Nemoj, kada budeš pisao, mnogo da me hvališ! Šta će ljudi da kažu? Evo, dogodilo mi se i da na jednoj utakmici od pet golova nisam snimio tri, napiši i to, dabome!
Blagoje Topličić, zvani Top, načinio
je podvig prenoseći jednom kamerom utakmicu Luksemburg -
Jugoslavija. Time je još jednom potvrdio da je nenadmašan u svom
poslu...
*****
Svima koji vole sport u sećanju je
sjajna igra Partizana u oktobru prošle godine protiv Kvins Park
Rendžersa. Još su svežiji utisci sa očajne igre reprezentacije
Jugoslavije u Luksemburgu.
Snimak prve i prenos druge važne utakmice
načinjen je samo jednom kamerom, a da gledaocima nije promakao ni
najmanji detalj.
Priznajemo da zvuči neverovatno, a ipak, dobro ste
pročitali.
Ta jedna jedina kamera nalazila se u rukama čoveka koji
nije u stanju da razume reč "nemoguće" - Blagoja
Topličića. Dve i po decenije radnog staža u Televiziji Beograd
učinili su da Top, kako ga prijatelji zovu, stekne takvu veštinu da
ga mnogi smatraju jednim od najboljih snimatelja reportera na svetu.
Nameru da u zgodnom ambijentu bašte
obližnje kafanice napravimo intervju nismo mogli da ostvarimo. U
zakazano vreme...
- Burazeru, izvini sad će da stngne
taksi. Ideš ti lepo sa mnom na Karaburmu! Igraju OFK Beograd i Bar,
pa ćemo mi, dabome, u poluvremenu malo da popričamo. Moram da
snimim golove - izvinjavao se Blagoje.
Prema njegovoj informaciji utakmica je
trebalo da počne u 16.45, ali, kaže, više voli da stigne ranije pa
da sve lepo namesti.
Stigli smo petnaest minuta ranije.
Međutim, Top
je, očigledno, bio slabo obavešten, jer je utakmica upravo
počinjala.
- E, ovo najviše mrzim - žalio se dok
je sa asistentom Milankom Đorđevićem užurbano pripremao kameru i
stativ. - Šta bi bilo da sada padne gol, a ja još nisam počeo da
snimam? Ništa. Spakujem stvari i lepo kući, dabome. Kakva mi je to
reportaža! Bude 1:0, a ja nisam snimio gol!
Uskoro je sve bilo kako treba i Blagoje
se malo smirio. Sa lica je nestala ljutina i ustupila mesto veselom
raspoloženju.
Kamera kojom Topličić snima ima digitalni časovnik.
Na snimatelju je da ne propusti golove i šanse, a novinar ima
zadatak da zabeleži minut u kome su bila uzbuđenja.
Dugogodišnje iskustvo naučilo ga je da na vreme namiriše kada će
da padne gol. I zaista: igrači Beograda krenuli su u napad koji, kao
i oni prethodni, nije ništa obećavao.
- Evo gola, Milanče, piši, dvadeseti minut! - uzvikuje Blagoje, za trenutak prekidajući neposredno
skakutanje oko stativa sa kamerom.
- Ma, kakav gol!
- Piši ti kad ti kažem!
Snimatelj je bio u pravu, Beograd je poveo sa 1:0.
U rudniku Banovići...
U poluvremenu saznajemo da je prva
Topličićeva ljubav bila fotografija. Detinjstvo je proveo u
Medveđi, pored Trstenika, uz oca strastvenog foto-amatera.
Kao
srednjoškolac uzeo je prvi put kameru u ruke. Pročitao je oglas u kome je neki kino-klub pozivao zainteresovane da se učlane u snimateljsku sekciju i tako je počelo.
Od 1961. godine, kada je došao u Televiziju, pa do ovih dana, prošao
je kroz sve redakcije, ali mu je najlepše u sportskoj.
Posao kojim
se bavi omogućio mu je da vidi celo svet. Njegova kamera zujala je
na mnogim olimpijadama, svetskim i evropskim takmičenjima.
Gledaoci
pamte divne reportaže o duelima Džajića i Fogtsa ili Džajića i
Kamača.
Sa uzbuđenjem se seća reportaže koju je snimio na čuvenoj
Marakani kada se slavni Pele opraštao od brazliskog dresa.
Dok je iz
grla 200.000 temperamentnih Brazilaca grmelo: "Pele, Pele!",
Blagoje je, sa dvanaest kilograma teškom kamerom, trčao za
najboljim igračem sveta da bi izbliza snimio trenutak u kome je Pele
svoj dres poklonio nekom fudbalskom poletarcu.
Ruka snimatelja nije
smela da zadrhti.
- Bilo je zaista lepih trenutaka u
druženju sa kamerom, kao i onih teških kada sam radio po kiši ili
mrazu. Ipak, jedna reportaža će mi ostati u sećanju dok sam živ.
Bio sam još mlad snimatelj i radio sam prilog za Dnevnik o jednom
sarajevskom pozorištu.
Kada smo posao završili, na povratku u
Beograd saznali smo za tešku nesreću u rudniku Banovići. Otišli
smo odmah tamo.
Ušao sam sa kamerom u jednu prostoriju u kojoj su
ležala 52 mrtva rudara.
Dok sam snimao, slušao sam njihove drugove
kako, idući od jednog do drugog, sa suzama u očima izgovaraju imena
svojih mrtvih kolega. Morao sam da snimam plačući.
Iz tužnih prisećanja prekinuo ga je
žagor publike.
Počelo je drugo poluvreme.
Za nas je to bio znak da
je razgovoru kraj. Na rastanku, Blagoje se nešto uzvrteo:
- Nemoj, kada budeš pisao, mnogo da me
hvališ! Šta će ljudi da kažu? Evo, dogodilo mi se i da na jednoj
utakmici od pet golova nisam snimio tri, napiši i to, dabome!
Zabeležio: S. Ristić, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1985.)
 |
| "Indirekt" proslavio stoto emitovanje (1975) |
