Daleko odavde živeo je jednom jedan
kralj koji je imao jedanaest sinova i jedinicu kćer po imenu Eliza.
Na prsima jedanaestorice mladih prinčeva blistala je zvezda od
najkrupnijih brilijanata, njihovo zlatotkano ruho bilo je posuto
dragim kamenjem, o bedru im je zveckao skupoceni mač, a u ruci su
nosili zlatne tablice po kojima su pisali križuljom od čistog
dijamanta.
Njihova sestra Eliza sedela je povazda na svojoj stoličici
od slonovače, odevena u praznično ruho, i razgledala svoju bogato
opremljenu slikovnicu koja je vredela koliko pola kraljevine. Lepo su
živela ta deca, ali ne za dugo....
Jednoga dana umre im mati i
njihovom bezbrižnom životu dođe kraj. Ni trava nije još nikla na humci
njihove majke a kralj je već doveo na dvor novu kraljicu. I deca
uskoro osetiše na svojoj koži zlu ćud maćehe koja ih nije volela.
Na svadbenoj gozbi okupili su se mnogobrojni gosti. Deca htedoše
takođe da se igraju "gozbe" u svojim odajama, ali im nova
kraljica ne dade kolača i ušećerenog voća, kao što im je davala
njihova dobra mati, već su morala da ih prave od peska i vode.
Ne
prođe mnogo, a zla kraljica odvede Elizu jednom seljaku i poveri mu
dalje staranje o devojčici, a uskoro zatim napriča kralju toliko
ružnih stvari o prinčevima da je ovaj sasvim
ohladneo prema svojoj deci.
Videvši to, kraljica im jednoga dana
doviknu:
"Gubite se! Vinite se u nebo kao ogromne ptičurine i
nestanite zauvek odavde!"
Ali teška kletva bačena na nedužnu
decu nije se ispunila baš onako kako je želela zla kraljica, jer se
istoga časa prinčevi pretvoriše u jedanaest prekrasnih divljih
labudova i sa bolnim krikom odleteše kroz otvoren prozor u modre
daljine.
Bilo je još rano jutro kada su stigli
do kolibe u kojoj je živela njihova sestra Eliza. Dugo su kružili
nad njom i lepetali krilima ali uzalud: niko ih nije čuo pa su
morali da nastave svoj let u daleku tuđinu.
Eliza je iz dana u dan sa čežnjom i
tugom mislila na svoju braću. Vreme je prolazilo, a devojčica se
rascvala u prekrasnu lepoticu. Poigravajući se ružama ispod
devojčinog prozora, proletnji lahor bi im ushićeno šaputao:
"Ima
li nečeg lepšeg na ovom svetu?"
A ruže bi lako klimnule
glavom:
"Ima! To je Eliza!"
Polazeći dalje, lahor bi pred
vratima zatekao staricu s knjižicom u krilu. Listajući njene bele
stranice lahor bi u letu dobacivao:
"Ima li nečeg boljeg i
plemenitijeg od tebe na ovome svetu?"
A knjiga bi odgovorila:
"Ima. To je Eliza!"
Kada je navršila petnaestu godinu,
Eliza se vratila na dvor svoga oca. Videvši kako je lepa, kraljica
umalo ne svisnu od silne pakosti. Njeno srce se ispunilo dubokom
mržnjom i, samo da kralj nije izrazio želju da vidi svoju kćer,
najradije bi je onog istog časa pretvorila u divlju labudicu.
Najzad
smisli šta će, pa odnese u kupatilo tri gadne žabe krastače,
poljubi ih i reče prvoj:
"Kad Eliza uđe u vodu, sešćeš joj
na glavu i devojka će postati glupa poput tebe!"
Drugoj reče:
"Ti ćeš joj sesti na obraz i ona će postati ružna poput
tebe!"
Trećoj, pak, reče:
"A ti ćeš joj sesti na srce i
ono će se ispuniti pakošću i zlim mislima, koje truju dušu, ne
dajući joj ni mira ni sna."
S tim rečima zla maćeha pusti sve
tri krastače u čistu, prozirnu vodu koja se istoga časa zamuti i
postade nekako gadno zelenkasta, zatim pozva Elizu, svuče je i
naredi joj da se okupa.
Čim je ušla u vodu prva krastača sede joj
na glavu, druga na obraz a treća na srce.
No Eliza kao da to nije ni
primetila a kada je izašla iz vode, na njenoj površini ostadoše
tri rumena makova cveta. Eliza je bila suviše dobra i čista da
bi joj kraljičine zle čarolije mogle nauditi!
Videvši to, kraljica
poče da je trlja zelenom orahovom ljuskom od
koje njena snežno bela put postade zelenkasto smeđa. Onda joj lice
namaza nekakvom smrdljivom masti, raščupa joj duge zlatne vitice,
pa je takvu izvede pred kralja.
Kada je ugleda, kralj se zgrozi i ne
htede poverovati da je ta rugoba njegova kćer. Ni dvorjani ne mogoše
u toj ružnoj devojci prepoznati nekadašnju lepu princezu. Samo
Elizin verni pas odmah je poznade i radosno zamaha repom.
Poznadoše
je i laste pod strehom pa sa veselim cvrkutom stadoše kružiti nad
njenom glavom. Ali šta vredi kada ta jadna stvorenja nisu umela da
govore! A i da su umela, zar bi ih ko slušao? Jedino bi je, možda,
prepoznala njena braća, ali njih više nije bilo na dvoru.
Pri
pomisli na svoju braću, Eliza gorko zaplaka. Usamljena i od svih
odbačena, rešila je najzad da krene u daleki svet ne bi li ih
gdegod našla. Teška srca iskrala se niz mermerne stepenice i zauvek napustila dvor svoga oca. Dugo je lutala kroz polja i močvare dok
najzad nije zašla u jednu veliku šumu, gde je zateče noć.
Umorna od dugog hodanja, Eliza se
spusti na meku mahovinu a glavu nasloni na jedno oboreno stablo. Svud
oko nje vladala je duboka tišina. Vazduh je bio ispunjen mirisom
šumskog cveća, a u travi su na sve strane blistali mali svici kao hiljade rasutih zelenih
dragulja...
Svu noć sanjala je Eliza svoju braću.
Kao nekada u sretnom detinjstvu, opet se igrala sa njima; njena braća
opet su pisala dijamantskom križuljom po zlatnoj tablici, a ona je
razgledala svoju slikovnicu koja je vredela koliko pola kraljevine.
Samo što ovoga puta njena braća nisu ispisivala kose i prave crte,
već sve ono što su videla i doživela. Čak su i stranice njene
slikovnice odjednom oživele: ptice su cvrkutale u granju a ljudi su
razgovarali sa Elizom i njenom braćom.
Kada se probudila, sunce je bilo već
visoko na nebu. Krenula je prema udaljenom žuboru vode koji je
dopirao do njenog uha i uskoro je stigla do bistrog potočića.
Ugledavši na blistavoj površini vode svoje ružno lice, devojka se
uplašila sama od sebe. Brzo se ispljuskala vodom po licu i, gle,
njena put postade opet snežno bela.
Onda se hitro svukla i okupala,
zatim ponovo obukla i splela svoju dugu kosu u pletenice pa je, lepša
nego i jedna princeza na svetu, hrabro krenula dalje kroz gustu šumu
ne znajući ni sama kuda će.
Tako prođe još jedan dan i opet se
spusti noć, svud oko Elize vladala je duboka tmina. Nigde jednog
svica da ugleda u travi ili pod mahovinom. Umorno je klonula u travu
i ubrzo zaspala.
U snu joj se činilo kao da se nad njenom glavom
nečujno razmiče gusto granje i da se sa neba, poput kiše behara,
osipa roj zvezda koje se pretvaraju u prekrasne šumske vile od kojih
jedne uz zvuke zlatnih harfi pevaju najlepše uspavanke, dok druge
sede na obližnjem granju i čuvaju je od divljih zveri.
Kad se probudila, nije ni sama znala da
li je to zaista bilo tako ili joj se samo prisnilo. Hodajući sve
dublje kroz šumu, srela je oko podne jednu staricu. Pozdravi je i zapita nije li
možda srela gdegod jedanaest prinčeva na belim konjima.
"Nisam", odgovori starica,
"ali sam videla jedanaest labudova sa zlatnim krunicama na glavi
kako lete nekud niz ovu reku", i ona povede Elizu te joj pokaza
reku. Zahvalivši se Eliza se oprosti od starice i krenu dalje niz
reku, sve dok ne stiže do njenog ušća u more.
Pred devojčinim očima pružila se u
beskraj ogromna pučina, ali na njoj nigde ne beše ni broda ni
barke. Šta da radi? Lutajući obalom, zamišljeno je posmatrala
bezbrojne oblutke rasute duž žala. Kako ih je samo izglačala i
zaoblila voda, koja je bila mekša i nežnija čak i od Elizinih
ruku!
"To je postignuto upornim i neumornim radom", pomisli
Eliza. "I ja moram biti isto tako uporna! Hvala vam na ovoj
pouci, o meki, žuboravi vali! Srce mi govori da ću jednom ipak
ugledati svoju braću!"
U tom opazi u travi jedanaest labudovih
pera pa ih nežno skupi u jednu kitu. Iako je bila sama na pustoj
obali, ova samoća nije joj bila teška pošto je more svakoga časa
menjalo svoj lik. Kada bi naišao nekakav ogroman crn
oblak, more bi začas potamnelo kao da veli:
"Umem ja i da se
natmurim!"
A kada bi poduhnuo vetar, pučinom bi veselo zaigrali
belogrivi talasi koji su se sa hukom razbijali o obalu. Najzad bi
vetar malaksao i oblak bi se obojio rumenilom zalazećeg sunca. Tog
časa more je postajalo zlatasto, a nevidljiva ruka kao da je po
njegovoj blistavoj površini rasipala kišu rumenog i belog ružinog
behara.
No makoliko mirna bila pučina, obala mora nikada nije
mirovala, već se dizala i spuštala blago poput grudi usnulog deteta
...
Istoga časa kada je sunce počelo da
zalazi za morem, Eliza ugleda na nebu jedanaest labudova sa zlatnim
krunicama na glavi kako lete prema obali. Da ih ne bi uplašila, brzo
se sakrila iza jednog žbuna. Odmah zatim doleteše i labudovi koji
se spustiše nedaleko od nje u travu. U tom i sunce nestade za morem.
Istoga časa sa ptica spade labudovo perje i pred iznenađenom Elizom
pojaviše se jedanaest prekrasnih prinčeva.
Srce joj je kazivalo da
su to njena dugo priželjkivana braća i ona im polete uzvikujući ih
po imenu. Braća behu ne manje sretna što su najzad ugledala svoju
sestru koja je sad već bila stasala u pravu lepoticu. Kroz smeh i
suze dugo su pričali o zlom udesu koji ih je snašao.
"Mi letimo kao divlji labudovi sve
dok sunce ne zađe", reče najstariji brat. "Onda se opet
pretvaramo u ljude. Zato moramo paziti da nas zalazak sunca ne
zatekne visoko u oblacima, jer bismo se inače odjednom sunovratili u
more i utopili. Ovamo prelećemo samo jednom u godini i to kada su
dani najduži, jer je put preko mora veoma dalek.
Samo jedna hridina
diže se iz mora negde na sredini puta i tu se spuštamo uveče, da
bismo sutradan sa prvim zracima sunca poleteli dalje. Da nije te
hridi ne bismo nikada više mogli da se vratimo u našu domovinu,
pošto su nam za ovaj daleki put potrebna dva najduža dana u godini.
Svakog leta provodimo ovde jedanaest dana, a onda se opet vraćamo
preko mora. Ti dani su nam najsrećniji i najtužniji u isti mah.
Tada dugo nadlećemo roditeljski dvor, grob u kome počiva naša
dobra mati i polja u kojima smo nekada brali cveće za tvoj venčić
i uz pesmu se veselo igrali ... Ostalo nam je još samo dva dana, a
onda moramo da se vratimo preko mora. Samo, kako da te povedemo sa nama kada nigde nema ni broda ni
barke?"
"Oh, kad bih samo znala kako da
vas oslobodim zlih čini kojima vas je uklela bezdušna maćeha!"
ponavljala je Eliza kroz suze ko zna po koji put.
Tako su još dugo
razgovarali i tek negde duboko u noć legoše na počinak.
Rano izjutra pre nego što će granuti
sunce reče jedan od braće:
"Draga sestro, sutra moramo otići
odavde i tek za godinu dana ponovo ćemo se vratiti. Zato ne bismo
hteli da te ostavimo samu tako dugo. Imaš li dovoljno hrabrosti da
poletiš sa nama preko mora?"
"Da! Ponesite me sa sobom!"
uzviknu Eliza sklapajući ruke.
Celu noć probdela je Eliza sa svojom
braćom i plela mrežu od vrbovine i žilave tratike. Kada je sunce
granulo i braća se pretvorila u divlje labudove, oni dohvatiše
svojim crvenim kljunovima mrežu u kojoj je sedela Eliza i zajedno sa
njom vinuše se put neba.
Celog dana leteli su labudovi, ali
ovoga puta nešto sporije pošto su sa sobom nosili Elizu. Već se
lagano spuštalo veče a na vidiku nigde da se ukaže spasonosna hrid
u moru. Hoće li stići do nje pre zalaska sunca ili će se zajedno
sa sestrom strmoglaviti u more?
Sunce je donjim rubom već dodirivalo
daleki obzor. Elizi uzdrhta srce od straha. Nije se bojala za sebe
već za svoju braću koja nje radi žrtvuju svoje živote ...
Odjednom labudovi sunuše u dubinu takvom brzinom da joj se učini
kao da padaju, zatim nisko nad morem u blagom luku poleteše dalje.
Sunce je još samo jednom polovinom virilo iznad mora kada u daljini
najzad ugledaše hridinu koja nije izgledala veća od glave morskog
psa.
Sunce je gasnulo na obzorju blistajući poslednjim tračkom
svetlosti poput neke daleke umiruće zvezde. Istoga časa Eliza
oseti čvrsto tle pod nogama.
U poslednjem času spustili su se na
usku zaravan strme kamenite hridi.
Napravivši krug oko Elize, braća
su se čvrsto držala za ruke, kako se ne bi omakli u more, koje je
besno udaralo o stenu razbijajući se o nju i kvaseći sitnim vodenim
kapljicama odeću mladih prinčeva.
Tako su u stalnom strahu da ih
pomamni valovi ne odnesu sa hridine, probdeli celu noć, a ujutru su
se opet vinuli sa negostoljubive litice noseći sa sobom Elizu.
Oko podne ugledala je Eliza kao kroz
maglu neke planinske vrhove prekrivene lednicima i usred njih jedan
prekrasan dvorac, pa je upitala braću da li su već stigli, ali
braća samo odmahnuše glavom.
Ono što se ukazalo njenim očima bila
je obična varka, koja se naučno zove fatamorgana. I zaista, ubrzo
se rasplinuše zrakom ledena brda zajedno sa dvorcem.
Tek predveče ukazalo se pred njom
pravo kopno: divna plavičasta brda pokrivena kedrovom šumom, pitome
doline, vijugave srebrne trake reka, zatim gradovi i samotni zamkovi
na visokim stenovitim bregovima. Sunce je bilo još prilično visoko
na nebu kada su sleteli kraj jedne pećine visoko u planinama.
Čim sunce zađe braća prionuše da
zgotove večeru, zatim u pećini prostreše mahovinu na koju položiše
Elizu.
"Želimo ti lepe snove, draga sestrice!" reče
najmlađi brat.
"Kada bi mi se kazalo kako da vas oslobodim, bio
bi to najlepši san u mom životu!" odgovori Eliza.
A kada je
usnula, sanjala je divnu mladu ženu koja je neznano zašto nečim
podsećala na staricu od koje beše čula o jedanaest divljih
labudova sa krunicom na glavi.
"Ti bi htela da oslobodiš svoju
braću od zlih čina", rekla je Elizi, "ali zato je potrebno mnogo
hrabrosti i istrajnosti. Hoćeš li ih imati? Istina je da voda
zaobljava tvrdi i oštri kamen, ali ona pri tome ne oseća bol koji
će osetiti tvoji prsti, niti je izložena mukama koje ćeš ti
morati da podneseš. Vidiš li ovu koprivu u mojoj ruci? Ova vrsta
raste samo oko pećine u kojoj se nalaziš i dole, na gradskom
groblju.
Braćeš ih golim rukama, zatim ćeš od njih isplesti
jedanaest košulja sa dugačkim rukavima pa ćeš ih baciti na
jedanaest divljih labudova i zle čini spašće sa tvoje braće koja
će se ponovo pretvoriti u jedanaest prinčeva.
Ali od časa kada se
latiš tog posla, pa sve dokle ga ne okončaš, ne smeš progovoriti
ni jednu reč, jer će inače labudovi odleteti i nikada ih više
nećeš videti."
Kada se Eliza probudila, bio je već
uveliko dan. Odmah je pohitala pred pećinu i ugledala svud naokolo
onu istu koprivu koju je videla i u snu. Ne oklevajući ni časa,
bacila se na posao. Svojim nežnim, belim rukama trgala je ljutu
koprivu koja je pekla kao žar, te joj se ruke ubrzo osuše velikim
plikovima.
Pred veče doleteše njena braća i
silno se uplašiše kada zatekoše svoju sestru potpuno nemu. Najpre
poverovaše da je to neko novo nevaljalstvo njihove zle maćehe, ali
kada ugledaše njene ruke, bi im jasno da to ona čini njih radi.
Najmlađi brat gorko zaplaka ljubeći
ruke svoje sestre i gde god su kanule njegove suze, bol bi začas
uminuo a plikovi nestajali sa Elizinih ruku.
Čitavu noć radila je
bez prestanka nemajući mira ni spokojstva sve dok ne spase svoju
braću.
Sutradan po podne upravo je bila
završila prvu košulju kada u šumi iznenada odjeknu zvuk lovačkog
roga koji se sve više približavao. Eliza pokupi
koprive i košulju, te pobeže u pećinu.
Odmah zatim začu i lavež pasa. Jedan
veliki ptičar zalaja žestoko pred ulazom u pećinu pa otrča nekud
i ponovo se vrati. Ubrzo se pred pećinom okupi grupa lovaca, a
najlepši među njima, koji je u stvari bio kralj te zemlje, pristupi
Elizi i reče:
"Šta radiš ovde, lepa devojko?"
Ali Eliza
samo porumene i nemo odmahnu glavom, ne usuđujući se da prozbori.
"Ne mogu te ostaviti samu u ovoj
šumi punoj zverinja", prihvati opet kralj, "povešću te
sa sobom u dvor, pa ako si samo upola tako dobra kao što si lepa,
odenuću te u svilu i kadifu, a kosu ću ti ukrasiti zlatnom krunom!"
Zatim je podiže ispred sebe na konja i sa čitavom pratnjom pojaha
svome dvoru. Videvši uz put kako Eliza plače on joj nežno reče:
"Zašto plačeš, lepa devojko? Sve što činim, činim samo za
tvoju sreću i ti ćeš mi jednoga dana biti zahvalna za to!"
Sa zalaskom sunca stigoše u grad i
kralj uvede Elizu u svoj dvor, ali ona nije primećivala sjaj i
raskoš kraljevskih odaja jer su joj oči još uvek bile pune suza
žalosnica za izgubljenom braćom. Ne opirući se, dopustila je
dvorkinjama da joj obuku raskošno ruho, u zlatnu kosu da joj upletu
niske krupnog biserja i da joj ruke otečene od kopriva nakite
prstenjem i grivnama.
Videvši je tako lepu kralj ne mogade
odoleti srcu, već je zaprosi, iako je glavni dvorjanin podozrivo
odmahivao glavom, jer beše uveren da je Eliza obična šumska
veštica. Ali kralj beše suviše zanet njenom lepotom da bi mogao
poverovati u tako nešto.
Ne znajući kako da razagna njenu duboku
setu naredio je da se pored Elizine sobe napravi pećina nalik na onu
u kojoj je nekada živela. Čak su i po tlu rasuli koprivu, a na zid pećine stavili već
završenu košulju.
"Eto, ovde možeš da sanjariš o
svojoj šumskoj pećini", reče joj kralj blago se osmehujući.
"Sada, kad si okružena tolikim sjajem i bogatstvom verujem da
će ti biti prijatno sećanje na minula vremena."
Videvši završenu košulju i rukoveti
koprive, Eliza se prvi put nasmeši i zahvalno poljubi kralja u ruku,
na što je ovaj privinu na svoje grudi i naredi da sva zvona u
kraljevini oglase njihovo zaručenje.
Onaj dvorjanin još jednom
stane nalivati u kraljevo uho otrovne reči, ali one ne dopreše do
njegovog srca.
Najzad osvanu i dan venčanja. Dvor je blistao od
zlata i dragog kamenja, a dvorjanin je morao svojom rukom da stavi
kraljevsku krunu na Elizinu glavu.
Za sve to vreme devojka je ostajala
nema. Jedino su njene oči izražavale svu iskrenu ljubav koju je
osećala prema dobrom i lepom kralju. Prolazili su dani, a ona ga je
sve više volela; ponekad bi zaželela da mu otvori svoje srce, ali
kako nije smela da progovori sve dok ne isplete i poslednju košulju,
ona ostade i dalje nema kao riba, kao kamen.
Noću se krišom
udaljavala iz kraljevske ložnice i odlazila u svoju pećinu gde je
plela košulju za košuljom. Kada je otpočela sedmu nestade joj
koprive.
Te noći bio je pun mesec. Drhteći od straha Eliza se
oprezno iskrala iz dvora i pohitala na groblje gde je nabrala pun
naramak kopriva.
Iako se trudila da ostane neprimećena,
neko je ipak budnim okom pratio Elizu, bio je to dvorjanin glavom!
Sada se konačno uverio da je kraljica obična veštica. Prvom
prilikom kada je ostao sa kraljem nasamo, izneo mu je sasvim otvoreno
svoju sumnju i potkrepio je pričom o Elizinom noćnom odlasku na
groblje.
Ovoga puta njegove reči pogodiše kralja pravo u srce i niz njegove
obraze skliznuše dve krupne suze. Obuzet dubokom sumnjom, legao je
te noći nešto ranije nego obično i ubrzo sklopio oči pretvarajući
se da spava.
Ne potraja mnogo, a Eliza ustade sa postelje i ode u
svoju pećinu, odakle se vraćala tek negde pred zoru malaksala i
umorna. To se tako ponavljalo iz noći u noć, a kralj je bio sve
turobniji i ćutljiviji.
Eliza je ubrzo opazila ovu promenu, ali
nije mogla sebi objasniti zašto je kralj tako iznenada ohladneo
prema njoj.
Mučni posao bližio se kraju. Ostalo je da isplete samo
još jednu košulju, ali za nju nije imala više koprive, i Eliza još
jednom krenu ka groblju.
Tek što se iskrala iz dvora, kralj i
dvorjanin potajno krenuše za njom. Videvši je kako nestaje iza
grobljanskih vrata, kralj okrete glavu i duboko pogružen pođe
natrag svome dvoru.
"Neka joj narod sudi!" rekao je samo
otpuštajući dvorjanina.
Istoga dana Elizu izvedoše pred narod koji
je osudi na smrt spaljivanjem.
I tako je Eliza sjajne kraljevske
odaje zamenila mračnom i vlažnom tamnicom. Umesto svile i kadife
navukli su joj dugačku košulju od grube kostreti, a umesto svilenih
dušeka prostrli su joj košulje od koprive. Na uzglavlje postavili
su joj onaj isti naramak koprive koje Eliza beše nabrala na groblju.
Za Elizu je to bilo najdraže od svega što su joj mogli ostaviti. Ne
gubeći ni časa odmah je počela da plete poslednju košulju.
Predveče jedan labud zalepeta krilima iza gvozdenih rešetki na
prozoru njene tamnice. Eliza zajeca od radosti iako je znala da joj
je ovo poslednja noć života.
Rano izjutra ceo grad je pohitao prema
gradskom trgu da bi posmatrao spaljivanje veštice.
Odjednom se začu
žagor koji je nagoveštavao njen dolazak. Jedna mršava raga vukla
je taljige na kojima je sedela Eliza i grozničavom
brzinom plela svoju poslednju košulju od kopriva.
"Gledajte
vešticu!", začuše se iz naroda gnevni poklici. "Umesto
da se pokaje, ona mirno nastavlja svoj đavolski posao! Istrgnite joj
to iz ruku!"
Uto šumno doleteše jedanaest divljih labudova i
spustiše se na taljige oko Elize.
Među ljudima nastade komešanje, a oni
koji behu najbliži taljigama, stadoše uzmicati.
"Ovo je znak
sa neba!", prostruja kroz mase bojažljivi šapat.
Ubrzo stigoše kola do lomače i gruba
dželatova ruka spusti se na Elizino rame. Nemajući više vremena,
Eliza dohvati svih jedanaest košulja te ih baci na okupljene
labudove.
Istoga časa pred njom iznikoše jedanaest prekrasnih
mladih prinčeva. Samo najmlađem umesto leve ruke ostade veliko, kao
sneg belo labudovo krilo, pošto Eliza nije stigla da dovrši i drugi
rukav na njegovoj košulji.
"Sad mogu da progovorim!"
reče tada Eliza. "Ja sam nevino osuđena ..."
S tim rečima
ona kao mrtva pade na ruke svoje braće iscrpljena od silnih patnji i
muka.
"Da, ona je nevina!", obrati
se okupljenom narodu Elizin najstariji brat, zatim ispriča šta su
sve prepatili zajedno sa sestrom.
I dok je govorio, lomača odjednom
procveta plamenim ružama, a gore, pri samom vrhu, blistala je
najveća i najlepša među njima, bela i sjajna poput zvezde.
Ubravši
je, kralj zakiti njome Elizina nedra. Istoga časa ona otvori oči i
srce joj se opet ispuni srećom i spokojstvom.
Sva gradska zvona
zabrujaše sama od sebe, a sa trga na kome je do maločas stajala
lomača krenula je ka dvorcu najveselija i najbrojnija povorka koja
je ikada ispratila jedan kraljevski par.
Napisao: Hans Kristijan Andersen, preveo: Slobodan Lazić (reprint izdanja sarajevske Svjetlosti 1973.)
