Glavni junak toga romana, inženjer - imena mu se ne sećam - postao je moj životni ideal: to je čovek koji čini ono što je domovini potrebno, u njenoj je funkciji i služi joj svim svojim bićem; čovek koji - ako zatreba - može da učini da reke poteknu uzbrdo
Na TV Beograd od prvih eksperimentalnih
emisija, avgusta 1958.
Od ranijih dramskih ostvarenja,
najzapaženija mu je bila režija komedije Brane Crnčevića "Cipelice
od krokodilske kože" ("Bronzani Ramzes" na
Međunarodnom festivalu u Aleksandriji 1963 - prva inostrana nagrada
TV Beograd); u novije vreme, "Burleska o Grku"
Andreja Hinga i "Španski zahtev" Marija Rosija.
Među serijama, posebno se pamte "Kod sudije za prekršaje" (dva ciklusa od po 10 epizoda) i "Volite se ljudi" Vase Popovića i "Kronika palanačkog groblja" prema delu Isidore Sekulić. Prva tv opera "Vlast" Ive Lotke Kalinskog, poslednjih godina "Seme zla" Stanojla Rajičića i "Koštana" Petra Konjovića.
Za režiju Glukove opere "Orfej i Euridika" sa ansamblom Skopske opere dobio jednu od više svojih nagrada osvojenih na Bledskom festivalu JRT. Kao gost režirao na televizijama u Budimpešti, Varšavi, Minhenu i Amsterdamu. Sada radi na seriji "Pripovedanja Radoja Domanovića", prema scenariju Vidosava Stevanovića.
Među serijama, posebno se pamte "Kod sudije za prekršaje" (dva ciklusa od po 10 epizoda) i "Volite se ljudi" Vase Popovića i "Kronika palanačkog groblja" prema delu Isidore Sekulić. Prva tv opera "Vlast" Ive Lotke Kalinskog, poslednjih godina "Seme zla" Stanojla Rajičića i "Koštana" Petra Konjovića.
Za režiju Glukove opere "Orfej i Euridika" sa ansamblom Skopske opere dobio jednu od više svojih nagrada osvojenih na Bledskom festivalu JRT. Kao gost režirao na televizijama u Budimpešti, Varšavi, Minhenu i Amsterdamu. Sada radi na seriji "Pripovedanja Radoja Domanovića", prema scenariju Vidosava Stevanovića.
Nosilac je Ordena rada sa zlatnim
vencem i Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima.
*****
JEDNOG dana pre skoro dvadeset godina,
sreo sam jednog starog prijatelja, prvi put posle gotovo deceniju i
po. Razgovarali smo o svemu, pa i o poslu. On nije bio naročito
zadovoljan onim što radi, a za mene je znao gde sam - novine su
tada već često pisale o televiziji, spominjale imena, i poneka
slika bila bi objavljena - pa mi kaže:
"Ti si ipak našao ono što si želeo, radiš ono što si celog života hteo!"
"Ti si ipak našao ono što si želeo, radiš ono što si celog života hteo!"
A ja to, pa ni nešto slično, nisam
želeo - još manje izričito hteo; jednostavno, desilo mi se da
postanem ovo što jesam.
Tako bar mislim.
Tako bar mislim.
PRE rata, kao osnovac - posle jednog
aeromitinga u Čačku, 1935. ili 36. godine - zanosio sam se mišlju
da postanem letač, pilot; pa i kasnije, kad sam poodrastao,
aeronautika me veoma privlačila.
Međutim, još 1932, moj pokojni brat
Siniša Ravasi - u ono vreme glumac-amater u radničkom društvu
"Abrašević" - poveo me da igram s njim u "Oslobođenju
Koste Šljuke", jednom dobrom pozorišnom komadu sa socijalnom
sadržinom.
On je igrao glavnu ulogu, Kostu Šljuku, a ja - premda mi u prvi mah nije bilo jasno kako to da mu i na pozornici neću biti brat - njegovog sina.
Njemu je bilo dvadeset i dve godine, meni pet.
On je igrao glavnu ulogu, Kostu Šljuku, a ja - premda mi u prvi mah nije bilo jasno kako to da mu i na pozornici neću biti brat - njegovog sina.
Njemu je bilo dvadeset i dve godine, meni pet.
Pred rat, pošto mi je umrla i majka -
oca smo izgubili sedam dana posle mog rođenja - pređem u Skoplje,
kod sestre i brata Siniše, tada već profesionalnog glumca u
skopskom Narodnom pozorištu, koje se moglo meriti i sa beogradskim
Narodnim.
ONDA je došao rat... Mi smo, pešice,
iz Skoplja krenuli sedmog aprila 1941, na nekoliko sati pre nego što
će okupatori ući u grad.
Iz narednih godina, spomenuo bih samo
jedan za mene značajan period - onaj u domovima za decu izbeglice u
Vrnjačkoj banji i zatim u Užicu, gde nas je bilo oko dvesto,
uzrasta od sedam-osam do sedamnaest-osamnaest godina.
Tu sam našao divne drugove.
Tu sam našao divne drugove.
Bilo je tu dece raznih narodnosti,
izbeglih iz gotovo svih krajeva Jugoslavije, ispred raznih terora,
ali niko nije uspeo - premda su neki pokušavali
- da ijednoga zadoje nacionalizmom, šovinizmom, osvetničkim
raspoloženjem.
U tim teškim vremenima, bili smo jedinstveni u opredeljenju za narodnooslobodilačku borbu, opredeljenju čvrstom i čistom, čudno svesnom za te mlade godine. O tome govori i činjenica da je vremenom takoreći ceo užički Dom otišao u partizane.
U tim teškim vremenima, bili smo jedinstveni u opredeljenju za narodnooslobodilačku borbu, opredeljenju čvrstom i čistom, čudno svesnom za te mlade godine. O tome govori i činjenica da je vremenom takoreći ceo užički Dom otišao u partizane.
GODINE 1945, pošto sam se u Kragujevcu demobilisao (malo i na prevaru, jer to
onda nije išlo baš lako), odem u Novi Sad, kod Siniše i njegove
supruge Ljubice Ravasi, tada članova Srpskog narodnog pozorišta.
Tamo sam na kursevima za ratom ometene
učenike završio gimnaziju, a u to vreme je u moj život ušao
sovjetski pisac Boris Piljnjak - svojim romanom "Volga se uliva
u Kaspijsko jezero".
Glavni junak toga romana, inženjer - imena mu se ne sećam - postao je moj životni ideal: to je čovek koji čini ono što je domovini potrebno, u njenoj je funkciji i služi joj svim svojim bićem; čovek koji - ako zatreba - može da učini da reke poteknu uzbrdo...
Glavni junak toga romana, inženjer - imena mu se ne sećam - postao je moj životni ideal: to je čovek koji čini ono što je domovini potrebno, u njenoj je funkciji i služi joj svim svojim bićem; čovek koji - ako zatreba - može da učini da reke poteknu uzbrdo...
Takav izbor ideala, u ovom vremenu
punom herojskog zanosa, za mladog čoveka je uopšte prirodan, a još
razumljiviji zbog moga socijalnog porekla.
Ja potičem iz porodice koja je bila siromašna ali časna, čijim poštenjem mogu da se ponosim. Otac mi je bio bravar, a majka, udovica sa četvoro dece, podizala nas je radeći kao pralja; život nam nije bio nimalo lak.
U hladnu jesen 1937, bilo je lepo dobiti cokule i toplo sukneno odelo od Kola srpskih sestara (predratna dobrotvorna organizacija - prim. red.); nije, međutim, bilo lepo nositi odelo na kojem je spolja, na grudima, izvezen natpis "Našem siročetu - Kolo srpskih sestara"
Ja potičem iz porodice koja je bila siromašna ali časna, čijim poštenjem mogu da se ponosim. Otac mi je bio bravar, a majka, udovica sa četvoro dece, podizala nas je radeći kao pralja; život nam nije bio nimalo lak.
U hladnu jesen 1937, bilo je lepo dobiti cokule i toplo sukneno odelo od Kola srpskih sestara (predratna dobrotvorna organizacija - prim. red.); nije, međutim, bilo lepo nositi odelo na kojem je spolja, na grudima, izvezen natpis "Našem siročetu - Kolo srpskih sestara"
Zbog svega toga, moja opredeljenja za
ono što dolazi - bilo je, znači, sasvim prirodno; isto tako
prirodno je što sam želeo da doprinesem da ljudima bude lakše i
bolje.
A pošto je jedan od važnih puteva ka tome cilju u posleratnim godinama vodio preko izgradnje hidrocentrala i brana - kao kod Piljnjaka, čiji junak ovladava prirodom i podređuje je čoveku - bio sam presrećan kada mi se 1947. ukazala prilika da odem u Prag i studiram hidrotehniku; odnosno da -- kako mi se činilo - direktno uđem u Piljnjakove sfere!
A pošto je jedan od važnih puteva ka tome cilju u posleratnim godinama vodio preko izgradnje hidrocentrala i brana - kao kod Piljnjaka, čiji junak ovladava prirodom i podređuje je čoveku - bio sam presrećan kada mi se 1947. ukazala prilika da odem u Prag i studiram hidrotehniku; odnosno da -- kako mi se činilo - direktno uđem u Piljnjakove sfere!
Ne znam kako bi stvari dalje tekle da
1948. godine nije došla rezolucija Informbiroa; posle nje, od
studija u Pragu više nije moglo biti ništa.
TOKOM onih dveju godina u Novom Sadu,
bio sam razapet između raznih obaveza i aktivnosti; ubrzano
završavajući školu, istovremeno sam bio član Gradskog komiteta
SKOJ-a zadužen za kulturno-prosvetni rad - iz tog vremena i aktivnosti
me se sećao onaj na početku pomenuti prijatelj.
Jedno vreme, po zadatku, bio sam čak i personalni refererent novosadskog GRAMAG-a, jedne od dveju velikih državnih organizacija za snabdevanje građana.
U toj značajnoj funkciji imao sam službeni bicikl, što je u ono vreme mnogo značilo - bezmalo kao danas službena kola sa šoferom ...
Jedno vreme, po zadatku, bio sam čak i personalni refererent novosadskog GRAMAG-a, jedne od dveju velikih državnih organizacija za snabdevanje građana.
U toj značajnoj funkciji imao sam službeni bicikl, što je u ono vreme mnogo značilo - bezmalo kao danas službena kola sa šoferom ...
Piljnjakov junak i odlazak u Prag
pomogli su mi da se iz svega toga usmerim jednim pravcem.
Po povratku - sa realnim iskustvom koje me ipak malo ohladilo prema Piljnjaku i prema samom sebi u ulozi čoveka koji bi vraćao reke uzbrdo - sačekalo me pitanje: kuda sad?
Igrom slučaja, upravo te godine govorilo se o osnivanju Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu, a jedna koleginica iz Praga kaže mi:
"Zašto ti ne odeš tamo gde ti je mesto, na Akademiju?"
Opet, dakle, to "moje mesto" - za koje ja nisam pojma imao da je, i da li je moje.
Po povratku - sa realnim iskustvom koje me ipak malo ohladilo prema Piljnjaku i prema samom sebi u ulozi čoveka koji bi vraćao reke uzbrdo - sačekalo me pitanje: kuda sad?
Igrom slučaja, upravo te godine govorilo se o osnivanju Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu, a jedna koleginica iz Praga kaže mi:
"Zašto ti ne odeš tamo gde ti je mesto, na Akademiju?"
Opet, dakle, to "moje mesto" - za koje ja nisam pojma imao da je, i da li je moje.
Nisam dosad rekao, ali podrazumeva se
da je mene, kao gledaoca i ljubitelja, pozorište bilo sačekalo još
1945, kada sam došao bratu i snahi.
Uza sve pomenute aktivnosti, često sam odlazio na predstave - doživevši, prilikom gostovanja Beogradske opere, i svoj prvi sueret sa muzičko-scenskom umetnošću. Što sam i nju zavoleo - kao i muziku uopšte - u velikoj meri je zasluga moje pokojne majke.
I ona je volela muziku, onu koja joj je bila dostupna, naročito onu staru pesmu "Jesenje lišće već uvelo je"; gde god je bilo prilike - na slavama i svadbama - uvek se ta pesma za nju svirala i pevala...
Uza sve pomenute aktivnosti, često sam odlazio na predstave - doživevši, prilikom gostovanja Beogradske opere, i svoj prvi sueret sa muzičko-scenskom umetnošću. Što sam i nju zavoleo - kao i muziku uopšte - u velikoj meri je zasluga moje pokojne majke.
I ona je volela muziku, onu koja joj je bila dostupna, naročito onu staru pesmu "Jesenje lišće već uvelo je"; gde god je bilo prilike - na slavama i svadbama - uvek se ta pesma za nju svirala i pevala...
Tako se ja 1948. prijavim za prijemni ispit na Odseku režije,
položim ga i - za moje dobro, po nagovoru kolege Boška Pištala -
dođem u klasu profesora dr Huga Klajna, za koga sam dotad više znao
kao za neuropsihijatra i prevodioca.
Ako od tada u meni kao reditelju ima temelja i sistema, sređenosti i analitičnosti - osobina u ovom poslu neophodnih - za to mogu jedino njemu da zahvalim.
Ako od tada u meni kao reditelju ima temelja i sistema, sređenosti i analitičnosti - osobina u ovom poslu neophodnih - za to mogu jedino njemu da zahvalim.
Diplomirao sam 1952, s velikom tremom,
jednom predstavom u Zaječarskom pozorištu - u koje posle toga
nikako ponovo da odem, iako me ljudi zovu a ja to želim - a zatim
sam otišao u prištinsko Pokrajinsko narodno pozorište, i ostao do
1957.
Ne znam koliko je moj rad za tih pet godina značio tom divnom, mladom i poletnom pozorištu sa albanskom i srpskom dramom - ali meni je on značio ogromno mnogo.
Ne znam koliko je moj rad za tih pet godina značio tom divnom, mladom i poletnom pozorištu sa albanskom i srpskom dramom - ali meni je on značio ogromno mnogo.
Ne samo po tome što sam kao mlad čovek
imao apsolutnu slobodu i mogućnost da stalno radim - postavio sam
tamo 25 predstava, među njima i dve operete, i stekao iskustva za
koja bi mi u nekoj drugoj sredini trebalo trostruko vreme - dakle ne
samo po tome, ali i po tome.
GODINE 1957, moj prijatelj i kum
Vasilije Popović pozvao me da dođem u Radio-Beograd. Kako sam imao i
neke privatne razloge da pređem u Beograd, ja prihvatim i godinu
dana provedem na Radiju; a onda me Radivoje Lola Đukić - urednik
Televizije u osnivanju - pozove da dođem u njegovu redakciju, na
posao o kojem jedva da sam imao ikakve predstave.
Prihvatim i to - novi medijum privlačio me više nego radio, gde se radi jedino sa zvukom - i tako postanem ono što sam i danas; odnosno, nađem ono što sam - prema mišljenju onoga prijatelja - "celog života želeo i hteo".
Prihvatim i to - novi medijum privlačio me više nego radio, gde se radi jedino sa zvukom - i tako postanem ono što sam i danas; odnosno, nađem ono što sam - prema mišljenju onoga prijatelja - "celog života želeo i hteo".
U stvari, veoma je malo nedostajalo
pa da to "svoje mesto" ne nađem ako se podrazumeva
televizija.
Te 1957. godine, ja sam godišnji odmor namerno bio ostavio za jesen, da bih kao gost režirao jednu predstavu u Vršačkom pozorištu.
Lola Đukić me sreo i pozvao na razgovor upravo u vreme kada je inače trebalo da budem na odmoru; da se nisam zatekao u Beogradu, gotovo je sigurno da bi Lola našao nekog drugog mladog reditelja - a ja bih se, u tom slučaju, kasnije sigurno vratio u pozorište...
Te 1957. godine, ja sam godišnji odmor namerno bio ostavio za jesen, da bih kao gost režirao jednu predstavu u Vršačkom pozorištu.
Lola Đukić me sreo i pozvao na razgovor upravo u vreme kada je inače trebalo da budem na odmoru; da se nisam zatekao u Beogradu, gotovo je sigurno da bi Lola našao nekog drugog mladog reditelja - a ja bih se, u tom slučaju, kasnije sigurno vratio u pozorište...
Ovako, našao sam to svoje mesto - i,
valjda, u njemu našao sebe, kao što se obično kaže.
