Zurlaši su još jednom zazurlali, a tupani su oglasili da je "vakat" ručku. Preko hiljadu ljudi posedalo je u dvorištu mladoženje. Osamdesetogodišnji kuvar Eju Buron, kome je ovo 108. svadba, nije mogao lako da sa svim svojim pomoćnicima iznese meso i alvu za vesele i raspevane goste
Na najvećoj geografskoj karti Jugoslavije, na samoj crvenoj traci
koja razdvaja našu zemlju od Albanije, nalazi se ucrtana mala crna
tačka pored koje takođe malim slovima piše - Globočica. Zapravo,
to je selo iz koga je stigla pozivnica Vehaba Abdijevića za svadbu
sina mu Alije.
- Vozom do Uroševca. Zatim autobusom
preko Prizrena do Dragaša. A dalje... peške ili konjem -
objašnjavao je dežurni službenik na Beogradskoj železničkoj
stanici.
Iako je brzi, voz je stigao u Uroševac,
s dva, i po časa zakašnjenja. Usput je, kako reče kondukter, neka
druga kompozicija naletela na kamion prepun stoke. Zbog zakašnjenja
u Uroševcu nismo uhvatili autobus za Dragaš. Morali smo da čekamo
sledeći koji kreće tek posle podne. To je značilo - nećemo videti
prvi dan svadbe.
U ponoć iz visoke čardaklije izišla je nevesta...
Posle petočasovnog truckanja po
Prizrenskom polju i vijuganja šarplaninskim serpentinama stižemo
kasno u noć u Dragaš. Još u autobusu upoznali smo nekoliko putnika koji su iz raznih gradova (svi su poslastičari) krenuli na svadbu
u Globočicu. Iz Dragaša na malim brdskim konjima utegnutim u drvene
samare krećemo put Alijinog sela.
- Ovuda sam otišao pre 40 godina u
svet - priča stari poslastičar iz Svetozareva.
I ostali Gorani, kako Kosmetlije
nazivaju ljude rođene u ovom kraju, s puno sete pričaju o svojim
odlascima i retkim susretima s rodnim selom.
- Evo nas - reče stari Hajra kad
iziđosmo na vrh povećeg brda koje se naslanjalo na Paštrik. - Dole
je naše selo - i on pokaza rukom u treperave električne sijalice
koje su žmirkale u dolini.
Začu se tupan, a onda i zurle.
Svirači su nas dočekali ispred sela.
Mladi tupandžija udarao je iz sve snage drvenom maljicom po
kozjoj koži svog velikog bubnja. Stari zurlaši nadimali su
obraze. Padale su hiljadarke pred njih. Takav je adet - muzika sačekuje i ispraća, a gosti plaćaju.
Prošli smo seoskim sokakom do
mladoženjine kuće. Sačekuje nas stari Vehab i mladoženja Alija.
Iako je skoro ponoć prostrano dvorište je prepuno gostiju - devojke
pevaju, žene posluju ili gledaju kako mladići igraju "teškoto" a starci ispijaju rakiju i prepričavaju priče o starom zemanu.
U ponoć iz visoke čardaklije izišla
je nevesta Refadija.
Ciknule su zurle i zabubnjali tupani. Crnokosa nevesta obučena u belu haljinu povela je kolo. Hodže i starci za trenutak ostaviše rakiju.
- Alaha mi - reče neko od njih - ovo je prva nevesta među Goranima koja povede kolo.
Ciknule su zurle i zabubnjali tupani. Crnokosa nevesta obučena u belu haljinu povela je kolo. Hodže i starci za trenutak ostaviše rakiju.
- Alaha mi - reče neko od njih - ovo je prva nevesta među Goranima koja povede kolo.
Nastade među starcima priča o minulim
vremenima.
- Za mladu se išlo na konjima, a ne
kao naš Alija - ode iz Nove Varoši u Ivangrad, dovede nevestu u kuću,
pa onda čini svadbu. Kad sam se ja ženio mlada je ceo dan morala
da prestoji u sobi sa zalepljenim očima, bez hleba i vode. Pa ako to
izdrži, brajko moj, onda je sposobna da bude žena.
Cijukale su zurle i bubnjali tupani.
Igrali su mladići i devojke, veselo, mladalački. Celu noć. Niko
nije slušao starce...
S prvim zracima sunca zurlaši i
tupandžije pošli su uskim seoskim sokacima. Celo se selo veselilo -
svi ljudi, žene i deca iz 150 globačkih kuća pripijenih jedna uz
drugu na obronku vetrovitog Paštrika.
- Naši stari su se stesnili zbog
njihovih komita - priča mladi Globačanin Ramadan, pokazujući rukom na albansku karaulu odmah preko potoka. - Ranije, pre rata, upadali su u selo. Pljačkali su, žene su silovali, dolazili su
najčešće kad su ljudi bili na pečalbi. Uvek smo bili na udaru
zuluma.
Morali smo veru da promenimo, davno pre nekoliko vekova, da bi glave sačuvali od Turaka. Od svega toga ostao je jezik, nošnja, malo izmenjeni običaji i ovo naše kamenito selo koga teško napuštamo i u koga se rado vraćamo.
I pored svega nismo Makedonci
iako govorimo makedonski, nismo Šiptari iako nosimo na glavi keče, nismo ni Turci, iako smo muslimanske vere; Gorani su Jugosloveni - završi svoju priču
mladi Ramadan odlazeći u kola.
Morali smo veru da promenimo, davno pre nekoliko vekova, da bi glave sačuvali od Turaka. Od svega toga ostao je jezik, nošnja, malo izmenjeni običaji i ovo naše kamenito selo koga teško napuštamo i u koga se rado vraćamo.
I drugi dan svadbe igralo se i pevalo
ispred Vehabove kuće.
Pored vatre u velikim loncima i širokim ranijama krčkalo se meso i kuvala alva. Sve se spremalo za treći - najsvečaniji dan. Gosti su stalno pristizali - peške i na konjima. Dolazili su iz obližnjih sela - Vraništa, Mlika, Dragaša i udaljenih gradova. Donosili su sa sobom darove - jorgane, ćebad, košulje, servise i druge stvari potrebne mladencima.
Pored vatre u velikim loncima i širokim ranijama krčkalo se meso i kuvala alva. Sve se spremalo za treći - najsvečaniji dan. Gosti su stalno pristizali - peške i na konjima. Dolazili su iz obližnjih sela - Vraništa, Mlika, Dragaša i udaljenih gradova. Donosili su sa sobom darove - jorgane, ćebad, košulje, servise i druge stvari potrebne mladencima.
Preko hiljadu ljudi posedalo je u dvorištu mladoženje
Trećeg dana Vehabovo dvorište
postalo je malo da primi sve svoje goste. Muzikanti kreću u selo
da razvesele one koji sede po sokacima očekujući hasir i
sunegovanje (obrezivanje) Vehabovog najmlađeg sina.
Trešte zurle, padaju hiljadarke, dobuju tupani. Veseli se Globočica da se čuje od Šare do Paštrika, a obredi se ređaju jedan za drugim.
- To je više reda radi - kaže mladoženjin brat, pitomac podoficirske škole - da se stari ne naljute i da se malo razvesele.
Trešte zurle, padaju hiljadarke, dobuju tupani. Veseli se Globočica da se čuje od Šare do Paštrika, a obredi se ređaju jedan za drugim.
- To je više reda radi - kaže mladoženjin brat, pitomac podoficirske škole - da se stari ne naljute i da se malo razvesele.
Oko podne preko hiljadu svatova kreće
iznad sela na Sahir. Svi žele da vide trku najbržih Goranskih
konja. I pobednika koji će kao nagradu dobiti debelog ovna.
Na čelu svadbene povorke jaše Vehabov najmlađi sin obučen u raskošno odelo od sene i kadife, okićen zlatnim i srebrnim novcem.
Po muslimanskom običaju on će tog dana biti sunetovan (obrezan). To je pored svadbe, za starog Vehaba najznačajniji porodični događaj.
Na čelu svadbene povorke jaše Vehabov najmlađi sin obučen u raskošno odelo od sene i kadife, okićen zlatnim i srebrnim novcem.
Po muslimanskom običaju on će tog dana biti sunetovan (obrezan). To je pored svadbe, za starog Vehaba najznačajniji porodični događaj.
Tačno u podne na pucanj prangije
krenulo je iz prostrane doline desetak brzonogih konja. Odmicali su
uz stenovitu padinu promičući kroz zlatastu raž.
- Eno ga naš Hajro...
- Alaha mi, prođe ga dragaška kobila.
- Ne daj se, Ahmete!
Čuli su se povici bodrenja među
mnogobrojnim posmatračima na brežuljku. Na oko trista metara
ispred cilja dva jahača jurila su uporedo. A onda, naglo je počela
da odmiče siva dragaška kobila s njenim iskusnim jahačem kome je
to bila 13. pobeda u toku ove godine.
Pobednik je dočekan s muzikom i malim
ceremonijalom. Kao nagrada predat mu je debeli vitorogi ovan. Drugi
takmičar dobio je dvogodišnju dvisku.
- Ranije je pobednik dobijao vola na
svadbama - priča stari hodža. - Znam jednog starog čauša iz Mlika
koji je na deset svadbi 10 volova dobio. Ali vala kažu da je svoju
bedeviju samo šećerom hranio.
Posle konjske trke mladići su
nastavili da se takmiče u bacanju kamenja i skakanju u daljinu. Na
kraju odigrana je futbalska utakmica između svadbara i gostiju iz
Mlika. Sve pobednike darivali su stari Vehab i njegov sin Alija.
Takav je običaj od starina.
Posle podne održan je i svečani čin
sunetovanja.
Za tu priliku Vehab je doveo specijalnog hodžu - berbera - čak iz Dragaša. Sunetovanje je ujedno bilo i poslednji zvanični čin velike svadbene svečanosti u Globočici.
Za tu priliku Vehab je doveo specijalnog hodžu - berbera - čak iz Dragaša. Sunetovanje je ujedno bilo i poslednji zvanični čin velike svadbene svečanosti u Globočici.
Zurlaši su još jednom zazurlali, a
tupani su oglasili da je "vakat" ručku. Preko hiljadu
ljudi posedalo je u dvorištu mladoženje. Osamdesetogodišnji kuvar
Eju Buron, kome je ovo 108. svadba, nije mogao lako da sa svim svojim
pomoćnicima iznese meso i alvu za vesele i raspevane goste.
Čemu se čudio stari hodža...
Tri dana i tri noći zvuk zurli
propinjao se do snežnih vrhova Šare i Paštrika.
Tri dana i tri noći tupan je carevao
Globočicom - najudaljenijim selom Kosmeta i Metohije.
Tri dana i tri noći pevali su i
svirali, veselili se i radovali, pili i takmičili - svadbujući
visoki Gorani.
Četvrtog dana selo je postalo mirno.
Ostaće tako sve do nove svadbe. Ljudi su krenuli na svakodnevne
poslove - u brda da žanju dozrelu raž i kose ovas.
Mnogi od onih hiljadu svatova već
sutradan pošli su strmim puteljcima ka Dragašu na autobus, a onda
dalje svojim kućama i poslastičarnicama širom zemlje. Vraćali su
se istim putem kuda su otišli u svet pre deset, dvadeset ili ko zna
koliko godina.
Veseli su se opraštali od rodne Globočice u koju su došli izdaleka da bi se još jednom potsetili na bezbrižno detinjstvo projureno po šumovitim obroncima visokog Paštrika.
Veseli su se opraštali od rodne Globočice u koju su došli izdaleka da bi se još jednom potsetili na bezbrižno detinjstvo projureno po šumovitim obroncima visokog Paštrika.
Sa njima su pošli i mladenci.
Mladoženja Alija poveo je svoju nevestu Refadiju preko brda put Nove Varoši. Tamo će živeti i raditi kao poslastičari.
Na seoskoj utrini ispred oronule džamije ostao je jedino stari hodža, sam.
Dugo je gledao za ljudima što odlaze. Čudio se zašto Alijina žena ne nosi crni "termik", već belu najlonsku haljinu; čudio se i Aliji što mu nevesta sa svadbe odlazi koračajući ispred njega; čudio se i slušao, zvuke muzike koji su dopirali sa radio-aparata iz neke kuće u selu ...
Mladoženja Alija poveo je svoju nevestu Refadiju preko brda put Nove Varoši. Tamo će živeti i raditi kao poslastičari.
Na seoskoj utrini ispred oronule džamije ostao je jedino stari hodža, sam.
Dugo je gledao za ljudima što odlaze. Čudio se zašto Alijina žena ne nosi crni "termik", već belu najlonsku haljinu; čudio se i Aliji što mu nevesta sa svadbe odlazi koračajući ispred njega; čudio se i slušao, zvuke muzike koji su dopirali sa radio-aparata iz neke kuće u selu ...
Napisao i snimio: Dragoš Simović, obrada: Yugopapir (Sport i svet, 1961.)
Gorani se za svadbu pripremaju godinama
Dolazeći na svadbu, gosti su sa sobom donosili razne poklone mladencima: jorgane, ćebad, servise, košulje i druge stvari koje su po starom običaju okačinjali o visoke motke i tako ulazili u mladoženjino dvorište. Tu su ih sačekivali muzika, veselje i otac mladića koji se ženi.
U toku trodnevne svečanosti gosti su često izlazili iz mladoženjine kuće, obilazeći njegove prijatelje i komšije. Najimpozantnija je bila povorka trećeg dana svadbe, kad su svi svadbari krenuli zajedno s mladoženjom i sunetlijom, u svečanim odelima, poslednji put kroz selo.
Svadba je najznačajniji porodični praznik Gorana. Za nju se oni pripremaju godinama. Najčešće dobar deo svoje ušteđevine utroše da bi nabavili hranu i piće, kako bi goste što bolje počastili. Pored toga, domaćin nagrađuje svirače, kuvare, hodže i sve pobednike u sportskim takmičenjima na svadbi svog sina.
O najboljim svadbama dugo se priča i prepričava po goranskim selima: između šumovitih vrleti Paštrika i senokosnih pašnjaka Šar-Planine. Muzika tri dana ne prestaje da svira. Kolo se za kolom smenjuje. Dobri igrači su u ovom krševitom kraju naročito cenjeni.
