Uz 8. mart / Mara Kusturić, užička radnica, II proleterska: Sećanje na njene poginule drugarice...




Jedan je, smejući se, vikao: "Nemojte da dirate gospođicu partizanku!" Ispitivali su me, udarali, a ja sam bila nema, odsutna. Dan je uveliko već bio, a preda mnom sve nekako u magli. Zašto li me odmah ne ubiju? Prestale bi muke. U meni strašno osećanje nemoći, bol za drugovima, oko mene zveri

8. mart 1984: S Marom Kusturić, užičkom radnicom, borcem Druge proleterske, sada članom Saveta Republike Srbije...


*****



Prvog marta 1942, pre ravno četrdeset i dve godine, u stroju u tom trenutku formirane Druge proleterske brigade, u Čajniču, bilo nas je osam stotina boraca iz zapadne Srbije i Šumadije. Većinom starih između šesnaest i dvadeset godina. Devojaka je bilo u tom stroju pedesetak, rat je od njih preživelo manje od polovine. Naravno, brigada se popunjavala uvek novim borcima, mladićima i devojkama, otad do kraja rata.

Mara Kusturić, jedna između tih pedesetak devojaka, u tom trenutku stara samo sedamnaest godina, pošla je na put dug 23.000 kilometara...

- Gledam prenos Olimpijade, na televiziji, pa razmišljam, s nadom, kako bi to bilo divno kada ne bi bilo nikad više rata; gledam tu mladost, snažnu, lepu, veselu, pa mislim - kada bi ostala takva - živa, zdrava, vesela...

Rat je strašan - vaške, rane, glad, mučenja, smrt...

Mi smo sve bile mlade devojke. Polazeći, u borbu, ostavljale smo kod kuće majku, braću, sestre. Mnoge su izdržavale porodicu.

Takva je bila naša Živka Vuletić, užička radnica, odrasla u kući s mnogo dece, u oskudici i gladovanju. Od njenog rada je porodica živela. Mislila je glasno:

"Šta li moji jedu, jesu li živi?" 

Poginula je 1942. prilikom napada na Vakuf.

Divim se danas, kao majka, onim mnogim ženama, koje su ostavljale svoju decu i odlazile u borbu. Naša Anđa Ranković ostavila je u Beogradu sinčića Miću, dečaka od tri godine, i uvek očekivala da od novodošavših boraca, posebno ako su iz Beograda, čuje nešto o svome Mići.

Nije dočekala da vidi Miću posle rata - poginula je na Gatu, u Hercegovini.

Prošla sam pored nje, dok su me, zarobljenu, četnici sprovodili put njihovog štaba.

Ležala je nešto povijena, na leđima, kosa joj se prosula po licu, sat sa fosfornim brojčanikom je, verovatno, još kucao na njenoj ruci... 

Anđu smo svi voleli - bila je tiha, mirna, pribrana, lepih crnih očiju, jednostavna i mila, hrabar komunista, isproban...

Stana Jež, Mara Kusturić i dve Zore Gulin 


Peta kolona



Ne samo Anđa već i Desa, Živka, Lepa, Milena, svaka njihova reč, trenutak susreta, pokret ruke, pogled, sve je to i danas za Maru Kusturić deo njene svesti, nerava, deo neizbrisivi, koji može nestati samo s njom samom, baš kao i svest o trenucima u kojima je bila na ivici života...

- U Užicu sam kao radnica, odmah bila angažovana da radim u fabrici oružja. To je, kao što znate, bilo u trezorima, zapravo u tri tunela u samom brdu. U jednom hodniku je bila fabrika, u drugom su se civili sklanjali od bombardovanja, u trećem, koji je vezivao ova dva, bilo je skladište oružja i municije.

Toga dana izašla sam jedno pet minuta pre no što se, u dva, zvanično završavalo radno vreme jer je trebalo da sa Mitrom Mitrović pođem, sa još nekoliko drugarica, u selo na teren...

Samo što smo se našle na trgu, odjeknula je strahovita eksplozija. Čuli su se krici, jauci, čak su i stražari ispred trezora bili opečeni od eksplozije... Ušle smo unutra da pomažemo, prizor je bio stravičan...

Eto, tako sam ostala živa u toj tragičnoj situaciji. A uzrok eksplozije, to jest, diverzije, bila je podmetnuta tempirana mina. Ko je podmetnuo? Peta kolona! Izdajnici! Uopšte, koliko bismo lakše pretrpeli rat, koliko bi manje ljudi stradalo da nije bilo izdaje, pete kolone... No, ima nje i danas!

Mara je, potom, zajedno sa drugaricama i drugovima pošla put Zlatibora, povlačeći se pred silovitim napadima neprijatelja. Jer te jeseni su na partizane u Srbiji krenule nove nemačke snage prebačene ovamo iz Grčke, Francuske i sa istočnog fronta, jačine tri divizije.

Prema Užicu i drugim partizanskim "središtima" krenulo je, uz domaće izdajnike, oko osamdeset hiljada nemačkih vojnika...

- Gazili smo Lim, ne znajući koliko nas još takvih prelaza čeka, u ledenoj vodi, bio je to 1. decembar, bilo je mnogo onih koji nisu znali da plivaju. I ja sam kroz Lim vukla jednu staricu koja je ponela sa sobom nešto posteljine i rublja, kako joj to ne bi neprijatelj uzeo... Dobro nas obe nije ta posteljina povukla u dubine Lima zauvek...

Drugarica Mara je prešla, kasnije, i Neretvu i Sutjesku i druge naše gorske lepotice, u to vreme mutne i krvave, površine izbrazdane mitraljeskim rafalima. Ipak, preživela je, uzvisila se hrabrošču i snagom...

- Najteže mi je bilo na Gatu, u Hercegovini, 10. juna 1942. Bilo je predviđeno da tri bataljona Prve proleterske i četvrti bataljon Druge proleterske napadnu četničku grupaciju na Gatu i u selu Dulićima. Gat je bila tvrđava, a s nje se na naš četvrti bataljon sručila sva neprijateljska vatra. Tu je poginula Anđa Ranković, imali smo šezdeset mrtvih i ranjenih, među njima i dobar deo komandnog kadra.


Ubi skota



- Noć smo proveli u maršu, u zoru smo stigli pred gatačku kulu. Ali četnici su primetili našu kolonu i iznenadili nas. Otvorili su vatru odozgo s kule i bočno s jedne kose. Naređeno je povlačenje, trebalo je stići svakom ranjeniku, previti ga na brzinu, pomoći mu da se povuče, javiti drugovima o tome, uzeti dobar zaklon i pucati.

Ali ranjenike ne ostaviti, ni po koju cenu!

A hercegovački krš, nemaš se gde skloniti, sam kamen i pokoji žbun.

Nailazim na nekoliko drugova i svi se zajedno povlačimo. No, jedan, Koruga, se uplašio pa kaže:

"Teška je situacija!"

Odgovara mu Milan Ilić Skandinavac, član Partije:

"Tući ćemo se!"...

Ali, oni su već sasvim blizu, pretresaju vrtače i žbunje...

Odjednom, Koruga potrči vičući:

"Ne pucajte, braćo, Srbi, ja sam vaš!"

Predade se izdajnik.

Odmah im je, naravno, ispričao našu situaciju, da nas je svega troje, da nemamo municije, da je Skandinavac član Partije i da će se sigurno boriti... Tako je i bilo.

Pohvataše nas, Skandinavca su odmah počeli da tuku. Ko je čim stigao. Kad su nas poveli, Skandinavac nije mogao da hoda. Pao je. I dalje su ga tukli...

Ostalo je na zemlji izmoždeno telo, od silnih udaraca kundaka pobelela je lobanja, krv...

Usput su i ostale streljali.

- Tukli su i mene. Jedan je, smejući se, vikao: "Nemojte da dirate gospođicu partizanku!" Ispitivali su me, udarali, a ja sam bila nema, odsutna. Dan je uveliko već bio, a preda mnom sve nekako u magli. Zašto li me odmah ne ubiju? Prestale bi muke. U meni strašno osećanje nemoći, bol za drugovima, oko mene zveri...

- Da je zakoljemo - pitao je jedan.

Drugi je odgovorio da treba da previjem njihove ranjenike.

Kundačili su me stalno. Gonili. Išli smo prema njihovom štabu, negde gore u selu. Uz put su me poveli kod svoga "vojvode", nekog Milana Zirojevića. Bio je ranjen.

"Šta, zar ona da me previja, natrag, natrag, ubi skota!" 

Okrenula sam se i pošla, odjeknuo je pucanj, nešto me je strašno tupo i jako lupilo, pala sam!

Jedan metak mi je prošao kroz grudi, drugi kroz ruku. Skupiše se oko mene. Dogovaraju se.

Raskopčavaju mi džepove i pretražuju. Našli su materijal u torbici, beležnicu sa sastanka SKOJ-a...

Sad mi smrt nije izgledala ni daleka ni teška. Već je bila tu.

Odjednom je neko prišao i rekao da se povlače, partizani vrše protivnapad.

Za koji tren više nikoga nije bilo oko mene. Ležala sam sama na poljani, Onda sam počela da se vučem. Rane su bile još vruće, još nisu mnogo bolele. No nisam išla daleko jer je snaga popuštala. 

Zaklonim se za žbun i vidim kako talijanski avioni bombarduju naš stroj, a dobacuju municiju četnicima.

Sad su se ponovo vraćali četnici, pretresali teren, dokrajčivali naše ranjenike.

Mara je ostala pod tim spasonosnim žbunom do uveče. 

Rane su prestale da krvare. U mrak, pošla je pravcem kojim su se njeni drugovi povlačili. Udaljavala se od gatačke kule i četničke zastave na njoj, udaljavala od mesta gde je na desetine njenih drugova ostalo zauvek.

Na jednom zastanku kod Rudog, marta 1944. Mara Kusturić (peta zdesna nalevo)
pretpostavlja da je fotografiju snimio Vojin Đurašinović Kostja 


Da im stisnem ruku



- Idem lagano, u glavi mi teško. Sve mi se muti. Noge drhte. Rana boli, tupo, dugim, razvučenim bolom. Žeđ me mori. Da mi je samo kap vode... Najednom, opazim četničku trojku, opet pretresaju, opet traže...

Skupim se oko jednog žbuna, pa šta bude. I - zaspim.

Kad sam se probudila - zora! Opet krećem istim pravcem, za brigadom. Nailazim na selo. Znam, ponovo će me uhvatiti, ali ni ovako, gladna i žedna, ne mogu dalje.

Odjednom dve žene stoje preda mnom i nemo me posmatraju. 

A ja sam u košulji i gaćama dugačkim, pocepana, čupava, bosa.

One nisu znale ni jesam li ja žensko ili muško. Povedoše me u kuću, opraše, nudile mlekom, nisu me izdale! Kako bih volela da ih vidim, da im stisnem ruku!

Te dve žene dadoše Mari i konja, da joj bude lakše. No, na konju rane su počele opet da krvare, od truckanja. Zato ga ona ostavi i pođe dalje peške...

Sutradan je bila na vrhu neke planine, ni sama nije znala koje. Opet gladna i žedna, grizla je sneg. Na padini ugledala je grupu čobančića i kod njih se raspitala za partizane. Rekli su joj pravac i ona je opet krenula dalje...

Snaga je malaksavala, volja takođe, posebno kada je s brda iznad sela do kojeg je stigla primetila vijugavu partizansku kolonu kako nestaje u daljini.

Znači, gotovo je, neće više nikad stići svoju brigadu.

Ali bili su tu drugi, Crnogorci! 

Bila je među svojima, ubrzo i previjena, i obučena, nahranjena. Stavili su je na konja i otpremili u bolnicu.

- Koliko je samo otad prošlo noći i borbi. Ponovo su došle kolone, i hercegovački kamen. Te noći za koje i dalje nismo znali šta sobom nose, kakav nam krvavi dan spremaju. Otišla sam posle rata na to isto polje na kojem su me streljali. Želela sam da ga pokažem mojim sinovima, ali nisam se mogla tačno snaći, naći pravo mesto. Sećanje bledi...


Volela je Luneta



Sećanje zaista bledi, ali Mara Kusturić danas, vraćajući se u te duge i teške dane i noći ratne, nijednu svoju drugaricu ne zaboravlja, niže njihove osobine, veze sličice tih mladih bića koja su se snu o slobodi predavale bez razmišljanja, bez ostatka. Marine pale drugarice - Milena, Angelina, Ruža, Dušanka...

- Lepa Zrnić, Šapčanka, pre rata je služila po varoškim kućama, i u partizanima brinula je o ishrani, snabdevanju. Teško je bilo, no Lepa se snalazila. Šaka brašna u loncu punom vode i kiselih šljiva, ako još ima i kašika masti i, eto, gotova je kisela čorba koju u slast pojedemo.

Uvek nam je obećavala, kad posle rata dođemo k njoj u Mačvu, da će nam umesiti veliki, okrugli beli hleb.

Visok, mek, vruć, mirišljav.

Sto sam puta zaspala sanjajući takav mirišljavi hleb.

U selu Krvavicama, kraj Požege, uhvatili su je četnici. 

Na streljanju je uzviknula:

"Pucajte, izrodi, ja sam član Komunističke partije!" 

A nije bila, samo je to silno želela.

- Milena Siterica, krojačka radnica iz Uba, siroče koje je baka odgajila, večito je mislila na tu jadnu baku, samu i gladnu u dalekom domu. Milena je bila malešno devojče, veselo, ljupko, hrabro.

Zaljubljena u našeg komandanta Luneta, svagda je očekivala hoće li on otkud proći, naići.

Onda bi mi diskretno dotakla ruku - eno ga, ide...

Poginula je na domaku zavičaja, kod Ivanjice, u praskozorje slobode, aprila 1944. deset dana pre Luneta.


Narodni heroj Miodrag Milovanović Lune


Užička omladinka Angelina Vuksan bila je pomoćnik puškomitraljesca u napadu na Gornji Vakuf. 

Kako su zaposeli jedno pogodno uzvišenje, zaustavljali su vatrom celi stroj ustaša i naterivali ih u povlačenje.

Gledali smo sa oduševljenjem šta njih dvoje rade... 

Ali, naiđoše štuke, nadletele su i bombardovale naše položaje. Gonili su čak pojedine borce koji su tražili zaklon. I, u jednom naletu, direktno su pogodili mesto na kojem su bili naši mitraljesci.

Angeline nije bilo, nismo je mogli ni sahraniti - telo je bilo potpuno razneto.

Kaja Stojanović, takođe moja drugarica iz Užica, poginula je na Gatu...

Užička učenica Nada Matić, teško je ranjena aprila 1944. na povratku u Srbiju.

Mnogo se, sirotica, izmučila dok su je nosili nazad prema Crnoj Gori. Videle su se, Mara i ona, u jednom trenutku predaha.

Mara je oprala, previla...

I danas pamti Nadine tužne oči.

Dušanku Beranju, seljanku iz Dalmacije, metak je ranio noću u stomak.

Nikome se nije ni požalila.

Hodala je, hodala, rukama držeći ranu.

Ujutro, iscrpljena, pala je:

"Drugovi, nisam htela da tražim konja, mislila sam - ima i težih ranjenika od mene!" 

I izdahnula.

Sahranili su je i zamolili seljaka iz obližnje kuće da obeleži grob.

Učinio je to i posle oslobođenja, potražio njenu porodicu kako bi prenela kosti u rodno mesto u Dalmaciji.

Ruža Matić, beogradska studentkinja, mnogo je volela da se lepo i uredno obuče. Zato se često i mrznula.

"Najteže bi mi bilo da me rane u noge, pa da padnem na teret drugovima!" 

Baš je takva zla sudbina pogodila. Jednim hicem pogođene su bile obe noge.

Gangrena je nastupila i Ruža je umrla...


*****



Partizanske uspomene su bolne, ali Mara Kusturić s njima živi, nosi ih kao i one ožiljke na grudima i ruci.

Zabeležio: A. Tomić, obrada: Yugopapir (Front, mart 1984.)


Partizanka (iz albuma ZAVNOH-a III)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate