Polazna tačka, naravno, bio je Diklićev tekst. A dalje, moja ideja je bila: "obojiti" Šicera, dati mu takozvanu "treću dimenziju". Jer - šta ako je neprijatelj papirnata, crno-bela figura, neuverljive surovosti, bez ikakvih ljudskih obeležja i sokova
U televizijskoj seriji književnika Arsena Diklića i reditelja Branka Bauera izdvaja se jedna izuzetna glumačka kreacija - uloga policajca Šicera u tumačenju Miodraga Mrguda Radovanovića. Ko je umetnik koji sa toliko profesionalnog žara tumači ovu odbojnu ličnost, a ipak privlači opštu pažnju i dobija pohvale televizijskog gledališta?
*****
- Bio sam u godinama svojih malih partnera u "Salašu", za vreme nemačke okupacije u Kraljevu, gde sam živeo sa majkom, sestrom i bratom, pošto sam oca rano izgubio - seća se Miodrag Radovanović. - U tim, dečačkim godinama, koje ništa ne zaboravljaju, nemačku okupaciju sam doživeo u svoj njenoj strahoti: masovno streljanje hiljada Kraljevčana u oktobru 1941, nacistički teror, glad ...
- Ipak, bilo bi suviše jednostavno
reći da nekadašnji dečak Mrgud sada samo - evocira svoja sećanja?
- Razume se! - slaže se Radovanović. - Šicer je glumačko ostvarenje, zadatak kao i svaki drugi, više ili manje uspeo, uverljiv, doživljen...
Kažemo kako nas impresioniraju
profesionalnost, glumačka perfekcija, brižljivst, sa kojom je
urađena ova uloga za televiziju. Miodrag Radovanović, poznat
isključivo kao "Mrgud" među svojim kolegama, gleda nas
upitno svojim svetlim očima, kao da ne razume:
- Za televiziju treba raditi u najmanju
ruku isto toliko brižljivo kao i za pozorište. Najzad, nije li to
najbrojnija publika koju jedan glumac uopšte može imati?
Na kućnom vratilu
Gosti smo u prijatnom domu Radmile, Rastka i Miodraga Radovanovića. Stančić na desetom spratu modernog solitera na starom beogradskom "Bulbulderu".
U njemu - sve služi ukućanima. Samo na zidu - prava raskoš: jedan dragoceni mali "gvaš"' iz 1916, "More", slikano na Krfu - rad poznatog našeg kartografa Milorada Velickog, oca domaćice i jedan divan kolaž sav u sivom i plavom, njegovog unuka, Rastka...
Domaćica u pravom smislu podržava i spaja ovu "likovnu liniju" u porodici - Radmila Radovanović je slikar grafičar, ali njenih slika nema po zidovima.
Jedva smo je namolili da nam pokaže svoje mape odličnih grafika, drvoreza...
Muž je hvali kako - divno pravi
kolače!
- Rastko i Dragan ih prosto tamane! -
"jada se" Radmila (ona muža zove Dragan).
Čudimo se kako je onda tako vitak?
Mrgud bez reči ustaje i prihvata se jednog čvrsto uglavljenog čeličnog vratila u ragastovu sobnih vrata...
Kao od šale podiže se visoko na mišićima ruku - deset, dvadeset puta, pravi "vagu" ...
Tako, kaže, stiče - glumačku kondiciju!
Setismo se njegove besne, lude igre, prave atletske (da ne kažemo cirkuske) egzibicije na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u "Tarelkinovoj smrti", gde tumači glavnu ulogu.
Moramo reći i to - Miodrag Radovanović ima 47 godina.
Mrgud bez reči ustaje i prihvata se jednog čvrsto uglavljenog čeličnog vratila u ragastovu sobnih vrata...
Kao od šale podiže se visoko na mišićima ruku - deset, dvadeset puta, pravi "vagu" ...
Tako, kaže, stiče - glumačku kondiciju!
Setismo se njegove besne, lude igre, prave atletske (da ne kažemo cirkuske) egzibicije na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u "Tarelkinovoj smrti", gde tumači glavnu ulogu.
Moramo reći i to - Miodrag Radovanović ima 47 godina.
Tarelkin, to je jedna od mnogobrojnih
Radovanovićevih kreacija na sceni matičnog pozorišta, u kome sa
velikim profesionalnim zalaganjem i uspehom dela već pune dve
decenije.
Da pomenemo samo neke od mnogih njegovih uloga, recimo Harija u "Spasenima", Bonda ili Miča u "Tramvaju zvanom želja" Vilijemsa ...
Istovremeno, bavio se i pedagoškim radom na pozorišnoj akademiji u Beogradu, u baletskoj školi "Lujo Davičo", tumačio mnoge likove na televiziji ...
Reditelj "Salaša u Malom Ritu" Branko Bauer tako ga je i angažovao - na snimanju serije "Dimitrije Tucović".
Da pomenemo samo neke od mnogih njegovih uloga, recimo Harija u "Spasenima", Bonda ili Miča u "Tramvaju zvanom želja" Vilijemsa ...
Istovremeno, bavio se i pedagoškim radom na pozorišnoj akademiji u Beogradu, u baletskoj školi "Lujo Davičo", tumačio mnoge likove na televiziji ...
Reditelj "Salaša u Malom Ritu" Branko Bauer tako ga je i angažovao - na snimanju serije "Dimitrije Tucović".
- Prišao mi je tada i
upitao: "Radovanoviću, da li biste u jednoj TV seriji koju
režiram hteli da igrate Nemca?" Dobio sam odmah Diklićev
tekst, koji mi se izuzetno svideo i, prihvatio bez dvoumljenja da
igram tog - negativca.
- Niste se zabrinuli za simpatije gledalaca?
- Ne! - kaže, ali dodaje pomalo
zamišljeno:
- Kako objasniti gledaocu razliku između onoga - "braniti lik" i "braniti ličnost"? Ja ovde "branim", samo glumački, naravno - lik Šicera, jedne od Diklićevih ličnosti.
- Kako objasniti gledaocu razliku između onoga - "braniti lik" i "braniti ličnost"? Ja ovde "branim", samo glumački, naravno - lik Šicera, jedne od Diklićevih ličnosti.
Protiv lukavog neprijatelja
Šicer, kakav gad, a on je ipak "pojeo" čitavo letovanje jednom komunisti sa gotovo tridesetogodišnjim stažom, predsedniku delegacije Jugoslovenskog dramskog pozorišta, uglednom društveno-političkom radniku Radovanoviću.
Mrgud to ne krije, ističući da veruje u onu staru devizu: "uspeh je 20 odsto talenta i 80 odsto - rada"!
- Naša porodica, nas troje, strasni smo "kamperi", "globtroteri" i zaljubljenici u prirodu. Volimo i umemo da putujemo i da letujemo... Ali, u julu i avgustu 1974, u kampu u Rovinju, učio sam ulogu i proučavao lik Šicera, usavršavao znanje nemačkog jezika za vreme čitavog odmora. Sin me je, kao i obično, preslišavao...
- Prilično sam čak i ja naučio
nemački! - nije se uzdržao da se malo ne pohvali 14-godišnji
Rastko.
- Ali, zašto, uopšte da nas
identifikuju sa ličnostima koje tumačimo? - pita i razmišlja
dalje Mrgud Radovanović. - Zašto se glumac, recimo, nikada ne
ustručava da igra jednog Edmunda u Šekspirovom "Kralju Liru"?
I Edmund je odvratan...
Naprotiv, svaki glumac želi da od toga Šekspirovog "negativca" načini - umetničku kreaciju! Ja sam to isto pokušao sa Šicerom. Jasno, zar ne?
Naprotiv, svaki glumac želi da od toga Šekspirovog "negativca" načini - umetničku kreaciju! Ja sam to isto pokušao sa Šicerom. Jasno, zar ne?
- Jeste li sami zamislili kako treba
da izgleda taj policajac, taj nepoznati i za seljake i za nemačke
"manšafte" iz Malog Rita?
- Polazna tačka, naravno, bio je Diklićev tekst. A dalje, moja
ideja je bila: "obojiti" Šicera, dati mu takozvanu "treću
dimenziju". Jer - šta ako je neprijatelj papirnata, crno-bela
figura, neuverljive surovosti, bez ikakvih ljudskih obeležja i
sokova!
Da li je onda - strašniji?!
Ja imam o tome suprotno mišljenje, Mi se nismo borili protivu crno-belih strašila, već protiv lukavog i moćnog neprijatelja "premazanog svim bojama".
Takvim sam video i Šicera iz "Salaša u Malom Ritu".
Utoliko je i pobeda veća. Deca su inteligentna i hrabra samo onda kada nadmudre jednog policajca i gestapovca koji tako mazno i prirodno ume da kaže:
"Hajde ti, sine!", dečaku...
A seljacima:
"Ja sam Šicer, Georg, a može i Đura!"
Tek tada se deca i ljudi iz Rita bore protiv pravog, ljutog i ubojitog, ubeđenog neprijatelja ...
Da li je onda - strašniji?!
Ja imam o tome suprotno mišljenje, Mi se nismo borili protivu crno-belih strašila, već protiv lukavog i moćnog neprijatelja "premazanog svim bojama".
Takvim sam video i Šicera iz "Salaša u Malom Ritu".
Utoliko je i pobeda veća. Deca su inteligentna i hrabra samo onda kada nadmudre jednog policajca i gestapovca koji tako mazno i prirodno ume da kaže:
"Hajde ti, sine!", dečaku...
A seljacima:
"Ja sam Šicer, Georg, a može i Đura!"
Tek tada se deca i ljudi iz Rita bore protiv pravog, ljutog i ubojitog, ubeđenog neprijatelja ...
Ne brinite, druže Mrgude, mislimo mi
dok ga slušamo, neće vas publika omrznuti zbog Šicera...
... Ali, što rekao jedan Mrgudov
prijatelj, dr Miodrag Jovanović, koji mu je uputio jednu od
mnogobrojnih čestitki što stižu ovih dana u ulicu Dimitrija
Tucovića:
"Mrgude, sjajan si! Ipak, ua policija fašistička!"
Napisala: Zorica Mutavdžić, obrada: Yugopapir (RTV revija, mart 1976.)
