Todor Veselinović '83: Navikli ljudi na Miljanićevu demagogiju, pa im smeta moja jednostavnost

Znate li zašto me hvali kako sam uspešan nabavljač. Jednostavno, kad odem na pijacu, ne umem da se pogađam i.... kupujem sve najbolje i najskuplje. I što nam treba, i što ne treba. I to u ogromnim količinama. Tako nikad ne mogu da pogrešim

Bez obzira na sve napade i osporavanja, selektor fudbalske reprezentacije Jugoslavije Toza Veselinović proglašen je za jednu od najpopularnijih ličnosti minule, 1983. godine. Tako se savezni kapiten našao u jednom izuzetnom društvu sa predsednicom SIV-a Milkom Planinc i prvom damom jugoslovenske estrade Lepom Brenom uz, naravno, još nekoliko eminentnih ličnosti iz političkog, kulturnog i estradnog života zemlje.

*****

Dakle, u poseti smo kod Todora-Toze Veselinovića i njegove supruge Vukice, koju on iz milja zove "Milkica" ili još češće "moja Milkica".

Stan porodice Veselinović je prostran, ukusno namešten, u onim novim soliterima pored Dunavskog keja. Vidi se odmah ukus Tozine lepše polovine.

I dok domaćica sprema posluženje ("Ovo je domaćinska kuća", kaže), naš domaćin Toza nam odaje jednu malu tajnu. Sav je, inače, ozaren dok to priča:

- Bio sam u Beogradu. Sinoć kasno sam se vratio. Imali smo neke razgovore u Fudbalskom savezu, ručao sam sa Mladinićem, dogovorili smo se o daljoj saradnji. Zapravo, izgladili nesporazum koji su nam novinari nametnuli. 

Ali ono što je najbitnije, što će vas možda zanimati, imao sam posle toga i sastanak sa predstavnicima beogradskih sportskih novinara. Razgovarali smo o saradnji, pokušali da eliminišemo nesporazume i mogu vam reći... na dobrom smo putu.

Inače, ovaj sastanak je bio tajne prirode. Dogovorili smo se da se još jednom sastanemo, jer... valja nam i dalje sarađivati.

Stiglo je i posluženje: grčka kafa, pa slatko iz Grčke, metaksa. Nije teško zaključiti da su to, kod naših domaćina, navike "još iz Atine", gde je porodica Veselinović boravila četiri godine.

Naša domaćica se izvinjava:

- U našoj kući za kafu je, kad dođu gosti, zadužen Toza. Sada sam ga poštedela; pa kafa možda nije najbolje skuvana. Ali trudila sam se. Ne dolaze novinari često u našu kuću, pa još uz to i prijateljski raspoloženi!

Reč preuzima domaćin kuće Toza:

- Pošto se sad, ipak, sve dobro završilo, mogu i da kažem. Jedinu pravu i iskrenu podršku za sve ovo vreme koliko sam na mestu selektora imao sam od moje Milkice. Ona me je hrabrila, podržavala. Koliko puta je samo umela da mi kaže:

"Tozo, izdrži, nemoj da podlegneš onome što drugi hoće od tebe!"

Na kraju krajeva, ona je bila uz mene i u onim najtežim trenucima, poslednjih pet dana u Splitu.

- Iako ni jedno ni drugo nismo sumnjali u uspeh - razgovor nastavlja Tozina supruga - dogodilo se, eto, da je on došao u poslednjem trenutku te splitske utakmice. Kada smo ja i Toza ponovo gledali snimak tog Radanovićevog gola, ovde u Novom Sadu, plakali smo udvoje. 

Nešto od sreće, a nešto od uzbuđenja. Ali, nisu nam dali ni tada da se dugo radujemo. I tada je moj suprug smetao nekim novinarima. Sada više ne toliko zbog slabih igara reprezentacije, već što je uspeo, kako mu se to dogodilo.

Mnogima je, odjednom, zasmetao taj njegov uspeh jer su, verovatno, želeli da ga sravne sa zemljom. Kao da je sve bilo spremljeno za njegov "linč" i to je, eto, pokvario jedan Radanović.

- Ama, Milka, pustimo novinare! Nije ni njima bilo lako. Navikli su na Miljanićevu demagogiju, pa im je prosto smetala moja jednostavnost!

Tema "novinari - selektor" bila je istog trenutka napuštena.

Tozina supruga je poslušala savet svog muža i razgovor je, od tog trenutka, krenuo jednim drugim tokom...

Svuda su ga cenili i voleli - a kod nas...

- Kako ste vi - obraćamo se našoj ljubaznoj domaćici - gledali na Tozinu kandidaturu, na izbor za selektora?

- Naravno, radovala sam se. Ne toliko, da vam kažem iskreno, što je izabran koliko što bi, sasvim izvesno, bio tužan i razočaran da nije bio izabran. Osećao bi se povređen i kao stručnjak i kao čovek.

Radovala sam se i zbog toga što ćemo nastaviti da živimo u našoj zemlji, u našem dragom Novom Sadu. 

Jer, i jednom i drugom nam je već bilo dosta "stranstvovanja".

- Sigurno ste i tada bili svesni da mu neće biti lako?

- Pa, jesam. Bila sam toga potpuno svesna. Ali i ja i Toza smo slične prirode. Oboje smo, u stvari, veliki optimisti.

- Moja Milka je i veći optimista od mene - ponovo se javlja domaćin. - I, za sve ovo vreme ona je taj veliki optimizam prenosila i na mene. Kad mi je bilo najteže, umela je, u kući, da stvori takvu atmosferu da sam sve teškoće i nepravde lako zaboravljao.

Često me je, baš ona, podsećala da ni moji prethodnici, verovatno, nisu bolje prolazili.

- Jedino nisam očekivala da će ga novinari od samog početka dočekati "na nož"  - veli naša domaćica.  - Gde god smo živeli, u Kolumbiji ili u Grčkoj, moj Toza je umeo sa novinarima. Svuda su ga cenili i voleli.

U Grčkoj je dobio i nagradu od jednog atinskog sportskog lista kao najljubazniji i najoriginalniji sagovornik. Čak mu je i direktor tog lista otvoreno priznao da je "na njegovim izjavama" podigao tiraž lista za 15.000 primeraka!

- Kad su me najviše napadali, zbog ličnog mira nisam ni čitao novine! - ubaci se, za kratko, u razgovor Toza.

- Ali sam zato ja - objašnjava njegova supruga - čitala svu štampu i prepričavala mu šta su o njemu pisali. Naravno, kroz priču sam, uglavnom, nastojala da najoštrije kritike malo ublažim, prikažem na što bezazleniji način... kako bih mu obezbedila kakav-takav mir.

- Toza je često, zbog obaveza, odsutan od kuće. Kako ste to prihvatali?

- Mi smo ga uvek svi željno očekivali. Naravno, kad dođe kući trudila sam se da pričamo o drugim, mnogo lepšim stvarima, a manje o njegovom poslu.

Pa, i kada bismo poveli razgovor o nekim neugodnim stvarima koje su mu se u međuvremenu dogodile, imala sam običaj da mu kažem da će uskoro biti bolje, lepše. I, došlo je...

- Kakav je Toza izvan selektorske fotelje; u kući, u papučama?

- Toza je jedinstven i tada. Veoma je nežan suprug i otac. Dobar domaćin. I što je najbitnije svoje neraspoloženje ume da sačuva samo za sebe. I da ničim iz svog posla ne opterećuje nas u kući. Tako često puta nisam ni znala da mu je teško, da se sekira.

Velemajstor u kuvanju kafe

- Ima li smisla i za neke kućne poslove? Na primer: da skuva ručak?

- Toliko već ne. Ali, Toza je, to sam već u početku naglasila, pravi velemajstor u kuvanju kafe. Voli i da ide na pijacu.

Čuvši ovu izjavu, Toza kao da nije mogao da se ponovo ne priključi razgovoru, i to obrazloži: 

- A znate li zašto me hvali kako sam uspešan nabavljač. Jednostavno, kad odem na pijacu, ne umem da se pogađam i.... kupujem sve najbolje i najskuplje. I što nam treba, i što ne treba. I to u ogromnim količinama. Tako... nikad ne mogu da pogrešim.

- Što se drugih poslova tiče, kuvanja i slično... - nastavlja da "objašnjava" svog supruga naša ljubazna domaćica - to od njega niti tražim, niti očekujem.

- Ali zato ja od moje Milke tražim da u kući uvek ima tople vode!

Videći nas iznenađene, Toza se šeretski nasmeja:

- Pa, ne mislite, valjda, da ću sudove da perem hladnom vodom!

- Ovo je, normalno, samo Tozina šala. Ne znam da li da vas zamolim da to ne pišete. Šta će ljudi pomisliti. Tozo, nemoj tako da se šališ!

- Dobro, da li vaš Toza ima i nekih mana. Da ne ispadne kako smo ga "naslikali" kao idealnog?

- Pa, nađe se i pokoja mana. Najveća mu je, svakako, što ume da i zasedne sa društvom i na sve zaboravi. Ali ja se trudim da i to razumem. Svi sa njim vole da pričaju o fudbalu, o reprezentaciji. Razumem ili bar pokušavam da razumem, i taj njegov "društveni" i "kafanski" život.

- Moja žena ima običaj da kaže: kada bi me uvek i u svemu slušao, nikada se ne bismo posvađali! I ja se toga držim... pecnu Toza svoju Milku.

- Zanimalo nas je, normalno, i kako bračni par Veselinović provodi slobodno vreme...

- Sada ga imamo tek malo više - objašnjava Tozina supruga. - U poslednje vreme češće izlazimo. Na "Tvrđavu", kod čuvenog Janike Balaša. Oboje volimo dobru muziku, veselo i zabavno društvo. Tada se najprijatnije osećamo. Toza, inače, voli i ove čuvene vojvođanske "svinjske daće".

- Našu ljubaznu domaćicu, dalje pitamo šta selektor voli da jede, s obzirom da je prilično mršav...

- Moj Toza i nije neki veliki gurman. Voli domaće kobasice, kulen... Ali, najčešće ga moramo terati da nešto pojede.

- Da li ćete i vi u Pariz, na finalni deo prvenstva Evrope postavljamo selektorovoj supruzi i jedno "čisto" fudbalsko pitanje.

- Hoću, nego šta! Pratila sam ga kada mu je bilo najteže. Bila bi sramota "za čitavu Evropu" da i ja ne krenem na put. Uostalom, o tome smo se već dogovorili u kući: putujem!

- Da li ste i vi optimist kao vaš suprug u pogledu plasmana?

- Jesam. Uvek je to tako u životu. Ako se nešto silno želi, ako se u to strastveno veruje - uspeh ne može izostati. A ja hoću da verujem da ćemo uspeti i u Francuskoj. Baš, kao što kaže i Toza - da budemo prvaci Evrope!

- Da li to znači da ćete putovati i na prvenstvo sveta u Meksiko?

- Zašto da ne? Jednom sam već bila u Meksiku, ali sam kasnije otkrila da nisam sve pokupovala. To sam već Tozi saopštila. Znači, idem i u Meksiko sa njim. A vi znate šta to znači... da ćemo se sigurno plasirati i u finale svetskog prvenstva!

I, na kraju, ako je reporteru dopušteno da iznese i lični utisak: takvu harmoniju, neposrednost, šarm veselost, optimizam... kao u porodici Veselinović odavno nismo sreli na našim reporterskim zadacima. Takvi ljudi, jednostavno, moraju da uspeju - u svemu čega se poduhvate!

Napisao: Nikola Simić, obrada: Yugopapir (Tempo, decembar 1983.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate