Kada smo snimali "Salaš", ja sam prvi put došao u Vojvodinu. Među tim narodom, koji sam tako dobro upoznao, sve vreme sam se predivno osećao. Pitom, a ponosit svet. Na svakom koraku osećali smo koliko su veseli što se snima serija o njima. To veselje nas je sve, a mene kao reditelja posebno obavezalo
Maj 1976: Za ogromni uspeh TV serije "Salaš u Malom Ritu", najzaslužnija je trojka starih majstora iza kamere - scenarist Arsen Diklić, snimatelj Branko Blažina i reditelj Branko Bauer - koja već više od dve decenije rade zajedno...
*****
Često jedno delo, a pogotovo ako je reč o filmu, telvizijskoj seriji, ili pozorišnom komadu slavu donese protagonistima. Uopšte, ljudima koje gledamo. Lica sa
one strane kamere - reditelj, scenarist, snimatelj, kostimograf, scenograf i svi drugi "ljudi sa špice" ostaju u senci.
TV serija "Salaš u Malom Ritu",
čije je emitovanje upravo završeno, proslavila je ne samo celu
glumačku ekipu, potvrdila kvalitete mladog Slavka Štimca, otkrila
Miodraga Mrguda Radovanovića, lansirala jednog kompozitora,
interpretatore muzičke špice, već je podjednaka priznanja donela i
scenaristi Arsenu Dikliću, reditelju Branku Baueru i direktoru
fotografije Branku Blažini.
I to je prijatno saznanje i za njih, jer ta tri čoveka, dvadeset i više godina sarađuju tako da misle kao jedan.
I to je prijatno saznanje i za njih, jer ta tri čoveka, dvadeset i više godina sarađuju tako da misle kao jedan.
Od 1949. godine, kada je počeo da radi
na dokumentarnom filmu, Bauer je do danas režirao trinaest filmova.
U većini od njih bio je i koscenarist, dok su mu najbolje scenarije napisali Bogdan Jovanović ("Prekobrojna", "Licem u lice", "Nikoletina Bursać"), Ljubiša Kozomara i Gordan Mihić ("Doći i ostati") i Arsen Diklić ("Milijuni na otoku", "Ne okreći se, sine", "Samo ljudi" i "Salaš", koji smo videli i kao seriju i dva filma).
U većini od njih bio je i koscenarist, dok su mu najbolje scenarije napisali Bogdan Jovanović ("Prekobrojna", "Licem u lice", "Nikoletina Bursać"), Ljubiša Kozomara i Gordan Mihić ("Doći i ostati") i Arsen Diklić ("Milijuni na otoku", "Ne okreći se, sine", "Samo ljudi" i "Salaš", koji smo videli i kao seriju i dva filma).
Dok smo s Bauerom razgovarali "oči u
oči", njegove su bile - skrivene iza tamnih naočara, ali to mu
nimalo nije smetalo da vrlo neskriveno govori o onome što smo ga pitali.
Toliko hvale teško da je koja TV serija dosad doživela...
Od prve epizode "Salaš" je tema dana i u privatnim razgovorima i na stupcima novina. Toliko hvale teško da je koja TV serija dosad doživela. Kako se osećate kao reditelj o čijem se delu ovih meseci stalno govori i piše, a sve u superlativu?
Toliko hvale teško da je koja TV serija dosad doživela...
Od prve epizode "Salaš" je tema dana i u privatnim razgovorima i na stupcima novina. Toliko hvale teško da je koja TV serija dosad doživela. Kako se osećate kao reditelj o čijem se delu ovih meseci stalno govori i piše, a sve u superlativu?
Fascinira me, pre svega, činjenica da je "Salaš u Malom Ritu" svuda u našoj zemlji izazvao isto interesovanje, da ga sa istom pažnjon prate sve generacije, od dece do njihovih dedova.
A ono što je najvažnije - radostan sam što sam uspeo da se odužin Vojvodini, tom kraju koji nisam poznavao.
Jer, mi koji nismo odatle, možda smo do sada imali i malo krivu sliku o ratu koji se vodio u Vojvodini.
Znači, zahvaljujući pre svega Arsenu Dikliću kao scenaristi, i Vi, pre svih, saznali ste mnogo toga što niste znali - da rat nisu samo brda i gudure, samo glad, zbegovi...
... i da je samo vic, mada duhovit,
onaj kad su Lalu upitali kad mu je za vreme rata bilo najteže, a on
odgovorio "o-moj, koji je to bio belaj kad je jedared četres
treće nestalo kerme (kvasca), pa cele nedelje nismo jeli makoš-štrudlu."
Kada smo snimali "Salaš", ja sam prvi put došao u Vojvodinu.
Među tim narodom, koji sam tako dobro upoznao, sve vreme sam se predivno osećao. Pitom, a ponosit svet.
Na svakom koraku osećali smo koliko su veseli što se snima serija o njima. To veselje nas je sve, a mene kao reditelja posebno obavezalo.
Zato mi je danas najveća nagrada kada od Arsena, ili od nekog drugog svog prijatelja, čujem da je bio negde u Vojvodini i da je razgovarao sa nekim prečaninom o "Salašu".
I radost tog sveta i svi pozdravi koje upućuju celoj ekipi i meni.
Možda ne znate, ali i Slavonci su se poistovetili sa junacima serije, i oni kažu "pa, dobro da se i nas jednom neko seti".
Među tim narodom, koji sam tako dobro upoznao, sve vreme sam se predivno osećao. Pitom, a ponosit svet.
Na svakom koraku osećali smo koliko su veseli što se snima serija o njima. To veselje nas je sve, a mene kao reditelja posebno obavezalo.
Zato mi je danas najveća nagrada kada od Arsena, ili od nekog drugog svog prijatelja, čujem da je bio negde u Vojvodini i da je razgovarao sa nekim prečaninom o "Salašu".
I radost tog sveta i svi pozdravi koje upućuju celoj ekipi i meni.
Možda ne znate, ali i Slavonci su se poistovetili sa junacima serije, i oni kažu "pa, dobro da se i nas jednom neko seti".
Kod broja trinaest...
Koliko znamo, vi ste rođeni u Dubrovniku, a živite u Zagrebu. Kažete
da ste prvi put u Vojvodinu kročili tek kada je snimanje počelo. Ma
koliko da ste profesionalac u svom poslu, teško je oteti se utisku da čovek
koji nije Vojvođanin ume tako da vidi i slika vojvođanske horizontale.
-Ja sam pre svega imao prvorazredan
scenario u rukama. A to je najvažnije. A verujte, bilo koji čovek da dođe u Vojvodinu videće te horizontale, tu ravnicu, širinu. Ako je
uz to profesionalac, koji dosta zna o svon poslu, koji ima i malo
više kulture, onda nema nikakve tajne.
Uz Diklića i vas, bili bismo nepravedni ako ne bismo pomenuli trećeg čoveka, izvrsnog snimatelja Branka Blažinu. Glumci su posebna priča, ali vi kao autori slavu
delite na ravne časti.
To je naš stari trijumvirat
trećepozivaca. Nazvali smo se B. B. - B. B. A. D, samo što je u
ovom slučaju to skraćenica za Branko Bauer - Branko Blažina - Arsen
Diklić, i što je Arsen jedini srećnik koji se nalazi između dve
B. B.
Od trinaest filnova koje sam režirao, većinu sam radio sa Blažinon i Diklićem.
Od trinaest filnova koje sam režirao, većinu sam radio sa Blažinon i Diklićem.
Niste sujeverni?
Trinaest je moj apsolutno srećan
broj, ne samo kad je reč o filmovima.
Nadajmo se, ipak ne toliko srećan da se sada zaustavite i da se doživotno izležavate na lovorikama?!
Treba se okrenuti licem u lice, doći i ostati kod broja trinaest... a ne čekaju me milijuni na otoku. Na
kraju, mi smo samo ljudi.
Sad je popularno šišanje "a la Vasa"
Arsen Diklić nam je malopre ispričao da je čuo kako je u jednom selu u
Vojvodini planula nečija kamara sa žitom. I to je posledica
popularnosti serije, mada ne znamo kako je u ovom slučaju prošao
dečak koji je to učinio i šta je autorima serije poželeo nesrećmi
otac. Da li ste vi, možda čuli za neku sličnu "zgodu"?
I meni je Arsen ispričao da se dva
vojvođanska sela teško prepiru oko toga čiji je onaj đeram u
najavnoj špici. Ali moji prijatelji iz Graca rekli su mi nešto
drugo.
Naime, u Austriji naši ljudi takođe prate ovu seriju, a među decom je sada najmodernije šišanje "a la Vasa" - to jest na nulu, što pre decu niste mogli maltene batinama da naterate.
To je ipak pozitivnija poruka serije, od one sa žitom.
Naime, u Austriji naši ljudi takođe prate ovu seriju, a među decom je sada najmodernije šišanje "a la Vasa" - to jest na nulu, što pre decu niste mogli maltene batinama da naterate.
To je ipak pozitivnija poruka serije, od one sa žitom.
Rekoste malopre, da je za uspeh
serije od presudne važnosti bio scenario. Koliko znamo sa špica
vaših filmova, neretko ste se scenaristi i sami umešali u
posao, postajući koscenarist. Zbog čega?
Prosto zbog toga što scenario često moram prilagoditi svojim mogućnostima, svom načinu rada, svom mentalitetu i temperamentu. Time ne mislim da kažem da ja tu nešto
nadgrađujem.
Naprotiv, u najvećem broju filmova imao sam sreće da mi scenarija pišu genijalci kao što su Arsen Diklić ili Bogdan Jovanović. Ali šta to vredi kada sam osetio da su moje mogućnosti negde ispod njihovih.
Verujte, sedamdeset procenata dobrog filma je scenario. Ja mnogo polažem na to.
Naprotiv, u najvećem broju filmova imao sam sreće da mi scenarija pišu genijalci kao što su Arsen Diklić ili Bogdan Jovanović. Ali šta to vredi kada sam osetio da su moje mogućnosti negde ispod njihovih.
Verujte, sedamdeset procenata dobrog filma je scenario. Ja mnogo polažem na to.
Ako glumac ima šta da kaže, daj mu, brate, krupan plan
Slažete li se sa konstatacijom da
film pravite za glumca?
Tačno je. Tokom snimanja, ja sve
podređujem glumcu i izvlačim ga u prvi plan. Zato sam protivnik
pirotehnike i masovnih scena. Ako glumac ima šta da kaže, daj
mu, brate, krupan plan, sve ostalo je nevažno.
Kada pročitate scenario ili
sarađujete na njemu, imate li neke određene glumce u vidu?
Ja uglavnom zamislim jedan lik. Jedino
znam ko to sve ne može da bude. Inače, nije mi teško raditi sa
glumcima, jer pre svega cenim tu profesiju, stalo mi je da svako
dobro odigra svoju ulogu, uvek se trudim da steknem poverenje
glumaca, da ih osvojim - i pola posla je gotovo.
Niste od onih reditelja koji kao uslov postavljaju da im se u filmu pojave sve same zvezde. Naprotiv - mnoga danas slavna imena imaju vama da zahvale za ono što su, ili za jedan žanr u kome su se predstavili u vašim filmovima. Da pomenemo film "Prekobrojna" - lansirali ste Ljubišu Samardžića, Boris Dvornik se prvi put predstavio kao karakterni komičar, dali ste novo lice Milene Dravić, Bert Sotlar je zablistao u "Ne okreći se,
sine", Husein Čokić bio je potpuno nepoznat kada vas je ubedio
da je kao stvoren za lik Miluna Koprivice u "Licem u lice". U
istom filmu, u prvi plan je izbio i Vlada Popović. Da ovaj spisak
završimo sa Mrgudom Radovanovićem, koji je posle mnogo godina mukotrpnog pozorišnog rada morao da čeka na jedan lik zlikovca i da
zahvaljujući njemu, postane popularan u celoj zemlji.
Tačno, ja čak nikada nisam odbijao ni da radim sa naturščicima. Ali, kao što mnogi glumci čija ste imena nabrojali imaju meni da zahvale za poverenje - i ja njima dugujen jedno veliko hvala za talenat, za rad, za sve ono što su sami uložili u te uloge.
To je naš zajednički uspeh.
Mrgud i Štimac - ponovo zajedno?
Mrgud Radovanović kao Šicer i
Slavko Štimac kao Milan Maljević, trenutno su dve najveće glumačke
zvezde, dva talenta kakva smo mogli samo da poželimo da se ponovo
sretnu u jednom poslu?
Vidite, Slavka Štimca bi valjalo
iskoristiti, dok se još može, za film o Bošku Buhi, koji bi
apsolutno trebalo snimiti.
Da smo znali kakvu će ulogu da ostvari Mrgud, Šicer bi bio sasvim drugačije koncipiran. Možda bi ga Arsen i krstio pravim imenom - Špiler. Ako mi je zbog nečega drago, radujem se njegovoj glumačkoj kreaciji.
Lepo ste rekli, "zlikovac koga cela nacija ceni".
To znači da ga publika nije poistovetila sa likom koji tumači. Čak su me neki pitali:
"A, gde si našao onog gada?"
To je takođe svojevrstan kompliment!
Mrgud može, baš kao Lujza Flečer, ovogodišnja dobitnica "Oskara" za ulogu odvratne bolničarke, da kaže:
"Hvala što ste me mrzeli!"
Da smo znali kakvu će ulogu da ostvari Mrgud, Šicer bi bio sasvim drugačije koncipiran. Možda bi ga Arsen i krstio pravim imenom - Špiler. Ako mi je zbog nečega drago, radujem se njegovoj glumačkoj kreaciji.
Lepo ste rekli, "zlikovac koga cela nacija ceni".
To znači da ga publika nije poistovetila sa likom koji tumači. Čak su me neki pitali:
"A, gde si našao onog gada?"
To je takođe svojevrstan kompliment!
Mrgud može, baš kao Lujza Flečer, ovogodišnja dobitnica "Oskara" za ulogu odvratne bolničarke, da kaže:
"Hvala što ste me mrzeli!"
Pored "Salaša u Malom Ritu", kao TV serije, zatim istomenog filma i filma "Zimovanje u Jakobsfeldu", kojim se još svojim delom ponosite?
Autori su uvek subjektivni. Ja sam se
svakim svojim delom dičio. Drugi su me kasnije uveravali da na neke
filmove ne moram biti baš tako ponosan. Negde sam, uprkos ubeđivanja, ostao pri tome da sam krivo shvaćeni genije.
A da ste me pitali koje bih svoje filmove odneo na Mesec ili na pusto ostrvo, rekao bih vam iskreno - one loše, da ih više niko ne vidi.
A da ste me pitali koje bih svoje filmove odneo na Mesec ili na pusto ostrvo, rekao bih vam iskreno - one loše, da ih više niko ne vidi.
Razgovarala: Slobodanka Veselinović, obrada: Yugopapir (RTV revija, maj 1976.)
 |
| Arsen Diklić, pisac "Salaša u Malom Ritu": Intervju |