U seriji "Salaš u Malom Ritu" glumi ga Toma Kuruzović: Ko je u stvarnom životu Ivan Fanka? (1976)

Kada se u suton 27. avgusta 1941, mladi Ivan Fanka vratio s posla, oprao ruke i seo za astal, nije mu bilo suđeno da na miru večera. S kapidžika oglasi se komšija Peter Luc, folksdojčer, policajac...

Maj 1976: Dika i Ika - tako prijatelji zovu Arsena Diklića i Ivana Fanku iz milja - dva dobra stara drugara, mnogo su toga preturili preko glave...

*****

Beograd, Trg Marksa i Engelsa broj 9. Na šestom spratu - preduzeće "Intertehna". Na vratima generalnog direktora piše: Ivan Fanka.

Ovo ime i prezime sreli smo u TV seriji "Salaš u Malom Ritu". Tu je Ivan Fanka, veterinar, pomogao Ljubi Šlogu da malog Rašu izvede iz kuće Jakoba Jeriha u Jakobsfeldu i da ga vrati roditeljima.

- Da li je to isti Ivan Fanka?

- Ne, ja sam Ivan Fanka iz Bečkereka.

- A Fanka iz "Salaša"?

- To je Toma Kuruzović.

- Šta vam je zajedničko?

- Samo ime i prezime.

- Ako ste seriju gledali, mora da ste bili iznenađeni, kada ste čuli svoje ime?

- Nisam. Pre emisije javio mi se Dika, to jest moj prijatelj Arsen Diklić i rekao mi da obavezno pogledam "Salaš". Inače, onaj Fanka na televiziji je veterinar, a ja sam Ivan Fanka, šloser.

I u vreme događaja iz "Salaša" bio sam na granici između kratkih i dugačkih pantalona, nisam imao ni pedeset kilograma, a onako malog mogli su me staviti na ram bicikla i voziti kud su hteli.

Tako su me na biciklu i odvezli do Špilera...

Očigledno, između "Salaša u Malom Ritu" i direktora Ivana Fanke ipak postoji neka čvršća veza...

Kao kad je Šicer ispitivao malog Milana...

Tu zapravo počinje prava priča o Ivanu Fanki, našem sagovorniku, direktoru "Intertehne", čije je ime Diklić pozajmio veterinaru, a neke osobine, glavnom junaku "Salaša" Milanu Maljeviću.

Kad je Juraj Špiler 2. avgusta 1941. stigao u Bečkerek (današnji Zrenjanin), Ivan Fanka bio je osamnaestogodišnji mašinski bravar, skojevac, jedan od 1.200 u Banatu, radnik u železničkoj radionici.

Kada se u suton 27. avgusta 1941, mladi Ivan Fanka vratio s posla, oprao ruke i seo za astal, nije mu bilo suđeno da na miru večera.

S kapidžika oglasi se komšija Peter Luc, folksdojčer, policajac.

- Smilja - Neni (to je Fankina majka), da li je Ivan kod kuće? Treba da ide kod šefa...

Šef - to je bio Špiler. I majka Smilja je to znala.

- Pa, dete nije ništa krivo...

Luc, ogroman i jak čovek kao da je nije čuo. Stavi Fanku na ram bicikla i odvede ga pravo u Špilerovu kancelariju.

- Špiler se interesovao za Bošnjakova (poznati Zrenjaninski revolucionar i komunista) i pitao me šta ja znam o njemu. Rekao sam da je odličan švajser u železničkoj radionici u Bečkereku.

- A šta niste znali ili niste smeli da znate o Bošnjakovu?

- Da je sekretar Mesnog komiteta Partije u Bečkereku.

Fanka je znao za skojevsko pravilo - ne priznati ništa, pa niko neće moći da te tereti. Ipak, u zatvoru je proveo dva meseca.

*****

Ivan Fanka je sve vreme rata bio u Zrenjaninu.

1944. postaje član Gradskog komiteta SKOJ-a, zatim Okružnog.

Te iste godine upoznao se sa Arsenom Diklićem, koji je vodio Agitprop u Sreskom komitetu u Jaši Tomiću.

Odmah po oslobođenju, Fanka odlazi na novu dužnost, a Arsen Diklić, u ime pionirske organizacije, napisao je jedno tužno oproštajno pismo Fanki - kako pioniri tuguju za njim.

A najviše je tugovao sam Diklić, iako su se ubrzo pronašli i sprijateljili. Danas, obojici je jedino žao, što se to pismo negde, u nekim selidbama, zaturilo...

Napisala: Slobodanka Veselinović, obrada: Yugopapir (RTV revija, maj 1986.)

Ko je bio i kako je završio pravi Šicer / Špiler...

Podržite Yugopapir: FB TW Donate