Svetla u sali su se ugasila. Ostali su reflektori na meni. Orkestar je počeo uvod. Osećala sam, uz muziku, kako sve više bivam sama, obuhvatala me je atmosfera pesme. Videla sam sobu u sumraku, stonu lampu kako blagim svetlom miluje nejasne površine fotelja, videla sam žar dveju cigareta...
Oktobar 1980: Među najcenjenije interpretatore koje
je naša zabavna muziki ikada imala i ima, nesumnjivo spada i Lola
Novaković. U gotovo tri decenije dugoj pevačkoj karijeri, na mnogobrojnim pločama, međunarodnim i domaćim festivalskim
nadmetanjima, Lola Novaković je zabeležila niz blistavih uspeha.
Kada je reč o međunarodnoj sceni, pomenimo i to da je ova naša
pevačica zabeležila, kada smo mi u pitanju do sada najbolji plasman
na izboru za Pesmu Evrovizije (do pobede Rive 1989. godine - op. Y.) i da je, u mnogim zemljama, bila prvi
ambasador naše zabavne muzike.
Danas, kao pre dvadeset, kao i pre
deset godina, Lola Novaković poklanja našoj zabavnoj muzici i estradnoj sceni svoj raskošni glas, veliko scensko umeće i vrhunsku
interpretaciju.
*****
Sva moja samouverenost, kojom sam se razlikovala od ostalih članova naše ekipe, istopila se.
Noge su mi se ukočile, kao da su bile paralizovane, osećala sam kako se ta trema, ta paraliza, lagano penje uz telo, obuhvata srce koje počinje da udara brzo, brzo, sitno, sitno, kako mi umrtvljuje glasnice, suši usta...
Bila je to ista sala, u kojoj sam već
tri puta probala, bila je to ista muzika, isti orkestar koji mi je u
tri maha, na svakoj probi, kuckanjem gudala, odnosno ruku o pult na
kojem stoje note, čestitao na interpretaciji...
Znate taj divan običaj
koji najčešće važi za klasičare, da orkestar kuckanjem čestita
gostu, vokalnom ili instrumentalnom solisti, ako njegova
interpretacija to zaslužuje...
Sve je bilo isto, ali je sve bilo i
drukčije.
Umesto prazne sale, čistačica koje se muvaju, ljudi iz
sveta šou biznisa koji slušaju probe i prave svoje male, interne
kladionice tipujući na plasman pevača, bila je to sada nepregledna
masa svečano odevenih zvanica, blistavih toaleta, bile su to
televizijske kamere, bila je to Evropa koja je trebalo da me vidi,
kojoj je trebalo da pevam..
Bila je to Pesma Evrovizije.
A oko mene, u ekipi, sve sami muškarci, đavo da ih nosi, koji kao da su se uplašili više od mene.
Nigde
žene da joj se izjadam...
Hoću li, uopšte, moći da pevam?
*****
TE, 1962. godine na predtakmičenju u Zagrebu, još pre početka, svi su
tvrdili da sam ja, sa pesmom Jožeta Privšeka "Ne pali svetlo u
sumrak", favorit za odlazak u Luksemburg koji je bio domaćin izbora
za Pesmu Evrozije.
Meni to nije izgledalo tako.
Činilo mi se da ta
lagana, suptilna plesma puna atmosfere sumraka, jeseni, jednog tihog
uzbuđenja, nema mnogo uslova da prođe ni na našem takmičenju, a
kamoli u Evropi.
Ispostavilo se da su kolege bile u
pravu. Izabrana sam baš ja, da predstavljam Jugoslaviju na tom,
tada, značajnom zabavno-muzičkom takmičenju.
U to vreme bila sam još vrlo mlada,
ali sam za sobom već imala devet godina pevanja i bezbroj koncerata.
Znate kako je to bilo tada... Na prste jedne ruke mogli ste, tako
reći, da nabrojite sve poznate pevače. Vukli su nas na sve strane.
Radila sam, čini mi se, šezdeset dana mesečno a mogla sam i više,
samo da sam imala snage.
A ja je nisam imala ni za tih šezdeset
dana. Nikada je zapravo nisam imala...
Uvek sam sve primala k srcu,
uvek sam sve, pa i najmanje ugodnosti ili neugodnosti doživljavala i
preživljavala, uvek me je svaka sitnica potresala...
Umesto da
budem hladna, odmerena, da budem račundžija, ja sam se svakoj pesmi, svakom festivalu, svakom koncertu, predavala najiskrenije,
trošila se nemilice...
Možda je to greška? Možda bi moj život
bio drukčiji da nisam takva? Ili, možda, baš to nije greška?
Možda nikada ne bih napravila ovo što sam napravila u ovih 27
godina pevanja da nisam bila takva, da nisam ostala takva?
Ali, ostavimo sada to... Vratimo se Luksemburgu.
*****
DOPUTOVALI smo Jože Privšek,
autor, aranžer i dirigent, Duško Hren, Bogoljub Srebrić, Pero
Zlatar i ja u taj Luksemburg - gotovo neprimećeno. Niko nas nije
zarezivao, što nije bilo nikakvo čudo.
Na evropskoj sceni mi
još nismo postojali. Predstavnike ostalih, značajnijih zemalja,
dočekivali su foto-reporteri, novinari, pljuštali su intervjui,
sevali blicevi.
Mi smo bili slobodni.
Ja sam imala
obavezu da odem na probu a posle toga sam mogla u šetnju ili u
šoping, po volji. Divno sam iskoristila to slobodno vreme. Razgledala
sam grad, potrošila sve svoje devizne dnevnice i osećala se lepo
baš stoga što me niko nije primećivao.
Međutim, nekim svojim jedanaestim
čulom, kako ja to obično kažem, osećala sam da će se desiti
nešto dobro.
Imala sam, već tada, za sobom prilično
internacionalno iskustvo. Pevala sam u Parizu, Cirihu, Beču,
Minhenu, na priredbama "Muzika ne poznaje granice", "Džez
na Jelisejskmm poljima" i, nekako, već sam bila stekla tu...
recimo intuiciju.
Već posle prve probe, kada sam iza svojih leđa
čula ono tiho kuckanje gudala o notne pultove, znala sam da je to
uvertira za uspeh...
Ako je pesma, ako je moja interpretacija naišla
na dopadanje kod iskusnih muzičara, kakvi su bili u orkestru, nije
se moglo desiti, bez obzira na sve što se u šou biznisu radi, da na
takmičenju prođe nezapaženo.
Ostali članovi ekipe nisu delili ovaj
moj optimizam, bila im je čudna ta moja samouverenost. Išli su
okolo... povijenih leđa, uplašeni, rekla bih...
*****
SADA sam ja bila više nego uplašena.
Čekala sam svoj red, nesvesna onoga što se oko mene zbiva. Imala
sam sreću da budem negde u zlatnoj sredini.
Ja, zapravo, najviše
volim na takmičenjima da nastupim negde oko sredine. Znate kako je,
ako ste među prvima, onda publika još pristiže u dvoranu, krckaju
stolice, šuškaju bombone, razgleda se okolo ko je došao,
a ko nije, menjaju se pozdravi, a jadni pevači pevaju li pevaju...
Gotovo neprimećeno.
I, nije to tako samo kod nas. Svuda u svetu je
isto. Kažu, takođe, da "šećer dolazi na kraju" i da je
najbolje biti među poslednjima. Bez obzira na šećer, ja sam uvek
volela i volim da budem oko sredine. Tu sam bila i te subote, 18. marta 1962.
godine...
Kako sam došla do mikrofona, ne sećam
se.
Svetla u sali su se ugasila. Ostali su reflektori na meni.
Orkestar je počeo uvod.
Onda su bili u modi ti dugi, dugi uvodi.
Osećala sam, uz muziku, kako sve više bivam sama, obuhvatala me je
atmosfera pesme...
Videla sam sobu u sumraku, stonu lampu kako blagim
svetlom miluje nejasne površine fotelja, videla sam žar dveju
cigareta, dve zvezde u sobi...
Publika nije znala tekst pesme a,
naravno, nije mogla ni da je razume. Samo je žiri imao prevod, u
stvari osnovnu informaciju o tekstu pesme.
Govorili su mi, kasnije,
novinari koji su pratili moje izvođenje u sali, bez prevoda, a i
pojedini članovi odbora za izbor koji su imali prevod pesme, da sam
interpretacijom dočarala upravo tu atmosferu.
Aplauz je bio vrlo, vrlo snažan.
Publika me je pozdravljala. Ja sam čula samo ono "tik-tik-tik"
gudala o notne pultove...
*****
BILO je gotovo. Povukla sam se u salon,
u kojem su bili svi pevači koji su odradili svoje, za to veče.
Primala sam čestitanja naše ekipe, opuštena, gotovo onesvešćena
od napora, od uzbuđenja.
Program je tekao dalje...
Da se nešto dešava, nešto novo,
osetila sam po tome što je televizijska kamera počela da me hvata.
Svaki čas se palila ona crvena lampica na kameri i svaki čas je
bila uperena na mene.
Počelo je glasanje.
Prva trećina
zemalja i ja se nalazim među vodećima. Saznajem da sam druga. Opet
me hvata strah. Šta ću ako pobedim?
Rođena sam na ovoj beogradskoj
kaldrmi, vezana sam za nju, a znala sam da pobeda na Evroviziji
povlači sa sobom niz obaveza. Šta će biti ako budem morala da
izbivam iz svog Beograda na duže vreme?
U meni sve drhti. Ne mogu više da
izdržim tu kameru koja me sve češće gleda.
Ustajem sa stolice i
pokušavam da iziđem iz salona. Zaustavljaju me novinari, traže
razgovor, sevaju blicevi, zakazuju intervjue za sutra.
Kažem im, već
tada sam odlično govorila engleski, da me ne interesuju nikakvi
razgovori, da me ne interesuje pobeda, da me ništa ne interesuje, da
želim samo da odem iz salona...
Kamera sve češće slika moju praznu
stolicu. Jedan od komentatora kaže da je jugoslovenska predstavnica
izišla iz salona preplašena mogućnošću da pobedi.
Kao da je žiri čuo taj komentar i
druga trećina zemalja daje mi neshvatljivo niske ocene.
Vraćam se u
salon, opet uzbuđena, ali sada iz drugog razloga. U čemu je stvar?
Zar je moguće da se kriteriji toliko razlikuju? Zašto, bar jednom,
pravda ne bi pobedila?
Padam sve niže. Sada sam već negde oko
sredine.
Kao da je žiri čuo moje misli
poslednja trećina zemalja svrstava me u favorite. Treća sam... Ostaje da glasa samo Danska.
"I tako je glasao danski žiri":
dao je jedan glas više Engleskoj nego meni. Definitivno delim sa
predstavnikom Engleske treće i četvrto mesto...
*****
VRAĆAMO se kući... Svi kažu sjajan
plasman. Ja mislim: "Zašto nisam pobedila? Bilo bi divno da sam
dovela tu Evropu u Beograd!"
Odmah zatim pomislim gde bismo pevali?
Dom sindikata tada još nije postojao. Gde bismo smestili sav taj
svet? I, šta bi bilo sa mnom?
Ne, ne... Dobro je što nisam pobedila.
Dobro je ovako, kako je...
Napisala: Lola Novaković, pripremio: Nino Milenković, obrada: Yugopapir (TV novosti, oktobar 1980.)
