Yugopapir: "Grlom u jagode" / Branko Cvejić: Vreme će pokazati koliko će ga Bane Bumbar proganjati... (1976)

Po ponašanju biste odmah pogodili da je "dete iz dobre porodice" pa je i njegov šarm delimično uzrokovan činjenicom da ume da se ponaša: njegov smisao za humor nikada ne prelazi granicu neukusa, kao što njegova govorljivost uspeva da se obuzda na pragu brbljivosti

Još do pre desetak godina uloge glavnih junaka u pozorišnim komadima i filmskim scenarijima bile su rezervisane za najmuževnije primerke muškog pola, tipa Erol Flin i Lorens Olivije, od čijih je pogleda zastajao dah u, tada modernim, bujnim ženskim grudima.

Danas slaba ženska srca postaju plen manje atraktivnih muškaraca, što ne umanjuje njihovu vrednost, ali činjenica da sve više izumiru primerci lepotana tipa Flin - Olivije govori o nepravdi prirode koja je obmanula slabiji pol, dok je jačem dala još jedno oružje - njihovu nelepotu!

Imajući to u vidu, Branko Cvejić, beogradski glumac i junak televizijske serije "Grlom u jagode", izabrao je pravo vreme da se rodi.

Podosta neupadljiv, s licem koje se teško pamti od prve, baš zato što je na njemu sve pravilno, s nekim kilogramom više od propisanih idealnih težinskih mera, on do pre koju godinu ne bi mogao ni da pomisli da se ogleda u ulozi glavnog junaka ni manje ni više nego jedne televizijske serije od deset epizoda!

Danas to čini sasvim uverljivo na način svojevremeno obožavanog lepotana Ričarda Čemberlena, alias dr Kildera iz istoimene američke serije.

Dete iz dobre porodice

Dete koje je tabanalo hodnicima Narodnog pozorišta u Beogradu, zavlačeći se i gde treba i gde ne treba, koje se plelo međ noge operskih pevača, kolega njegovog oca, Žarka Cvejića, danas

i samo brodi scenom.

Pa ako se ponekad činilo da je, tokom devet godina koliko je proveo kao član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pokatkad i posrnuo - danas je izvesno da na toj sceni stoji čvrsto, sa obe noge.

Poslednja uloga u televizijskoj seriji, zatim, uloge u predstavama "Lepeza ledi Vindermir", "Zanat gospođe Vorn", a pogotovu Petrunjela u ponešto neuobičajenoj, muškoj podeli Držićevog "Dunda Maroja", donele su mu pored dobrih kritika i onu vrstu sigurnosti kada pada i poslednja sumnja - da nije možda izabrao pravo zanimanje?

Branko Cvejić će u avgustu ove godine napuniti trideset godina. Oženjen je, otac petomesečne kćeri.

Po ponašanju biste odmah pogodili da je "dete iz dobre porodice" pa je i njegov šarm delimično uzrokovan činjenicom da ume da se ponaša: njegov smisao za humor nikada ne prelazi granicu neukusa, kao što njegova govorljivost uspeva da se obuzda na pragu brbljivosti.

No, rečitost mu presahnjuje od trena kada, po ko zna koji put, treba da govori o ulozi Baneta Bumbara.

Tih izjava je zaista u poslednje vreme bilo mnogo, on bi da se ne ponavlja, ali šta može kada u njegovoj biografiji nema podataka o tome da je, pre nego što je postao glumac, bio tri godine taksi-šofer, godinu dana službenik osiguravajućeg zavoda i dve godine disk-džokej...

Tvrdi, kao i mnogi pre njega, da mu slava neće udariti u glavu, a za dokaz o doslednosti takve tvrdnje još je rano.

- Koliko je dobitak igrati glavnu ulogu u jednoj seriji, toliki je i rizik od loše obavljenog posla. Mi smo radili što smo najbolje znali i umeli, naravno u datim okolnostima, ali da smo doživeli neuspeh svima bi bilo jasno da jednostavno nemamo talenta. Ovako, nadam se da neću biti neskroman ako kažem da smo uspeli!

I, ni reči više o seriji.

Radije o pozorištu - recimo o tome kako se osećao prvi put na sceni, u trenutku kada je bukvalno bio gurnut da zapliva na tom, u ta davna vremena, za njega okeanskom prostranstvu:

- Uskočio sam u ulogu jednog od majstora u predstavi "San letnje noći" umesto preminulog Joviše Vojnovića. To što su u predstavi igrali sve sami "gorogani", od Ljubiše Jovanovića do Milana Ajvaza, zbunjivalo me je više od reflektora koji su me zaslepljivali tako da ništa nisam video pred sobom osim mraka gledališta. Danas mi je smešno...

Zatim su usledili fahovi, najgore što može da zadesi mladog glumca.

Dobro odigraš pijanca i od tog trena sve uloge alkoholičara za sledećih deset godina ostaju rezervisane za tebe.

U međuvremenu promiču salonske romeovske, kicoške, uloge trgovaca, seljaka, mudrijaša, glupaka - ti još teturaš scenom. Onda se na kraju ipak neko odluči da ti ponudi ulogu kralja - i eto te još nekoliko godina sa krunom na glavi.

Vatreno krštenje u suknji

Sa Cvejom, tako ga zovu prijatelji, sve je počelo "ulogom debilnog deteta" u "Varvarima". Tek kroz dve godine domogao se engleskog lorda u "Lepezi ledi Vindermir" i sledeće dve godine, sve je proteklo u oskarvajldovskom maniru salonskog glumca.

Sada je na redu Petrunjela i pitanje nije li mu bar za neko vreme osigurana karijera glumca u suknji.

(Vodeći računa da ne ponavljamo već rečeno i napisano o Branku Cvejiću setili smo se predstave "Rozenkranc i Gilderstern su mrtvi" kada je ovaj mladi glumac imao vatreno krštenje u suknji, igrajući sjajno epizodu putujućeg glumca koji se preoblači u žensko.)

Glumcima ne treba verovati kada kažu da su obični ljudi.

Oni to sigurno nisu jer je čitav ritam njihovog života i delovanja poremećen time što u vreme kada svi ostali ljudi kreću na počinak, oni tek počinju da rade, igrajući svoj drugi čin, ili se klanjaju publici željni odmora.

I retko ćete sresti one koji odmah posle predstave odlaze kući, jer njihov "radni dan" završava se relaksacijom kod "Tetka Jele" ili u "Srpskoj kafani", u zavisnosti od toga da li se radi o članovima Ateljea 212 ili Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Ako ste pomislili na "relaksaciju uz čašicu" prevarili ste se - ona se odvija uz jedno piće i razgovor sa kolegama, jer to su trenuci kada niti može da se jede, niti spava...

Baš kao što to ne mogu ni sportisti posle meča.

Koliko će ga Bane Bumbar proganjati?

Tada on, kao njegov otac pre dvadeset godina, po povratku donosi u kuću pozorište mirisom mastiksa i alkohola kojim se ovo lepilo za bradu i brkove skida, prebira po sećanju vreme kada je počinjao, sa još nekoliko kolega, da pravi prve korake na sceni, svih "tacni" koje je nosio, dok su drugi već nešto brže grabili usponom, anegdota vezanih za slavna imena matične kuće, prvih nezadovoljstava i poraza, prvih dobrih kritika, cveća, aplauza...

Iako je još Aristotel govorio da je gluma "umetnost podražavanja", danas nas ipak ispunjavaju zadovoljstvom ona dela koja samo prividno imitiraju stvarnost.

To je slučaj i sa serijom Televizije Beograd "Grlom u jagode", koja je, zahvaljujući gotovo dokumentarnoj fakturi, publici nametnula utisak autentičnosti.

Rađena filmskom kamerom, metodom koji je jedinstven po svojoj sposobnosti da podražava život, ova serija izlazi iz aristotelovskih okvira i postaje pravi život onog trenutka kada umesto da imitira dramu - sama dramu stvara.

Hoće li Branko Cvejić ubrzo ponovo zaigrati na televiziji, za krug gledalaca koji ređe zalaze u pozorište ili ne zalaze uopšte, zavisi i od toga koliko će ga Bane Bumbar proganjati i da li je publika spremna da ga primi u nekom drugom liku.

Neki put je i uspeh skopčan sa rizikom...

Napisala: Mina Selimbegović, obrada: Yugopapir (TV novosti, maj 1976.)