Kada se u suton 27. avgusta 1941, mladi Ivan Fanka vratio s posla, oprao ruke i seo za astal, nije mu bilo suđeno da na miru večera. S kapidžika oglasi se komšija Peter Luc, folksdojčer, policajac...
Maj 1976: Dika i Ika - tako prijatelji zovu
Arsena Diklića i Ivana Fanku iz milja - dva dobra stara drugara,
mnogo su toga preturili preko glave...
*****
Beograd, Trg Marksa i Engelsa broj 9. Na šestom
spratu - preduzeće "Intertehna". Na vratima generalnog
direktora piše: Ivan Fanka.
Ovo ime i prezime sreli smo u TV seriji
"Salaš u Malom Ritu". Tu je Ivan Fanka, veterinar, pomogao Ljubi
Šlogu da malog Rašu izvede iz kuće Jakoba Jeriha u Jakobsfeldu i
da ga vrati roditeljima.
- Da li je to isti Ivan Fanka?
- Ne, ja sam Ivan Fanka iz Bečkereka.
- A Fanka iz "Salaša"?
- To je Toma Kuruzović.
- Šta vam je zajedničko?
- Šta vam je zajedničko?
- Samo ime i prezime.
- Ako ste seriju gledali, mora da ste bili iznenađeni, kada ste čuli svoje ime?
- Ako ste seriju gledali, mora da ste bili iznenađeni, kada ste čuli svoje ime?
- Nisam. Pre emisije javio mi se Dika,
to jest moj prijatelj Arsen Diklić i rekao mi da obavezno pogledam
"Salaš". Inače, onaj Fanka na televiziji je veterinar, a ja sam Ivan
Fanka, šloser.
I u vreme događaja iz "Salaša" bio sam na granici između kratkih i dugačkih pantalona, nisam imao ni pedeset kilograma, a onako malog mogli su me staviti na ram bicikla i voziti kud su hteli.
Tako su me na biciklu i odvezli do Špilera...
I u vreme događaja iz "Salaša" bio sam na granici između kratkih i dugačkih pantalona, nisam imao ni pedeset kilograma, a onako malog mogli su me staviti na ram bicikla i voziti kud su hteli.
Tako su me na biciklu i odvezli do Špilera...
Očigledno, između "Salaša u
Malom Ritu" i direktora Ivana Fanke ipak postoji neka čvršća veza...
Kao kad je Šicer ispitivao malog Milana...
Tu zapravo počinje prava priča o
Ivanu Fanki, našem sagovorniku, direktoru "Intertehne",
čije je ime Diklić pozajmio veterinaru, a neke osobine, glavnom
junaku "Salaša" Milanu Maljeviću.
Kad je Juraj Špiler 2. avgusta 1941.
stigao u Bečkerek (današnji Zrenjanin), Ivan Fanka bio je
osamnaestogodišnji mašinski bravar, skojevac, jedan od 1.200 u
Banatu, radnik u železničkoj radionici.
Kada se u suton 27. avgusta 1941, mladi
Ivan Fanka vratio s posla, oprao ruke i seo za astal, nije mu bilo
suđeno da na miru večera.
S kapidžika oglasi se komšija Peter
Luc, folksdojčer, policajac.
- Smilja - Neni (to je Fankina majka),
da li je Ivan kod kuće? Treba da ide kod šefa...
Šef - to je bio Špiler. I majka
Smilja je to znala.
- Pa, dete nije ništa krivo...
Luc, ogroman i jak čovek kao da je nije čuo. Stavi Fanku na ram bicikla i odvede ga pravo u Špilerovu
kancelariju.
- Špiler se interesovao za Bošnjakova
(poznati Zrenjaninski revolucionar i komunista) i pitao me šta ja
znam o njemu. Rekao sam da je odličan švajser u
železničkoj radionici u Bečkereku.
- A šta niste znali ili niste smeli da
znate o Bošnjakovu?
- Da je sekretar Mesnog komiteta
Partije u Bečkereku.
Fanka je znao za skojevsko pravilo - ne
priznati ništa, pa niko neće moći da te tereti. Ipak, u zatvoru je
proveo dva meseca.
*****
Ivan Fanka je sve vreme rata bio u
Zrenjaninu.
1944. postaje član Gradskog komiteta SKOJ-a, zatim Okružnog.
Te iste godine upoznao se sa Arsenom Diklićem, koji je vodio Agitprop u Sreskom komitetu u Jaši Tomiću.
Odmah po oslobođenju, Fanka odlazi na novu dužnost, a Arsen Diklić, u ime pionirske organizacije, napisao je jedno tužno oproštajno pismo Fanki - kako pioniri tuguju za njim.
A najviše je tugovao sam Diklić, iako su se ubrzo pronašli i sprijateljili. Danas, obojici je jedino žao, što se to pismo negde, u nekim selidbama, zaturilo...
1944. postaje član Gradskog komiteta SKOJ-a, zatim Okružnog.
Te iste godine upoznao se sa Arsenom Diklićem, koji je vodio Agitprop u Sreskom komitetu u Jaši Tomiću.
Odmah po oslobođenju, Fanka odlazi na novu dužnost, a Arsen Diklić, u ime pionirske organizacije, napisao je jedno tužno oproštajno pismo Fanki - kako pioniri tuguju za njim.
A najviše je tugovao sam Diklić, iako su se ubrzo pronašli i sprijateljili. Danas, obojici je jedino žao, što se to pismo negde, u nekim selidbama, zaturilo...
Napisala: Slobodanka Veselinović, obrada: Yugopapir (RTV revija, maj 1986.)
Ko je bio i kako je završio pravi Šicer / Špiler... |