Međutim, pred zoru je počeo da pada nov sneg. Tragovi mogu da nas odaju: Videće se jasno tri traga do crkve i jedan nazad. Rekao sam devojkama da idu od kuće do kuće i da obaveste vernike da ću zakazati vanrednu misu i da na prvi znak zvona požure u crkvu (tako da tragovi nestanu)
*****
Nosilac Ordena jugoslovenske zastave Mauric Lege, norveški sveštenik, predsednik Norveško-jugoslovenskog društva prijateljstva, umro je nedavno u dubokoj starosti. Ovim visokim odlikovanjem odato mu je priznanje za pomoć koju je ukazivao jugoslovenskim partizanima-internircima u najtežim, ratnim danima i za velike zasluge na širenju i jačanju prijateljstva između norveškog i jugoslovenskih naroda.
Prošle godine u junu bio je na čelu norveške delegacije na otkrivanju spomenika palim jugoslovenskim internircima u Norveškoj koji je podignut u Gornjem Milanovcu.
Ove godine u junu predvodio je karavan prijateljstva iz prijateljske Norveške i govorio na godišnjoj skupštini Jugoslovensko-norveškog društva u Zagrebu.
Prošle godine u junu bio je na čelu norveške delegacije na otkrivanju spomenika palim jugoslovenskim internircima u Norveškoj koji je podignut u Gornjem Milanovcu.
Ove godine u junu predvodio je karavan prijateljstva iz prijateljske Norveške i govorio na godišnjoj skupštini Jugoslovensko-norveškog društva u Zagrebu.
Sveštenik Mauric Lege - uman i hladan i - nepokolebljiv protivnik nacista. U norveški Pokret otpora uveo ga je organizator otpora na poluostrvu Erlandet, u Jugoslaviji dobro poznati Kore Neste, agronom i upravnik velikog imanja.
O tome mi je pričao Mauric Lege prilikom našeg poslednjeg viđenja u Zagrebu:
O tome mi je pričao Mauric Lege prilikom našeg poslednjeg viđenja u Zagrebu:
- Početkom oktobra 1942. godine u logor Austrot na poluostrvu Erlandetu nacisti su doveli oko 150 interniraca, a mesec dana kasnije još oko 130. Norveška jesen je kratka, naglo prelazi u dugu zimu, a nacisti su insistirali na brzoj izgradnji utvrđenja na obalama poluostrva.
Na radu strahovit tempo i teror, u logoru užas i glad. Umire se od gladi i iscrpenosti, od batina i bolesti.
Na radu strahovit tempo i teror, u logoru užas i glad. Umire se od gladi i iscrpenosti, od batina i bolesti.
Početkom februara 1943. došao je Kore prilično uzrujan:
"Znaš, Mauric, ni nama nije lako, a kako li je tek onima u žicama? Ima nas nekoliko, Nemcima smo trn u oku, pitanje je dana kad će i nas strpati u logor. Jugoslovene u logoru ubijaju, vešaju, muče glađu. Zar da bežimo sa poprišta bitke?"
Tako je govorio Kore Legen. Znao je da govori o pokretu otpora i predložio mu:
"Ti si sveštenik, ugledan si i omiljen u narodu. Možeš nam pomoći, a mi svi zajedno jugoslovenskim internircima. Potreban si nam!"
"Ti si sveštenik, ugledan si i omiljen u narodu. Možeš nam pomoći, a mi svi zajedno jugoslovenskim internircima. Potreban si nam!"
Begunci
- Pomagalo se koliko se moglo. Morali smo pomagati ljude u nevolji. Jednog februarskog dana 1943. godine pobegoše iz logora dva internirca. O tome je pisao književnik Asbjern Eksendal u svojoj knjizi "Kad je bilo najteže" - kaže Mauric Lege.
Evo kako Eksendal opisuje prve časove begunaca u slobodi:
"Išli su glavnim putem pravo prema vodi. Na drugoj strani se ukaza seoska kuća u izmaglici.
"Išli su glavnim putem pravo prema vodi. Na drugoj strani se ukaza seoska kuća u izmaglici.
- Svanuće brzo - reče Miladin. - Moram naći neko skrovište.
- Da li da pokušamo da se uvučemo u onaj ambar tamo? - upita Vidoja.
- Gle, telefonske žice! - reče Miladin. - Oni imaju telefon. Ne smemo tamo!
Jedva stotinak metara levo od salaša nalazila se kućica s ambarom pored samog puta. Nisu se videle nikakve telefonske žice, pa Miladin predloži da pokušaju da se uvuku u jednu sporednu zgradu.
Pretrčaše preko puta i pod zaštitom mraka stigoše pred vrata štale. Uđoše obazrivo. Jedna koza zameketa. Kad se oči priviknuše polumraku ugledaše i jednu kravu koja je mirno preživala.
Vidoje je bio srpski seljačić pa je umeo da muze.
Vidoje je bio srpski seljačić pa je umeo da muze.
... Neka vrata zakripaše šarkama i iz kuće iziđe jedna stara žena povezana crnom maramom. U rukama je imala jednu kofu.
Majka Ana
To je bila Ana Arntsen. Ona se uputi k štali... Miladin i Vidoje su stajali ukočeni i uplašeni - kako će ona reagovati kad vidi da je krava izmužena.
Ana je pričala i sa kravom i sa kozom dok im je polagala hranu. Zatim oni začuše da je stajska klupica stavljena pod kravu. Nekoliko tankih mlazeva mleka zazvučaše u kofi i - ništa više.
Ana je pričala i sa kravom i sa kozom dok im je polagala hranu. Zatim oni začuše da je stajska klupica stavljena pod kravu. Nekoliko tankih mlazeva mleka zazvučaše u kofi i - ništa više.
- Ta, šta je to s tobom? - čudila se Ana. - Je li neko već bio ovde i pomuzao te noćas? Mi ćemo se već nekako snaći, Kristijan i ja, ali njima treba više mleka, onoj dvojici jadnika koji su mrtvi-gladni.
Miladin i Vidoje nisu razumeli nijednu reč, ali im je bilo jasno da se radi o izmuženoj kravi...
Ana, međutim, nastavi da ćaska sa životinjama dok se spremala da se vrati u kuću...
Ana, međutim, nastavi da ćaska sa životinjama dok se spremala da se vrati u kuću...
... Dva policajca uđoše u dvorište. Jedan zakuca na vrata kuće. Ne potraja dugo pa iziđe Ana. Da li je videla u svom dvorištu neke begunce? Ne! Nikakvi ljudi nisu dolazili ovamo... Da li je videla nekakve begunce da idu putem?... Begunce?
Ana klimnu glavom i obeća da će to učiniti. Drhteći od studeni ona isprati pblicajce pogledom do automobila.
... Ana uđe u štalu i zatvori vrata za sobom. Postaja jedan časak osluškujući pa onda reče tiho, drhtavim glasom:
- Srbi, Srbi, jeste li gore?... Siđite, samo siđite ... Treba da jedete!
Momci su stajali kao na iglama. Jedina reč koju su razumeli bila je "Srbi"?
Vanredna misa
Mauric Lege doživeo je ovako akciju:
- Bio sam obavešten da se begunci nalaze u štali kod Arntsenovih, Kristijana i Ane. Javila mi je Ana koja je od početka znala gde se oni nalaze, jer ih je videla kako su ušli.
Savetovao sam da ostanu u štali do prvog mraka pa da ih tek onda uvedu u kuću, da pokušaju da im obore visoku temperaturu koja ih je obojicu tresla. U kući su bili do ponoći. Kristijan i Ana su ih negovali te noći.
Dalje je išlo po planu koji sam predložio Koru Nesteu. U ponoć ih je stari Kristijan izveo na put i pokazao u kom pravcu treba da idu. Na ugovorenom mestu dočekale su ih tri naše devojke.
Izmenjali su znake raspoznavanja: Tri puta po jedan dug i dva kratka zvižduka. Devojke su ih dovele do jedne kuće stotinak metara od crkve. Tada sam bio obavešten da će Nemci pretresati kuću po kuću. Šta da radim?
Trebalo je brzo odlučivati! Prebaciću ih u crkvu i tamo prikriti dok opasnost ne prođe.
Međutim, pred zoru je počeo da pada nov sneg. Tragovi mogu da nas odaju: Videće se jasno tri traga do crkve i jedan nazad. Rekao sam devojkama da idu od kuće do kuće i da obaveste vernike da ću zakazati vanrednu misu i da na prvi znak zvona požure u crkvu (tako da tragovi nestanu).
Ja sam dvojicu begunaca poveo u crkvu...
Izmenjali su znake raspoznavanja: Tri puta po jedan dug i dva kratka zvižduka. Devojke su ih dovele do jedne kuće stotinak metara od crkve. Tada sam bio obavešten da će Nemci pretresati kuću po kuću. Šta da radim?
Trebalo je brzo odlučivati! Prebaciću ih u crkvu i tamo prikriti dok opasnost ne prođe.
Međutim, pred zoru je počeo da pada nov sneg. Tragovi mogu da nas odaju: Videće se jasno tri traga do crkve i jedan nazad. Rekao sam devojkama da idu od kuće do kuće i da obaveste vernike da ću zakazati vanrednu misu i da na prvi znak zvona požure u crkvu (tako da tragovi nestanu).
Ja sam dvojicu begunaca poveo u crkvu...
To su bili prvi dani 1943. godine.
Jugosloveni su i dalje bežali iz logora. Organizovana mreža pokreta otpora ohrabrena učešćem uglednog sveštenika, nastavila je da pruža pomoć i beguncima i onima u logoru.
Jugosloveni su i dalje bežali iz logora. Organizovana mreža pokreta otpora ohrabrena učešćem uglednog sveštenika, nastavila je da pruža pomoć i beguncima i onima u logoru.
