Iako ničim posebno nisam vezana za Vojvodinu, mentalitet prečana mi je najdraži i najbliži. Volim onu njihovu tihu žurbu, kod Vojvođana vi ne vidite da se žure, a vidite da stižu. Nisu nametljivi, nestrpljivi, zagriženi... Sve ono što i ja nisam i što kod drugog ne podnosim
April 1976: "To je mala, epizodna, čak bezimena uloga Maljevića majke", kaže Renata Ulmanski za svoju ulogu u TV seriji "Salaš u Malom Ritu" ... Razgovor sa Renatom Ulmanski, koju gledamo u TV seriji književnika Arsena Diklića i reditelja Branka Bauera ...
*****
Ima glumaca kojih se setimo obično tek
kad ih vidimo na ekramu, na sceni ... Toj tihoj četi
nenametljivih, istrajnih, ali uvek dobrodošlih pripada i Renata
Ulmanski. Ovih je dana gledamo u TV seriji "Salaš u Malom Ritu",
u jednoj, kako sama kaže, "maloj, epizodnoj, čak bezimenoj
ulozi Maljevića majke..."
- Zar je to zaista povod za razgovor? - pita nas glumica.
- Zar je to zaista povod za razgovor? - pita nas glumica.
- Skromni ste. Ne smeta li vam to u
pozivu?
- To nije skromnost. Ne volim da uzimam
više prostora nego što mi sleduje. Ne trpim reči kao što su
ambicija, dokazivanje, karijera. Čim se te reči upletu u pitanje,
ja na njega nemam odgovor, bojim ga se, u stvari...
Stekla sam ležernost
S Renatom Ulmanski razgovaramo u njenom
lepom, jednostavno uređenom, prijatnom stanu. Na trenutke
zaboravljamo da je preko puta nas glumica. Toliko sve odiše
domaćinskom atmosferom.
- Meni sve to u vezi sa ambicijama i
pravljenjem karijere liči, da se slikovito izrazim, na propinjanje
na prste. Uvek sam smatrala da je pozorište, gluma uopšte, nešto
gde od vaše odluke, rešenosti ne zavisi ama baš ništa.
Kad uspe predstava, serija, glumac u nekoj ulozi, ja kažem - posrećilo se.
Moram, ipak, da priznam kako sam sa godinama koje protiču sve svesnija svojih nemoći, sve manje znam i šta hoću i šta mogu.
A opet, to isto vreme, koje je proteklo, daje mi i po meni, neophodnu ležernost u ovom poslu. Što sam bliža onim Desankinim stihovima "Nemam više vremena", ja za sebe utvrđujem da ga
Kad uspe predstava, serija, glumac u nekoj ulozi, ja kažem - posrećilo se.
Moram, ipak, da priznam kako sam sa godinama koje protiču sve svesnija svojih nemoći, sve manje znam i šta hoću i šta mogu.
A opet, to isto vreme, koje je proteklo, daje mi i po meni, neophodnu ležernost u ovom poslu. Što sam bliža onim Desankinim stihovima "Nemam više vremena", ja za sebe utvrđujem da ga
imam.
Znate li zašto?
U glumačkom pozivu postoje vremena za ovu, pa onu ulogu. Mene su na izvestan način sva ta doba vezana za određene uloge prošla. Glumica dobija ležernost u igri i čekanju uloge tek kad prestane da shvata svoj izgled presudnim.
Znate li zašto?
U glumačkom pozivu postoje vremena za ovu, pa onu ulogu. Mene su na izvestan način sva ta doba vezana za određene uloge prošla. Glumica dobija ležernost u igri i čekanju uloge tek kad prestane da shvata svoj izgled presudnim.
Renata Ulmanski glumica je već
dvadesetak godina.
Završila je odmah posle rata Dramski studio pri beogradskom Narodnom pozorištu. Bila je članica više pozorišnih kuća da bi se poslednjih sedam godina ustalila u "Ateljeu 212".
Jedan od njenih najdražih glumačkih perioda vezan je, međutim, za Novi Sad i dve sezone koje je igrala u Srpskom narodnom pozorištu.
- Iako ničim posebno nisam vezana za Vojvodinu, mentalitet prečana mi je najdraži i najbliži. Volim onu njihovu tihu žurbu, kod Vojvođana vi ne vidite da se žure, a vidite da stižu. Nisu nametljivi, nestrpljivi, zagriženi...
Završila je odmah posle rata Dramski studio pri beogradskom Narodnom pozorištu. Bila je članica više pozorišnih kuća da bi se poslednjih sedam godina ustalila u "Ateljeu 212".
Jedan od njenih najdražih glumačkih perioda vezan je, međutim, za Novi Sad i dve sezone koje je igrala u Srpskom narodnom pozorištu.
- Iako ničim posebno nisam vezana za Vojvodinu, mentalitet prečana mi je najdraži i najbliži. Volim onu njihovu tihu žurbu, kod Vojvođana vi ne vidite da se žure, a vidite da stižu. Nisu nametljivi, nestrpljivi, zagriženi...
Sve ono što i ja nisam i što kod drugog ne podnosim.
- Moramo, onda, da vas pitamo: gde ste
stigli?
- Nisam nikad stigla do "zvezdanih"
visina. Ne znam šta to znači - biti zvezda. Ipak, da ne zazvuči
prepotentno, verujem da sam postigla ono, možda, i najteže
- trajanje.
Da se opet slikovito izrazim: kad nešto gori na promaji, izgoreće brže. Ja više volim da se zatvore vrata.
Znate, u dužem trajanju život je čestit, svakog postavi na njegovo mesto. Tako i glumac stiže tamo dokle njegove moći dosežu.
Kod mene je to ovako: gluma, pozorište, za mene su uvek bili samo deo, lepi deo života. Nikad svom pozivu nisam pridavala najveći značaj.
To se, na svoj način, vidi i po nagradama, koje sam dobijala. Svega dve, i to za epizode. Taman u pravoj meri, koliko sam glumi i dala.
Za mene je moja porodica uvek bila važnija, najvažnija. Ne znam da li ćete me dobro shvatiti, ali kad, recimo, moj sin dobije kijavicu, grip, ja mislim kako ni premijera, niti večerašnja predstava nisu ono bitno.
Da se opet slikovito izrazim: kad nešto gori na promaji, izgoreće brže. Ja više volim da se zatvore vrata.
Znate, u dužem trajanju život je čestit, svakog postavi na njegovo mesto. Tako i glumac stiže tamo dokle njegove moći dosežu.
Kod mene je to ovako: gluma, pozorište, za mene su uvek bili samo deo, lepi deo života. Nikad svom pozivu nisam pridavala najveći značaj.
To se, na svoj način, vidi i po nagradama, koje sam dobijala. Svega dve, i to za epizode. Taman u pravoj meri, koliko sam glumi i dala.
Za mene je moja porodica uvek bila važnija, najvažnija. Ne znam da li ćete me dobro shvatiti, ali kad, recimo, moj sin dobije kijavicu, grip, ja mislim kako ni premijera, niti večerašnja predstava nisu ono bitno.
Šarm velike porodice
- Rekla bih čak i obratno.
Taj "glumački deo" obično se teško nosi.
Bivalo je da kući donesem i nezadovoljstvo, i strah, i žalost zbog nekog neuspeha.
To su sve stvari koje opterećuju, i koje se reflektuju u kući.
A, nije pravo, ne bi nikako smelo da se reflektuje.
S druge strane, ta moja sređena porodična situacija, moja normalnost, ako tako mogu da kažem, moj smisao za humor pomagali su mi da poneke profesionalne promašaje lakše, razumnije primim, da relativiram stvari.
Taj "glumački deo" obično se teško nosi.
Bivalo je da kući donesem i nezadovoljstvo, i strah, i žalost zbog nekog neuspeha.
To su sve stvari koje opterećuju, i koje se reflektuju u kući.
A, nije pravo, ne bi nikako smelo da se reflektuje.
S druge strane, ta moja sređena porodična situacija, moja normalnost, ako tako mogu da kažem, moj smisao za humor pomagali su mi da poneke profesionalne promašaje lakše, razumnije primim, da relativiram stvari.
- Igrate u pet predstava "Ateljea
212", koje su već duže vreme na repertoaru i kojima, dakle,
vek polako ističe: jeste li zadovoljni svojim položajem?
- Da, jer smatram da su u svakoj prilici
ljudi ono najvažnije, a ljudi, članovi "Ateljea 212" imaju šarm jedne velike porodice. Mislim da sam, po ovom osećanju,
dosta i igrala.
- A na televiziji?
- Bilo bi, zaista, nepametno da kažem:
"Htela bih više". Igrala sam od klasika do Dejvida
Storija i naših mladih pisaca.
Ipak, verujem da su mi najbliže i da sam najviše dala u komičnim ulogama iz vojvođanskog života.
Ipak, verujem da su mi najbliže i da sam najviše dala u komičnim ulogama iz vojvođanskog života.
- Kažete da ne trpite ambicioznost.
Ipak, valjda postoji nešto što priželjkujete ...
- Pa, jeste ... nešto pravo. Ne znam
ništa određeno ... To mi, onako stoji, kao neka želja. Mada je
smešno, zar nije, reći: imam želju.
 |
| Renata Ulmanski: Veličina prkosa Eriha Hecla (1976) |