Čovek, manipulisan za političke ciljeve, već izvesno vreme doživljava atrofiju čula i smanjivanje osnovnih ljudskih osećanja tako da smo sada svedoci revolucije, kao antiteze Darvinovoj evoluciji. U sadašnjem stadijumu ovog mita ljudi su gotovo izgubili sposobnost da komuniciraju, Zemlju više ne obasjava Sunce već Mesec, ljudi žive u magli, tišini, mraku, svaki čovek je tvrđava u sebi
April 1975: "Derviš i smrt", roman Meše Selimovića, pobudio je veliko interesovanje u SAD. Tomas Batler, profesor slavistike na univerzitetu u Medisonu, država Viskonsin, svrstava ga u red najboljih romana u svetskoj literaturi.
U časopisu "Slavonic and East European Review" Batler je objavio opsežan esej o Selimovićevom romanu.
Ovaj esej Tomas Batler je ustupio
"Dugi" koja ga prenosi u nešto skraćenoj verziji.
*****
Meša Selimović je savremeni bosanski
pisac koji je gotovo dvadeset godina stvarao u relativnoj
anonimnosti. Pre romana "Derviš i smrt" objavljenog 1966.
izdao je tri zbirke pripovedaka: "Prva četa" 1950, "Tuđa
zemlja" 1962, "Magla i mjesečina" 1965, roman
"Tišine" 1961, zbirku "Eseja i ogleda" 1966.
Autor je i značajne naučne studije "Za i protiv Vuka" o
srpskohrvatskom književnom jeziku.
Ova rana dela dobila su samo skromnu
pohvalu književne kritike. Pisac je osuđivan kao hladan,
nepristrasan detaljist i analitičar. Svetsku slavu je stekao, i to
meteorskom brzinom, tek roman "Derviš i smrt". Bio je to
veliki, iznenadni uspeh. Samo 1967. Meša Selimović je za ovaj roman
primio tri najveće književne nagrade, a 1969. dobio je željenu
"Njegoševu nagradu" koja se dodeljuje samo jedanput u tri
godine.
Kada su ga jednom prilikom upitali kako bi kao autor nagrađenog dela, mogao da objasni ovaj iznenadni obrt u svojoj karijeri, Selimović je rekao:
Kada su ga jednom prilikom upitali kako bi kao autor nagrađenog dela, mogao da objasni ovaj iznenadni obrt u svojoj karijeri, Selimović je rekao:
- Sve što sam pisao pre "Derviša"
bilo je korektno, dobro, ali i stalno obuzdavano i prigušivano mojim
strahom od potpunog otkrivanja, od jake emocije, od iskrenosti. Pisao
sam sa polovinom snage, stvaralačke moći, govorio u pola glasa,
bojeći se eksplozije sopstvenog temperamenta čijeg sam intenziteta
jedino ja bio svestan.
Zbog toga su kritičari, ne znajući sve to, govorili o nedostatku emocija u mom delu, o mojoj racionalnosti, o nedostatku temperamenta. Niko nije ni sanjao o onome šta se u meni bori.
Sve što sam pisao ranije bio je dugačak i istrajan put ka "Dervišu". Dvadeset godina je sve to sazrevalo u meni, u različitim oblicima, ali uvek istog kvaliteta.
Zbog toga su kritičari, ne znajući sve to, govorili o nedostatku emocija u mom delu, o mojoj racionalnosti, o nedostatku temperamenta. Niko nije ni sanjao o onome šta se u meni bori.
Sve što sam pisao ranije bio je dugačak i istrajan put ka "Dervišu". Dvadeset godina je sve to sazrevalo u meni, u različitim oblicima, ali uvek istog kvaliteta.
"Derviš i smrt" je slojevita
vizija stvarnosti.
U onom prvom, površinskom sloju govori se o naporima šeika, glavnog derviša muslimanskog "kaluđerskog" reda za vreme otomanske okupacije Bosne, da spase svoga brata koji se, nepravedno osuđen, nalazi u zatvoru.
Šeik Ahmed Nurudin posećuje ženu lokalnog kadije, samog kadiju, šefa policije (muselima) i muftiju, ali kod svih nailazi bilo na potpunu ravnodušnost prema bratovljevoj sudbini, bilo na pretnju odmazdom ukoliko bude uporan u svom istraživanju uzroka zatočenja.
Konačno šeik saznaje da mu je brat ubijen. Njegova vera u otomanski sistem, koja je postepeno slabila za vreme njegovih susreta s lokalnim predstavnicima vlasti, potpuno je uništena i on postaje pokretač pobune u varoši.
Kadija će u toj pobuni biti ubijen, a muselim će pobeći. Ahmed Nurudin postaje novi kadija i pod uticajem već uobičajenih ustaljenih načina vladavine (korišćenje špijuna, dostavljača, itd.) polako postaje sličan svojim nemilosrdnim prethodnicima.
Ali, kruti i dogmatični derviš nije sposoban da se dugo održi na vlasti. On postaje žrtva varoških intriga i roman se završava tako što Ahmed Nurudin čeka da ga odvedu u zatvor, gde će doživeti istu sudbinu kao njegov brat.
U onom prvom, površinskom sloju govori se o naporima šeika, glavnog derviša muslimanskog "kaluđerskog" reda za vreme otomanske okupacije Bosne, da spase svoga brata koji se, nepravedno osuđen, nalazi u zatvoru.
Šeik Ahmed Nurudin posećuje ženu lokalnog kadije, samog kadiju, šefa policije (muselima) i muftiju, ali kod svih nailazi bilo na potpunu ravnodušnost prema bratovljevoj sudbini, bilo na pretnju odmazdom ukoliko bude uporan u svom istraživanju uzroka zatočenja.
Konačno šeik saznaje da mu je brat ubijen. Njegova vera u otomanski sistem, koja je postepeno slabila za vreme njegovih susreta s lokalnim predstavnicima vlasti, potpuno je uništena i on postaje pokretač pobune u varoši.
Kadija će u toj pobuni biti ubijen, a muselim će pobeći. Ahmed Nurudin postaje novi kadija i pod uticajem već uobičajenih ustaljenih načina vladavine (korišćenje špijuna, dostavljača, itd.) polako postaje sličan svojim nemilosrdnim prethodnicima.
Ali, kruti i dogmatični derviš nije sposoban da se dugo održi na vlasti. On postaje žrtva varoških intriga i roman se završava tako što Ahmed Nurudin čeka da ga odvedu u zatvor, gde će doživeti istu sudbinu kao njegov brat.
U drugom sloju "Derviš" je
priča o klasnim sukobima i čovekovoj nemoći da se uzdigne iznad
granica koje mu je nametnulo samo njegovo klasno poreklo.
Ahmed Nurudin se uzdigao od nepismenog seljačeta do brilijantnog studenta muslimanskih škola, do hrabrog i fanatičnog vojnika, do čuvenog derviša u bogatoj tekiji. Njegov uspon do takvog ugleda pratili su sa strahopoštovanjem članovi njegove porodice i ljudi iz njegovog rodnog sela.
Ali, na vrhuncu njegove slave brat mu je uhapšen i on je prvi put postao svestan da ga gledaju s prezirom predstavnici lokalne vlasti zbog njegove slepe ideološke krutosti, a s pokroviteljskom nadmenošću patricijska trgovačka klasa zbog njegovog nižeg socijalnog porekla.
Ponašanje vlasti prema njegovom bratu derviš tumači kao uvredu svojoj časti i položaju i uspeva da sruši lokalne funkcionere, ali ne može da savlada solidarnost patricijske klase. Najpre je osramoćen kampanjom govorkanja i proturanja glasina, a onda smrvljen.
Ahmed Nurudin se uzdigao od nepismenog seljačeta do brilijantnog studenta muslimanskih škola, do hrabrog i fanatičnog vojnika, do čuvenog derviša u bogatoj tekiji. Njegov uspon do takvog ugleda pratili su sa strahopoštovanjem članovi njegove porodice i ljudi iz njegovog rodnog sela.
Ali, na vrhuncu njegove slave brat mu je uhapšen i on je prvi put postao svestan da ga gledaju s prezirom predstavnici lokalne vlasti zbog njegove slepe ideološke krutosti, a s pokroviteljskom nadmenošću patricijska trgovačka klasa zbog njegovog nižeg socijalnog porekla.
Ponašanje vlasti prema njegovom bratu derviš tumači kao uvredu svojoj časti i položaju i uspeva da sruši lokalne funkcionere, ali ne može da savlada solidarnost patricijske klase. Najpre je osramoćen kampanjom govorkanja i proturanja glasina, a onda smrvljen.
Treći sloj "Derviša" je
priča o bilo kom čoveku četrdesetih godina koji odjednom postaje
svestan da stari i da ne može još dugo da čini stvari koje je
uobičavao da čini, ili mogao da čini kada je imao tredeset godina,
da nema ni onu hrabrost koju je jednom pokazao u borbi, niti ono
ubeđenje koje ga je inspirisalo na tu hrabrost.
Suštinu svog položaja derviš daje kada kaže iz zatvorske tmine:
Suštinu svog položaja derviš daje kada kaže iz zatvorske tmine:
"Pozivam za svjedoka vrijeme,
početak i svršetak svega - da je svaki čovjek uvijek na gubitku"
Alegorija o konfliktima
Ovaj roman je ne samo priča o izgubljenoj moći nego i lament nad
stvarima koje nisu učinjene i rekvijem snovima o mogućnom
drukčijem životu, koji se čoveku vrzmaju po glavi sve do onog dana kada shvati da nema više nikakvog drugog izbora, da je zauvek
oblikovan.
Roman upravo počinje u takvom trenutku dervišovog otkrića.
Roman upravo počinje u takvom trenutku dervišovog otkrića.
Četvrti sloj "Derviša" je
alegorija o konfliktu između ideologije i života, između
moralnosti i emocija.
Ahmed Nurudin, derviški ideolog, zna veoma malo o životu koji se odvija izvan manastirskih zidina i dogod je bio kadar da podešava svoj život okvirima svoje vere, nije imao nikakvih problema. Ali, bratovljevo zatočenje i pogubljenje nagone ga da se suoči sa stvarnostima s kojima se drugi ljudi moraju da suočavaju svakodnevno. I on kaže:
Ahmed Nurudin, derviški ideolog, zna veoma malo o životu koji se odvija izvan manastirskih zidina i dogod je bio kadar da podešava svoj život okvirima svoje vere, nije imao nikakvih problema. Ali, bratovljevo zatočenje i pogubljenje nagone ga da se suoči sa stvarnostima s kojima se drugi ljudi moraju da suočavaju svakodnevno. I on kaže:
"Dvadeset godina sam derviš, a malim djetetom sam pošao u školu, i ne znam ništa izvan onoga što su htjeli da me nauče ... Uvijek sam znao šta treba da činim, derviški red je mislio za mene ... I eto, desilo se da je moga brata stigla nesreća ... Ne volim nasilje, mislim da je to znak slabosti i nerazumnog rasuđivanja ... Pa ipak, kad je vršeno nad drugima, ćutao sam, odbijao da donosim presudu ... priznavajući čak da se nekad mora učiniti zlo radi većeg i važnijeg dobra.
Ali, kad je bič vlasti pogodio moga brata, i mene je rasjekao, do krvi ... Poznajem tog mladića, nesposoban je za zločin. Ali evo, ne branim ga dovoljno čvrsto, a njih ne opravdavam, čini mi se samo da su mi svi nanijeli zlo, gotovo podjedanko, poremetili me, suočili sa životom iznad moje prave putanje, natjerali me da se određujem. Šta sam ja sad? Zakržljali brat ili nesigurni derviš? Jesam li izgubio ljudsku ljubav, ili sam oštetio čvrstinu vjere, izgubivši tako sve?"
Nismo nikako sigurni da li je bol za
bratom ili bes zbog napada na njegovu poziciju, ili kombinacija i
jedne i druge emocije, nagnala derviša da dela.
Ali, jasno je da je bratovljeva smrt pokrenula niz osećanja, uključujući ljubav prema bratu, nostalgiju za prošlošću, čulnu želju i mržnju, emocije za koje je derviš verovao da više ne postoje u njemu.
Borba između ovih emocija i njegove ideološke pripadnosti izaziva psihološku krizu, gubitak volje, zbog čega derviš sumnja u svaku misao, osećanje i akciju.
U tom sloju Meša Selimović saopštava da su versko-ideološke stege neprirodne, da guše emocije, ali ih ne iskorenjuju i da su u stvari smrt u životu. U tom smislu naslov "Derviš i smrt" mogao bi se protumačiti kao ideologija i smrt.
Ali, jasno je da je bratovljeva smrt pokrenula niz osećanja, uključujući ljubav prema bratu, nostalgiju za prošlošću, čulnu želju i mržnju, emocije za koje je derviš verovao da više ne postoje u njemu.
Borba između ovih emocija i njegove ideološke pripadnosti izaziva psihološku krizu, gubitak volje, zbog čega derviš sumnja u svaku misao, osećanje i akciju.
U tom sloju Meša Selimović saopštava da su versko-ideološke stege neprirodne, da guše emocije, ali ih ne iskorenjuju i da su u stvari smrt u životu. U tom smislu naslov "Derviš i smrt" mogao bi se protumačiti kao ideologija i smrt.
Novi mit
U njegovom najdubljem sloju, roman može
predstavljati novi mit o sadašnjem dobu čoveka. Prema jednom takvom
mitu, stalno ratovanje, ideološki razdor, nacionalizam i čista
želja za vlašću toliko su uništili tkivo ljudskog društva da
ljudi nemaju više ni ljubavi za životom, ni poverenja jedni u
druge.
Čovek, manipulisan za političke ciljeve, već izvesno vreme doživljava atrofiju čula i smanjivanje osnovnih ljudskih osećanja, tako da smo sada svedoci revolucije, kao antiteze Darvinovoj evoluciji. U sadašnjem stadijumu ovog mita ljudi su gotovo izgubili sposobnost da komuniciraju, Zemlju više ne obasjava Sunce već Mesec, ljudi žive u magli, tišini, mraku, svaki čovek je tvrđava u sebi.
Čovek, manipulisan za političke ciljeve, već izvesno vreme doživljava atrofiju čula i smanjivanje osnovnih ljudskih osećanja, tako da smo sada svedoci revolucije, kao antiteze Darvinovoj evoluciji. U sadašnjem stadijumu ovog mita ljudi su gotovo izgubili sposobnost da komuniciraju, Zemlju više ne obasjava Sunce već Mesec, ljudi žive u magli, tišini, mraku, svaki čovek je tvrđava u sebi.
Kao istaknuti slučaj ovog vraćanja
unazad duž evolutivnog lanca, Ahmed Nurudin, čije ime simbolično
znači "svetlost vere", vidi svoje drugove samo kao senke,
živi na mesečini, ne veruje nikome i stoga svakoga pogrešno
razume, neprestano je u mislima na prošlost i detinjstvo, i žudi da
bude drvo.
Ljudi kao Ahmed Nurudin tako intenzivno pate da više ne veruju da je planeta Zemlja pogodno mesto za čovekovo prebivanje. Ahmed izlaže svoju teoriju najrečitije u razgovoru sa svojim prijateljem Hasanom, koji je simbol života:
Ljudi kao Ahmed Nurudin tako intenzivno pate da više ne veruju da je planeta Zemlja pogodno mesto za čovekovo prebivanje. Ahmed izlaže svoju teoriju najrečitije u razgovoru sa svojim prijateljem Hasanom, koji je simbol života:
"Zar nije naivno mišljenje da je čovjek ugodno smješten na zemlji i da je tu njegov pravi dom? Prostranstvo je naša tamnica ... Mi ga posjedujemo samo koliko može oko da pređe preko njega ... Razvitak čovjekov trebalo bi da ide ka gubljenju svijesti o sebi. Zemlja je nenastanjiva, kao i mjesec, a mi sebe varamo da je ovo naš pravi dom, jer nemamo kud ... Možda će biti izlaz čovjekov da se vrati unazad, da postane samo snaga ..."
Hasan, koji je za život i protiv
ideologije, pruža, bar na izgled, slab otpor, kada primećuje da čak
iako nije lako živeti u ovom svetu, ako mislimo da naše mesto nije
tu - "može biti i gore".
Na kraju romana Hasan je još živ, a derviš Ahmed Nurudin čeka da bude pogubljen, ali pisac ne želi da to bude njegova poslednja reč o stravičnoj borbi između života i smrti, ljubavi i razdornosti.
Selimović nas ostavlja sa zastrašujućom zebnjom da je skicirao konture novog mita za čovečanstvo, finalnog mita jednog doba čiji su vesnici ljudi kao što je derviš. U ovo novo doba većina ljudi će biti slična dervišu, postepno će izgubiti ljubav za životom i biće pasivni posmatrači čak i kada se Zemlja bude rasprsnula u paramparčad u poslednjem, velikom ratu.
Na kraju romana Hasan je još živ, a derviš Ahmed Nurudin čeka da bude pogubljen, ali pisac ne želi da to bude njegova poslednja reč o stravičnoj borbi između života i smrti, ljubavi i razdornosti.
Selimović nas ostavlja sa zastrašujućom zebnjom da je skicirao konture novog mita za čovečanstvo, finalnog mita jednog doba čiji su vesnici ljudi kao što je derviš. U ovo novo doba većina ljudi će biti slična dervišu, postepno će izgubiti ljubav za životom i biće pasivni posmatrači čak i kada se Zemlja bude rasprsnula u paramparčad u poslednjem, velikom ratu.
U svom slikanju stvarnosti Selimović
ne samo da osvetljava mnoge slojeve napred nagoveštene nego i
prenosi složenost koja očekuje svaku životnu situaciju. O tome on
kaže u zagrebačkom listu "Telegram", u broju od 14. juna
1967. godine:
- Životni fenomeni su
sinhronizovani, simultani, postoje smeh i suze, sreća i tuga, smrt i
rađanje, i oni su tako pomešani da ih ne možemo odvojiti, osim
ako ne želimo da ih lišimo njihove autentičnosti.
Iz ovoga se vidi da Meša Selimović ne
namerava da daje "isečak života" već da život izrazi u
svojoj potpunosti, kako putem složene sadašnjosti tako i putem
tmurne prošlosti koja se ogleda u sadašnjosti.
"Derviš i smrt" nije roman teze i ako u njemu postoji neka ideja koja sve sjedinjuje, onda je to ona da u životu nema uopšte ideja koje sve sjedinjuju, da je nemogućno objasniti ljudsko ponašanje kao logički izraz neke obične karakterne crte, baš kao što je nemogućno objasniti ljudske događaje nekim prostim lancem uzročnosti, kauzaliteta.
U tom pogledu Selimović odbacuje brižljivo smišljenu strukturu koja je roman dovela do njegovog vrhunca kao literarne vrste u devetnaestom i početkom dvadesetog veka.
"Derviš i smrt" nije roman teze i ako u njemu postoji neka ideja koja sve sjedinjuje, onda je to ona da u životu nema uopšte ideja koje sve sjedinjuju, da je nemogućno objasniti ljudsko ponašanje kao logički izraz neke obične karakterne crte, baš kao što je nemogućno objasniti ljudske događaje nekim prostim lancem uzročnosti, kauzaliteta.
U tom pogledu Selimović odbacuje brižljivo smišljenu strukturu koja je roman dovela do njegovog vrhunca kao literarne vrste u devetnaestom i početkom dvadesetog veka.
Mnogostrukošću autorovog fokusa,
njegovim odbacivanjem zakona uzročnosti i uprošćenog psihološkog
objašnjavanja postaje jasno da snaga koja može spojiti te razne
slojeve stvarnosti, izraziti životnu "složenost i
slojevitost", neće biti logika već poezija; ne objašnjenje
već intucija, kako piščeva tako i čitaočeva.
Jer poezija nam pomaže da shvatimo da stvari nisu onakve kakve izgledaju, da sve živo i neživo može biti zaodenuto mnoštvom značenja, da je celo stvaranje jedna džinovska metafora, ili niz metafora unutar metafora.
Jer poezija nam pomaže da shvatimo da stvari nisu onakve kakve izgledaju, da sve živo i neživo može biti zaodenuto mnoštvom značenja, da je celo stvaranje jedna džinovska metafora, ili niz metafora unutar metafora.
Stoga je poetska funkcija stila Meše
Selimovića da izrazi istovremeno složenost i transcedentnost onoga
što je. Njegova složenost se jasno ogleda u njegovoj sintaksi, dok
se transcedentnost najčešće sama pokazuje u njegovom slikovitom
izlaganju.
