Dragutin Šurbek, najveći kovač medalja u jugoslovenskom sportu: Kad igram stoni tenis - ja živim

Kako godine odmiču, napori se udvostručavaju. Drugačije ne može. A može zato što mi ništa nije teško. I živim solidno. Za mene, stoni tenis nisu samo sport i profesija. Kad igram ping-pong ja živim

Decembar 1983: U Eslingenu, jednom od uporišta stonog tenisa u SR Nemačkoj, pripremajući se za naredne susrete u Kupu sajamskih gradova, Dragutin Šurbek je saznao da je dobio najveće priznanje otadžbine:

- Znao sam da me je Savez za fizičku kulturu Jugoslavije predložio za Nagradu Avnoja, ali nisam verovao da ću proći. Nikad nisam imao sreće sa nagradama...

Sportisti i sportski radnici iz republika i pokrajina mislili su drugačije i tako se neumorni borac stonoteniskih arena, najzad, našao pored velikana našeg sporta - Miroslava Cerara i Svetozara Gligorića.

Nikad nije kasno?

Nagrada je došla sa malim zakašnjenjem, jer PTT tehničar iz Zagreba već 26 godina igra stoni tenis, a punih 15 osvaja medalje širom sveta. Bilo je i ranije prilika za priznanja, ali, nikad nije bio ni sportist godine. Kad je nepravda postala očigledna, za utehu, proglašen je prošle godine najboljim sportistom decenije.

Zaslužni sportista Jugoslavije nikad se nije žalio: 

- Dobio sam dovoljno... Zlatan časovnik od Predsednika Tita i Orden zasluga za narod. A što nikad nisam bio sportist godine, to je sudbina ljudi iz malih sportova.

Uoči praznika, obišla je svet informacija iz Beograda: na svetskim i evropskim prvenstvima osvojio je 30 medalja, za reprezentaciju Jugoslavije takmičio se više od 500 puta, 85 puta je pobeđivao na velikim turnirima i međunarodnim prvenstvima, 30 puta bio je prvak Jugoslavije, a 51 put u igri parova!

Priznanje Dragutinu Šurbeku ima i šire značenje: prvi put dodeljuje se jednom radniku na privremenom radu u inostranstvu, pripadniku stranog kluba... Uteha je to za milion Jugoslovena širom sveta: u zemlji ih nisu zaboravili, nije tačno da je - daleko od očiju, daleko od srca.

Na tom planu, Dragutin Šurbek ima neosporne zasluge. U preporuci SFKJ piše:

"Kao sportski idol mladih širom sveta, uvek je ponosno isticao da za njega nema druge otadžbine do Jugoslavije i da nema tih novaca koji bi ga sprečili da se odazove pozivu saveznog kapitena STSJ da igra u državnom timu".

Kad su ga sportska pera zaneseno proglašavala prvim ambasadorom sporta svoje zemlje, mnogima je to ličilo na uglancanu frazu. Kad je, prošle godine, na svetskom prvenstvu u Tokiju, u paru sa Zoranom Kalinićem osvojio titulu svetskog prvaka, u to se istinski poverovalo tek kad je jugoslovenski ambasador u Japanu izjavio da se nikad, kao tih dana, nije toliko pisalo i govorilo o Jugoslaviji.

Pohvale iz Pekinga

Čuveni kineski stonoteniser Li Fu Jung, danas trener reprezentacije svetskih prvaka, govoreći da u NR Kini ljudi znaju za Jugoslaviju, zahvaljujući najpre Titu, a zatim Šurbeku, izrekao je dugogodišnjem prvotimcu "Vjesnika" najveću pohvalu:

- On je obeležio epohu! Primer je za ceo svet.

Neobično priznanje, jer Jugosloven u toj epohi nikad nije bio pojedinačni prvak sveta. 

Obično, pobeđivali su učenici Li Fu Junga.

Proteklih 26 godina, diveći se njegovim izuzetnim sportskim kvalitetima, ljudi su mu davali razna imena od milja. Bio je "Živi kompjuter", "Čovek robot", "Šurbek lavljeg srca", "Tigar iz Trnja".

Novije generacije igrača tepaju mu "Šurba", a stari reprezentativci kažu jednostavno - Žika.

Uz osmeh, stonoteniski gastarbajter govori da ga je tako nazvao, kad je zakoračio na sportsku pozornicu, jedan od njegovih uzora - evropski prvak Vojislav Marković.

- Kome se divio, od koga je učio dobitnik Nagrade Avnoja?

- Divio sam se Vojislavu Markoviću, Mađaru Zoltanu Berciku, Japancu Kimuri. Kasnije sam sreo još mnogo velikih prvaka, poželeo sam mnoge da dostignem i prestignem. Uglavnom, voleo sam one najbolje, ali mislim da sam izradio svoj stil igre.

Da je u tome uspeo, najbolje pokazuje dugogodišnje nastojanje Kineza da saznaju sve pojedinosti igre i treninga višestrukog jugoslovenskog prvaka.

Za druge nisu ni pitali.

I činili su mu najveću čast: vrata kineskih dvorana uvek su bila širom otvorena samo za njega.

Borac bez mane i straha

Manirom skromnog čoveka, slavljenik kaže da je učio od Čuan Ce Tunga, Li Fu Junga, Li Čen Šiha, pa čak i od sadašnjeg prvaka sveta Gou Juehua, ali Kinezi to učtivo odbijaju:

- Pre bih rekao da smo mi učili od njega - kaže Jung Kuo Tan, svetski prvak iz Dortmunda 1959. kad su Kinezi prvi put izišli u svet. - Učili smo kako valja trenirati, boriti se, da i najizgubljenija partija nikad nije beznadežno izgubljena.

- Njegovo najjače oružje je oduševljenje - kaže Stelan Bengtson, čuveni internacionalac iz Švedske.

- U žilama Dragutina Šurbeka ne teče krv, već užareni čelik! - tvrdi sovjetski višestruki prvak Genadij Amelin.

- Kad bi mađarski igrači trenirali kao Dragutin Šurbek, imali bi mnogo više uspeha na velikim takmičenjima - rekao je još pre 10 godina Zoltan Bercik.

- Njegovo pravilo je: "Pobeda je život, a poraz je smrt" - tumači Dušan Osmanagić, dugogodišnji savezni kapiten jugoslovenske reprezentacije.

- Voli borbu, večito mu je malo pobeda. Takav se igrač retko rađa - tvrdi Milivoj Karakašević, višestruki jugoslovenski reprezentativac.

- Kad Dragutin Šurbek ne bi postojao, valjalo bi ga izmisliti! - napisao je, prošle godine, predsednik STSJ Boro Šoć.

Rođen u zagrebačkoj opštini Trnje, 8. avgusta 1946, junak sportskog Zagreba voleo je atletiku i fudbal. Sanjao je da jednog dana postane slavni centarfor kao Dražan Jerković, maksimirski "plavi 9".

Stigao je dalje!

Doviđenja u Geteborgu

Stručnjaci su zabeležili na evropskom šampionatu u Budimpešti, kad je osvojio tri medalje da je za nepunih nedelju dana odigrao 92 seta u 33 partije, provodeći u areni, napet do krajnjih granica, više od 16 časova.

Već sutradan, otišao je na trening.

Slično je postupio i na SP u Kalkuti 1975. kad su Evropljani, izmoreni vrućinom i velikim naporima, jedva čekali da se vrate kućama.

Odlazio je na trening i kad je bio povreden. Začuđenim lekarima je govorio:

- To nije ništa. To je kod mene - redovno.

I nikad nije rekao da je zadovoljan. Razlog i za to postoji - osvajao je sva najveća zvanja, ali nikad nije postao pojedinačni prvak sveta.

Kad je saznao da je dobio Nagradu Avnoja, malo koga je iznenadio izjavom:

- Još nisam rekao poslednju reč. Videćemo 1985. u Geteborgu.

Njegovi prijatelji se smeju - kakav Geteborg, ako ga zdravlje posluži, takmičiće se i na olimpijskim igrama u Seulu 1988!

A već danas, u prilici je da druguje u reprezentaciji sa Ilijom Lupuleskuom, mlađim 21 godinu.

Zoran Kalinić, njegov levoruki partner u dublu, mlađi je 11 godina, ali je prošle nedelje u drugom kolu Kupa sajamskih gradova, u susretu Spartak - Eslingen (3:5) izgubio od veterana sa 24:22, 13:21,

20:22.

Kada je u Lionu 1963. zabeležio prvu međunarodnu pobedu u susretu sa Amerikancem Dikom Majlsom, govorilo se o dolasku velikog majstora malog reketa. Pet godina kasnije, u istoj dvorani, postao je prvak Evrope.

Dug je bio put od pionirskog prvaka Zagreba i limenog peharčića do najveće državne nagrade. U Zagrebu, o praznicima, supruga Jelena i dva sina čekali su ga da proslave veliko priznanje.

Jedna lepa pitalica

- Kad smo se venčali, hteo je da ide na trening. Jedva sam ga odvratila! - kaže šampionova životna druga.

Najveći kovač medalja u jugoslovenskom sportu, već je u prilici da pobeđuje mnoge učenike nekadašnjih velikih protivnika. Esejisti stonog tenisa već su izmislili sjajnu pitalicu:

Šta je Dragutin Šurbek - mladi starac ili stari mladić?

Novembarskog junaka jugoslovenskog sporta zabavljaju duhovita poređenja, ali gleda svoja posla.

Ne gubeći vreme ponavlja jednu izjavu iz 1973:

- Moram mnogo da treniram, danas više nego ranije. Kako godine odmiču, napori se udvostručavaju. Drugačije ne može. A može zato što mi ništa nije teško. I živim solidno. Za mene, stoni tenis nisu samo sport i profesija. Kad igram ping-pong ja živim.

Poznavaoci stonog tenisa su već rekli zbog čega je "nacionalni Žika" izuzetna ličnost svetskog sporta.
Krase ga borbenost, upornost, istrajnost, izdržljivost.

Samo jednom snimili su ga foto-reporteri, skršenog na parketu, posle jedne izgubljene loptice. Već narednog sekunda digao se i preokrenuo rezultat!

Kada je Šveđanin Jan-Ove Valdner, nova nada svetskog stonog tenisa, pobedio višestrukog svetskog i evropskog prvaka, prošle godine u Budimpešti u Evropskoj superligi, radujući se bacio je reket pod krov Nep-dvorane.

Gledaoci su izabrali drugog miljenika: Dugotrajnim aplauzom nagradili su pobeđenog, starijeg 20 godina. Kad je jugoslovenski reprezentativac postao evropski prvak - Šveđanin se tek rodio!

Da naš stoni tenis ne bude tikva bez korena pobrinuo se laureat Nagrade Avnoja. Njegovim stopama kreću Zoran Kalinić i Ilija Lupulesku. A iza njih je čitava četa stonoteniske rakove dece.

Njima će biti lakše kad je mogao Šurba...

Napisao: Vladeta Nedeljković, obrada: Yugopapir (Tempo, decembar 1983.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate