mesa. Kako da ti onda dam ploču?
Jasna: Bilja stalno briše
vodicom svoje ploče, briše prašinu sa njih.
Ja sam radosna
• Kako ste se vas dve upoznale? Oko
razmenjivanja ploča?
Jasna: Išle smo u istu školu,
Karlovačku gimnaziju, pa posle na Filozofski
fakultet, književnost.
Bilja: Ne, tu je interesantna
priča da je nas dve odvojeno poznavao Miroslav Mandić, novosadski
književnik, slikar, ne znam ni ja kako da ga nazovem, koji je meni
rekao da bih morala da se družim sa Jasnom, a Jasni da obavezno mora
da se druži sa mnom.
Ja sam joj prišla i rekla - e, meni je Manda
rekao da trebam da se upoznam sa tobom, a ona će - ali meni je Manda
rekao da trebam da se upoznam sa tobom. Ne znam kako je on to znao,
ali ispalo je da smo se nas dve baš dopunjavale u nekom smislu.
Onda
je krenulo sa tim crtežima i sa pločama, zezanjem.
Jasna: To još nije bilo ništa
ozbiljno. Prvo što smo ozbiljno uzele da radimo bilo je da pravimo
grupu Boye.
Bilja: Fazon je bio u tome što
smo obe pročitale Borgesovu knjigu Priručnik fantastične zoologije
i oduševile se.
Jasna:...i onda smo htele da je
ilustrujemo i napravimo posebnu knjigu koja bi se zvala Ilustrovani
priručnik. Od toga smo napravile dve, tri izložbe u Novom Sadu. Ali
onda su već počeli koncerti da se dešavaju, Ruts u Beogradu i sve
ostalo.
Bilja: To je bilo takvo vreme - nešto se dešavalo. Jedno dobro vreme koje je zahtevalo da uletiš u
nešto ili ćeš propustiti sve. Pojavio se punk, koji je nama bio
zanimljiv baš zbog svoje naivnosti i neveštog, ali opet duboko
osmišljenog bavljenja svirkom. To je bilo vreme koje je svima
dozvoljavalo da se bave svime.
Jasna: I mi smo to radile.
Bilja: Na primer bio je fazon da
se kod mene u stanu skupljaju samo ribe. Tako smo se danima skupljale
u kuhinji, kuvale kafu i raspravljale o nekim stvarima. Tu je bila
Bojana Ristić, koja i danas radi nešto zanimljivo, i to kao
kostimograf u pozorištu kod svog rođaka Ljubiše Ristića...
... Pa je
bila jedina devojka - Višnja Petrović, koja sad ima atelje i
zanimljivo slika, onda Ksenija - Ksena - Buštrović, koja je imala onu
video kameru i koja je kasnije snimala sa Želimirom Žilnikom TV
drame kao asistent režije.
Ja i Bilja smo se bavile našim crtežima.
Dakle, to je bio jedan skup zanimljivih žena koje su se stalno
bavile nečim. U to vreme su počeli da se pojavljuju ženski
bandovi, Raincoats, Slits...tako da smo sve u jednom trenutku pravile
svoje bandove.
Jasna i ja smo došle do toga da bi bilo dobro da
sviramo, znači, zahvaljujući toj energiji unutar grupe ljudi u
okviru koje smo se kretali.
A tu su, pored ovih prijateljica, bili i
ljudi koji su napravili posle Obojeni program, La stradu, pa Lunu, celu novosadsku
novotalasnu scenu, kao i stariji tipovi, Miroslav Mandić, na primer.
Mi smo zapravo nekako krenule da se družimo sa dosta starijim
društvom, i oni su nam bili najbolja škola.
Stari novosadski
hipici, Manda, Tišma, Čeda, Drča, Mirko Radojičić, Paja... to je
bilo naše prošireno društvo, i mi smo imale u neku ruku strašnu
sreću da su oni od gomile klinaca prihvatili baš nas.
Ti ljudi su
radili neke jako zanimljive stvari, oni su prvi doneli neke pozitivne
vibracije u Novi Sad osnovali su nekoliko konceptualnih umetničkih
grupa koje su delovale na Tribini mladih i svi su stradali u vreme
kraha liberalizma u Srbiji.
Jasna: Mi smo tako dobile svest
da nismo prve, da imamo neke korene, da smo, uslovno rečeno, druga
generacija neke alternative u Novom Sadu.
Bilja: To je ustvari ta naša
generacija, '61. Ti si već dosta propustio, pošto si '62. Sve ove
ribe o kojima smo pričali su uletele u hipi fazon u onom trenutku
kad klinci prelaze u neki buntovni fazon. Iz tog hipi fazona sve smo
provalile da je punk prava stvar i onda smo masovno krenule da se
šišamo.
Neki su ostajali celog života hipici i nisu primećivali
da se išta drugo dešava. Tako iz tog vremena imaš meni zanimljivu
scenu kada smo Tišma i ja skupa pošli da se šišamo, pošlo smo
oboje imali dugačku kosu. To je bilo strašno ali morali smo da se
ošišamo, jer je došlo takvo vreme.
Skroz kratko. Do panja. Nema
kompromisa.
Čak smo išli kod neke njegove poznanice, frizerke, i
tamo se svađali ko će prvi da se šiša - naravno, ja sam bila prva.
Jasna: Ja sam se ošišala neki
mesec kasnije. Meni su rekli da mi lepo stoji.
Bilja: Meni nije lepo stajala.
Ja sam bila punk devojka, totalno. Moji roditelji su bili zapanjeni,
ja sam se skoro ćelavo ošišala.
Zanimljivo je to što smo mi
bili ribe, a punk je bio muška stvar. Bilo je jako malo punkerki,
dečaci su to prihvatili kao neki vid ispoljavanja agresivnosti,
ružnoća je bila važna.
Hipi je za mene bio neki ženski pokret, a
punk muški. S te strane je nama bilo baš zbog toga zanimljivo da i
mi uletimo u punk. Kad smo mi krenule samo je Ljilja, naša
basistkinja, bila punkerka, u celom gradu.
Mada je ona bila na drugi
fazon - ona je bila stvarno punk, a mi smo bile new wave. Drastična
razlika.
Nama se i sad sve vreme u glavi događa
istovremeno i hipi i punk. Imaš to neko iskustvo pravih hipika, onda
naše - kvazi hipika, imaš pravo punk, post-hipi i post-punk iskustvo.
Sve se pomešalo. I to tako treba.
• Šta se tad desilo sa onim
prvobitnim ženskim krugom iz kog ste krenule?
Bilja: Ove naše prijateljice su
nastavile da rade neke dobre stvari kojima se još uvek bave, i vrlo
su uspešne u svojim oblastima. Jasna i ja smo, valjda kao
najneozbiljnije, produžile sa sviranjem, ali smo počele da srećemo
još mlađe i luđe devojke i tako je konačno formiran ženski band.
Vesna: Evo ja sam, otkako sam počela
da učim da sviram gitaru želela da sviram u ženskom bandu. To se i
desilo. U to doba sam još skrivala godine.
Tek prilikom jednog
rođendana otkrile su da sam u band došla sa petnaest godina.
U
početku mi je bilo jako teško da nosim gitaru, jer sam imala oko
pedeset kilograma, za razliku od sad, kad mogu da nosim dve.
Tanja: Ja baš nisam imala tu
ideju o ženskom bendu. Vesnu sam slučajno znala od ranije, a u Boye
sam došla pošto me je Kebra iz Obojenog programa upoznao sa njima.
• Kako vas dve kao mlađe gledate na
taj nekadašnji ženski krug iz kog su nastale Boye?
Tanja: Divim se, stvarno. Znam
gomilu priča o tome, a imam i stariju sestru Biljinog i Jasninog
godišta pa mi je očigledno koliko je puno uloženo u Boye. Ja sam tu u
povlašćenom položaju, došla sam na gotovo.
Bilja: Mi radimo na neki fin
ženski način, pričajući o svemu. Bitan je bend i to različito
generacijsko iskustvo isto je potrebno. Vesna ima žestinu koju mi
nemamo, Tanja ima fazon iz svoje generacije i to je dobro.
• U međuvremenu se promenio i status
žena koje se bave nečim sličnim, sada je to bar za njjansu
slobodnije.
Bilja: Da, ima više žena koje
rade nešto svoje...
• I ne samo to - konkretno, u Novom
Sadu je verovatno bila velika stvar to što se par vas devojaka
ošišalo. Sad je sa te strane mnogo slobodnija atmosfera, bar što
se ispoljavanja tiče.
Bilja: Ali je ono vreme bilo
bolje zato što su se onda dešavale nove stvari i što si ti mogao
biti taj koji je osetio te nove stvari, pre ostalih. Danas klinci i
nemaju šta da vide - samo surogate.
Ne znam uopšte na šta će za
dve-tri godine ličiti klinci koji sad slušaju ta sranja kao što su
New Kids On The Block. Tu se vidi koliko je bitno da imaš neko
starije društvo - mi smo dobile od starijih, a dajemo nešto mlađima
od sebe.
Na tragu novih žena
Bilja: Bila je neka ideja da se
zaposlimo sve, da trebamo da radimo, da odemo od roditelja. Više me
fakultet nije interesovao, niti da se posle negde zaposlim kao
profesor, htela sam samo da radim sa Boyama.
Ostavila sam četiri ispita, i našla
posao u socijalnom, gde radim sa papirima i pečatima, baš prava
papirologija.
Sad sam prešla na bolje mesto na koje dolazim u kožnoj
jakni i na kome mogu da držim svoj radio, svoj kaktus, da zalepim
nalepnice Discipline kičme.
Mračno mesto, ali ne bih pričala o
tome koliko je to teško. Zarađujem pare, živim sa Robertom
(bubnjar Obojenog programa - prim.aut.), odvojili smo se od roditelja.
Vrlo brzo su i druge iz banda našle posao.
• A šta je sa decom?
Bilja: S čim? Aha. Stvarno ne
znam... ja čekam taj materinski instinkt, ali nikako se ne budi. U
principu mislim da žene rađaju decu kad prestane nešto da im se
događa - onda dolazi faza odumiranja i prepuštanja života nekom
drugom stvorenju.
One prestaju da žive, a počinje neko drugi. To je
malo tužno.
S druge strane, možda postoji i neki prirodan ciklus
kad žena oseti da treba da rađa decu.
Jasna: Deca su OK, ali ja još
najviše volim da pišem i da pevam. Ako ne bi bila nezavisna onda ne
bi možda zagrizla do kraja, ne bi se bavila time kako treba. Inače
radim kao lektor u jednoj redakciji, nemam baš striktno radno vreme.
Bilja: Nama je jedini način da
nastavimo da to radimo pošteno, onako kako mi mislimo
da treba, bio da se zaposlimo i da se
držimo dve stvari istovremeno. Međutim, i na tom poslu na kome
radimo, ljudi su svesni da smo nekako drugačije i imaju respekt
prema tome.
Ginemo na poslu da bi mogle da idemo sa njega kad imamo
koncert. Dosta je karakteristično za Novi Sad da ljudi iz grupa
imaju zaposlenje, stalno su umorni, izmoždeni, ali im baš to daje
neku snagu da izdrže do kraja.
Nama je jako teško bilo prvih
nekoliko godina, već i zbog toga što nas niko nije ozbiljno
shavatao kao rock’n’roll grupu.
Ljudi su dolazili na koncerte,
ali više iz neke znatiželje, o našoj muzici su uglavnom pričali
kako je bez muda, a nisu kapirali ništa od onoga što smo mi mislile
da je bitno.
Stalno smo nailazili na pogrešne ljude - Koja je prvi
koji je oduševljeno prihvatio da radi sa nama. Već sama činjenica
da nas je on ozbiljno shvatio, nama je bila veliki
pomak.
I sada moramo stalno nešto iznova da dokazujemo. Da smo u pet
različitih bandova, među muškarcima, više bi nas uvažavali nego
ovako.
Obrati pažnju da kad god se govori o ženama u rocku kod nas,
ispada da su značajnije Magi iz Ekatarine, Anja iz Videosexa i
Slađana Milošević, nego mi koje smo cela grupa.
Suprotno onome što
bi se reklo na prvi pogled, ženski band je užasno nekomercijalan.
Ženama niko ne veruje, i to ne samo nama, nego ženama u principu.
Postoji ta predrasuda da su žene pametne samo ako su uz nekog
muškarca. Bez obzira koliko izbegavala da pričam o tome uopšte - o
muškom šovinizmu - on postoji.
Srećom, svi pravi tipovi, svi pravi
muškarci, imaju nešto žensko u sebi. Kao Iggy Pop.
*****
U ovom trenutku koncert Iggy Popa je
još trajao u stomacima prisutnih i sa time je malo društvo krenulo
na put. Evo šta su rekli usput:
Kebra: O koncertu Iggy Popa? Očekivao
sam 50 % - dobio sam 150 %. Najbolji koncert koji sam ikad video.
Zerkman: Najbolji koncert koji sam
gledao u životu. Trista puta bolje nego pre 4 godine u Londonu.
Koja: To je čovek kome moraš da
pokloniš planetu da je nosi kući.
Dve nedelje kasnije, Boye su na
promociji svog drugog albuma "78" u SKC-u, postigle isto što
i Iggy - dobile su svoju planetu.
Razgovarao: Dragan Ambrozić, obrada: Yugopapir (Ritam, mart 1991.)
