Đorđe Balašević '93: Mislim da ideje o ponovnom ujedinjenju Jugoslavije u ovom trenutku nemaju šansu



Vo čovečkata priroda e koga si, da rečeme, golman i koga ke primiš pet golovi "kroz noze" da rečeš ej luge mene veke mi e sram, ajde sega neka brani nekoj drug. A ovie tipovi vo Srbija primija 200 golovi i ne im paga na pamet da si odat

Iz intervjua Đorđa Balaševića skopskom nedeljniku "Puls" posle nedavne turneje po Makedoniji...


Toa go nema ni kaj Felini



- Ja sam dugo zastupao tezu da ne treba da se nastupa, da nije trenutak za pevanje, jer je na osamdeset kilometara od mog Novog Sada Vukovar, grad u kojem su živeli ljudi koje sam poznavao, grad koji je ubijen na najprimitivniji mogući način.

U takvoj situaciji sam se potpuno povukao i čekam da prođe ovo ludilo, nadajući se da će ponovo doći vreme za ono što mi je blisko.

Povukao sam se i zbog toga što su u tom ratu isplivali nacionalistički pevači i nacionalističke pesme, za mene sasvim niske strasti. Ipak, promenio sam mišljenje, plašeći se da će naša prazna mesta zauzeti novokomponovani primitivci u svim žanrovima: novinarstvu, literaturi, muzici. 

Sada smatram da treba biti prisutan, da se mora održati misija (iako je reč "misija” verovatno prejaka za ono što ja radim), da bi morali trenutak kroz koji prolazimo obeležiti.

Kod nas u Vojvodini oduvek je postojalo tradicionalno suparništvo sa Mađarima, no sada moj lala kaže:

"Jebote, od ovih dođoša Mađari mi postadoše rod".

Jednom rečju, stvara se nekakav starosedelački pakt u kojem su i Mađari (koji su tu rođeni i nemaju želju da odu bilo gde, u Kečkemet ili tamo negde u Mađarsku, gde su, iako znaju jezik, i dalje stranci) i Slovaci i Hrvati, i svi iz tog nacionalnog šarenila koje je oduvek bilo glavno obeležje Vojvodine, u kojoj jednostavno nisi mogao da napraviš ni etnički čistu kafanu.

Evo, moj basista je Ličanin druge generacije, ali je dvadeset puta veći autonomaš od mene, jer je autonomija Vojvodine stil života.

Gledam, neki dan, TV Srbija naveliko obeležava Međunarodni dan mira. Puštaju tipovi slike rata, mrtvace u blatu i sve te odvratne stvari, a sred toga devojčica koja pušta golubove. Kao muzički fon na sve to ide moja pesma "Samo da rata ne bude", što je cinizam koga bi se i Gebels stideo.

U čovekovoj prirodi je da ako si golman, recimo, i ako primiš pet golova "kroz noge", kažeš, ej ljudi, mene je sramota, ajde neka brani neko drugi.

A ovi tipovi u Srbiji primili su dvesta golova i ne pada im na pamet da odu.


Ujedinjenje, koje mi nećemo doživeti...



- Kada bi Felini, koji je poznat po tome da su mu junaci preterano karikirani, odlučio da stavi ovog Šainovića u neki film, kritika bi odmah rekla: E, ovo ne može, ovo je preterano.

A eto, može.

Što je najstrašnije, ne znaš kakav će biti sledeći.

Onim pametnjakovićima koji mi sada, u svojoj ostrašćenosti i gluposti, prebacuju da sam pevao Titu odgovaram da sam ja bio izrađen od jednog vrhunskog mahera, jednog majstora sa tapijom, dok su njih obrlatili prevaranti na nivou vašarskih šibicara.

Moram da priznam da je za mene tužno da je sada i Makedonija za mene inostranstvo, tužno jer ne želim da na taj način postanem internacionalna zvezda.

Mislim da ideje o ponovnom ujedinjenju Jugoslavije u ovom trenutku nemaju šansu.

Šta više, po meni bi trebalo i Crna Gora da se odvoji i da se sve raspadne na proste sastavne delove, pa tek onda ako mislimo na nekakvo ujedinjenje, koje mi nećemo doživeti, tek onda ponovo da se sastavimo.

Inače nekakve popravke, nekakvo krpljenje ne pomaže, kuću koja se obrušava ne vredi popravljati.

Obrada: Yugopapir (Nezavisni, vojvođanski građanski list, X 1993.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate