Parola da nije potrebno znati svirati i da se i bez talenta može uspeti bila je tu isključivo kao inicijalna kapisla omasovljenja. Bilo je sasvim jasno da Pistols znaju da sviraju, jednako kao i Damned, ili Clash, a o Stranglers da i ne govorimo. Jasno je bilo i da će oni bez talenta morati da otpadnu pre nego što se uopšte izvuku iz anonimnosti, ali će imati sastifikaciju da su pokušali. A to je velika stvar, ako imate petnaest godina
"Džoni Roten, anđeoski pakosni
Skaramuš, sin je treće generacije rock'nrolla - galvanski pevač Sex Pistols. Njegov bend svira infarktnom, divljom brzinom. Oni pevajii
antiljubavne pesme, cinične pesme o predgrađu i pesme o otporu,
mržnji i agresivnosti. Mnoge ljude su šokirali. Ali muzika grupe
bila je uvek u saglasju sa životom kakvim ga oni vide. To je razlog njihove strahovite popularnosti. Obožavaoci vole Sex Pistols
i identifikuju se sa njihovim pesmama, jer znaju da je u njima
sadržan i deo njihovih sopstvenih života"
(Odlomak iz press materijala kompanije
"Virgin", 1977.)
*****
Još od vremena kad su Exploited - u, na izgled još bešnjem, ali
neuporedivo manje plodotvornom, drugom naletu punka, ili onoga što
je od njega ostalo - lansirali krilaticu "Punks Not Dead"
("Punk nije mrtav"), u osnovi nepotrebna dilema traje.
Uz napomenu da su Exploited i
njima slični imali svoje, prilično opravdane razloge za takva
istupanja, kome je uopšte potrebno da diskutuje o tome, na način na
koji se to obično radi?
Pre svega, neophodno bi bilo razlučiti šta
se pod punkom smatra, budući da su se tendenciozne interpretacije
termina namnožile i, eventualno, svima smučile. Besmislene
formulacije, poput one čuvene "punk je umro kad su Clash
potpisali za CBS" nikada ničemu nisu ni služile, a neophodno je
napomenuti da na istom nivou funkcionište i hipoteza da je punk bio
medijska manipulacija Malkolma Meklarena.
U međuvremenu, od
eksplozije punka i prvog nastupa Sex Pistols u St Martins’ School
of Art - prošlo je punih deset godina, pa i nešto više. I gde smo
sad?!
Ko je ubio Bambija?
Punk je, u vreme kad se pojavio na samom
prelazu u drugu polovinu sedamdesetih, bio, pre svega ostalog,
potreba.
Bolesna grandomanija tadašnjeg rock'n'rolla - koji je,
paradoksalnom kombinacijom zvanom simfo-rock, gotovo prestao to da
bude - skoro da je onemogućila prodor novim bendovima. Samim tim,
putevi daljeg razvoja i daljih promena bili su pretvoreni u
ćorsokake, a masovna perionica mozgova radila je danonoćno.
Maksima
da je najprivlačnije ono što se najmanje razume postala je bolno
delotvorna.
S druge strane, glorifikacija lične virtuoznosti
instrumentaliste pretvarala je koncerte u egzibicione mečeve u
kojima se pobednik obično nije znao, ali je sasvim sigurno da je
redovno gubila publika. Retki izuzeci poput Genesis - koji su,
uostalom, uvek bili više grupa, a manje skup preterano eksponiranih
pojedinaca samo su potvrđivali pravilo.
Najgore što se moglo dogoditi bila je
kanonizacija punka i slepo praćenje ikonografije kao znaka
raspoznavanja u određenoj društvenoj grupi. To je mogao biti jedan
od segmenata, no nikako osnovna svrha. Drugim rečima - siguran sam da
je prevashodna namera Džonija Rotena - budući da je već odavno
jasno da je on ostao oličenje čitave stvari - bila da pokrene
situaciju u smislu pružanja šanse mladim ljudima da, umesto da
gluvare po uglovima i ispijaju ogromne količine piva po pabovima,
uzmu instrumente u ruke i sviraju.
Ali ne istu muziku kao Pistols,
ili bilo ko drugi!
U tome leži jedan od ključeva.
Dalje, parola da nije potrebno znati
svirati i da se i bez talenta može uspeti bila je tu isključivo kao
inicijalna kapisla omasovljenja. Bilo je sasvim jasno da Pistols
znaju da sviraju, jednako kao i Damned, ili Clash, a o Stranglers da
i ne govorimo.
Jasno je bilo i da će oni bez talenta morati da
otpadnu pre nego što se uopšte izvuku iz anonimnosti, ali će imati
sastifikaciju da su pokušali. A to je velika stvar, ako imate
petnaest godina.
Predimenziomranje je, dakle, bilo nužno da bi se
poruka mogla lakše razumeti i da bi što dalje stigla. A reakcija na
punk nije bila samo modna euforija, niti stampedo armije besprizornih
(i nezaposlenih), već pre nešto slično pravednoj pobuni ugnjetenih.
Tolika neophodnost direktne provokacije bila je jednostavno odraz
snage protivnika.
Muzički establišment bio je zbilja Vavilonska
kula, kojoj je bilo nemoguće prići. Zato su Sex Pistols taktikom
trojanskog konja prodrli u unutrašnjost dobro čuvanih zidina. Kad
su se konzervativni šefovi A & M i EMI osvestili, desetine
hiljada funti već su bile u džepovima grupe i to - pod uslovom da ne
snime ploču!
Takav udarac među oči neuporedivo snažnijem
protivniku bio je odlučujući momenat u čitavom prevratu, a Pistols
su mogli da krenu dalje, do liberalnijeg i razboritijeg izdavača - "Virgina". Praćeni hordama gubitnika, koji su bili srećni
da posle toliko godina napokon na čelu opet imaju nekog svog.
Kladim se da se Roten 1977. osećao kao
da je upravo presekao Gordijev čvor. No, zaslužio je takvo
osećanje.
Punk posle punka
Površno gledano, prilično je depresivno zvučao podatak da su već početkom osamdesetih - kad Pistols već par godina nisu postojali - Exploited morali da iskuju pomenuti slogan. No, punk u svom izvornom obliku nije ni mogao završiti drugačije - izvršenje misije značilo je istovremeno i njegovu smrt.
Odabravši anarhizam - za čije se izvorno političko značenje još uvek pogrešno vezuju pojmovi kao totalno bezvlašće, nered, haos, ali i preobražaj, sve u bukvalnom smislu - kao svoju programsku platformu, punk je unapred bio osuđen na samouništenje. Poput dobro uvežbanog kamikaze, pre toga je pogodio cilj.
To što je Oi punk stavio sebi u zadatak da nastavi započeto, donekle je i dobro, budući da su nove grupe preuzele misionarsku palicu novog duha i drugačije estetike i nastavile sa širenjem bazične ideje o demokratizaciji rocka.
Time je stvar neminovno dovedena do apsurda i u muzičkom - supersonično ubrzavanje tempa, uz odsustvo bilo kakve melodije - i u ideološkom smislu. Ipak, razgovarajući sa Votijem (Wattie), pevačem Exploited, nakon njihovog interesantnog beogradskog koncerta, mogao sam samo da zaključim da taj čovek zbilja zna šta govori i zašto to kaže.
- Punk za mene nije moda - rekao je - Oi punk je krenuo sa tezom da je sve haos i da se u skladu sa tim treba vladati. Otišao je korak od anarhije, otvoreno se suprotstavljajući vlastima, protiveći se osnovama sistema, koji guše slobodu. Mislio sam
da je to suština punka uopšte, ali ma koliko sam verovao da mogu
nešto da promenim, sad znam da ne mogu. Ljudi su jednostavno previše
uplašeni i slabi da bi se organizovali. Shvatio sam da je jedino što
mogu da im dam - mada ono što radimo ne može promeniti ništa, jer
je protivnik prejak, ali može ljudima na trenutak vratiti volju za
životom i borbom.
Pistols su ipak, zajedno sa nekolicinom
ostalih, uspeli da odu korak dalje. Džon Lajdon, deli to mišljenje:
- To ni u kom slučaju nije bilo
gubljenje vremena. Bilo je u tome nečeg višeg od sviranja u
Pistols, kao jedinog motiva. Zaista sam želeo da menjam stvari i to
sam uradio. To je bila trenutna promena, zar ne? Ali i to je bolje
od ničega.
Lajdon se, dalje, slaže da je većina
onoga što su grupe iz prvog punk naleta htele i uspele da postignu,
kasnije razvodnjeno, razvučeno i upropašteno. No, u tome nema
nimalo njegove krivice.
Uostalom, umesto da se do kraja života
prodaje kao vrhovni mesija punka, on je, odmah po napuštanju Sex
Pistols, osnovao potpuno različite Public Image Ltd. i time
najdirektnijim i najuverljivijim mogućim putem dokazao nepatvorenost
svojih ubeđenja.
Zato nije nimalo čudno kad Voti 1985. kaže:
- Za Džona Lajdona niko ne može reći da je izdao stvar. Siguran sam da
on to ne bi ni mogao da uradi.
Čak ni sa albumom kao što je
"Album", zapitao bi se zatečeni poštavalac? Čak ni tako.
Kaži, Džoni:
- Mislim da je, na primer, Džo
Stramer trenutno u nekoj vrsti dileme. Radili su očajnički naporno
da zvuk poslednjeg Clash albuma povuče na punk. Smatram to najvećom
greškom koju su u životu napravili. Sve zvuči samo loše i
besmisleno. Ti dani su prošli. Ne mogu da podnesem batrganje po
prošlosti.
Uz napomenu da poslednji album Clash
"Cut The Crap" i pored svih Lajdonovih primedbi smatram
odličnim, mora se priznati da su sve punk grupe doživele drastičan
preobražaj u kasnijim godinama, a da ih se ogroman broj,
uključujući tu i Pistols, raspao.
Clash su svoju manifestnu
politiziranost dogurali do granica groteske na "Combat Rock"
albumu i ubrzo nakon toga se pocepali na dve frakcije, od kojih je
Stramerova i Simonsova zadržala i ime i muzički kurs.
Damned su
gotovo sasvim potonuli i da nije bilo hitova Keptn Senzibla, ko zna
da li bi uopšte preživeli.
Keptn je na kraju otišao iz grupe, a
Dejv Venien i Ret Skebis uspeli su da održe bend i čak izdaju jedan
zanimljiv album kao što je "Phantasmagoria". Ne treba ni
reći da - u čisto muzičkom smislu - to sa punkom nema
apsolutno nikakve veze.
O Stranglers nema potrebe detaljno govoriti,
jer je dovoljno čuti gomilu njihovih poslednjih albuma, pa se
uveriti da ih zaokupljaju neke sasvim druge stvari, srećom, ne manje
kvalitetne i vredne.
The Jam su se pretopili u plavooki soul Style
Council, Boomtown Rats takođe imaju drugih interesovanja, a Sham 69
pamte još samo najzagriženiji, iako im relevantnost nikada nije
bila dovedena u pitanje.
Ono što je važno je da nijedna od tih
grupa nije izgubila početni motiv, ali je usvajanje promene i
razvoja u različitim pravcima bilo neminovno, kao sredstvo pukog
održanja. Zato je dobro i što su se Pistols raspali na vreme,
upravo u trenutku kad se više nije znalo kojim pravcem krenuti, a da
se ne izgubi dostojanstvo i oreol idera revolucije.
Za svakoga kome
je rock'n'roll ikada nešto značio, punk je bio previše dragocena
stvar da bi tek tako završio u pukoj komercijalnoj eksploataciji.
Lajdonu, a bez sumnje i Strameru i ostalima, to je, srećom, bilo
jasno.
Rođen u Americi?
Pitanje da li je punk rođen u Americi,
ili Engleskoj puke je teoretske i terminološke prirode, te ga ne
treba preterano potencirati. To što se danas
izdaju kompilacije tipa "Lousiana Punk Bands From The 60s"
ne mora značiti da je još šezdesetih u američkoj provinciji bilo punka, jednako kao što ni gunđanje oca
Džefrija Hajmana, budućeg Džoja Ramona, "taj prljavi punker"
pri svakom pojavljivanju Elvisa Preslija na TV nije značilo da je
Elvis zaista imao veze sa punkom.
Termin je, jednostavno, bio doveden
u vezu sa rock'n'rollom znatno ranije, a u Americi je, preko fanzina
"Punk" i Ramones bio isturen u prvi plan nešto ranije nego
u Britaniji.
To bi, otprilike, bilo sve. Sada je sasvim jasno da su
se i Pistols i Ramones i Clash borili za istu stvar. Ramones i Clash
se, hvala bogu, bore još uvek.
Kasnije redefinisanje punk postulata
kroz monstruozno ubrzani hard core, bilo je zapravo više odjek
bujanja nezavisnih disko-kuća i želja mladih Amerikanaca da se i
sami okušaju u nečemu sličnom, neopterećeni imperativom
komercijalnosti.
Tako su na Zapadnoj obali nikli SST i njihovi puleni - najpre
Black Flag, a nešto kasnije Minutemen, Husker Du i još nekoliko
imena, koja neprekidno dobijaju na značaju. Hard core je, čini se,
bolje poslužio svrsi nego Oi punk, ali je i njegova sudbina bila da
doživi metamorfozu.
Tako su Minutemen na svom pretposlednjem albumu
"Project Mersh" zvučali kao mutirani Steppenwolf (što je
sjajno), a Husker Du danas snimaju za WEA koncern, pomerajući
granicu prihvatljivosti svojih pesama sve bliže prosečnom uhu (što
nije zamerka).
Ako su MC5, Velvet Underground, Igi Pop
i Stooges, New York Dolls i njima slični izvršili presudan uticaj
na formiranje i usmeravanje kasnijeg punk pokreta (iako bi Ramones
radije spomenuli bubblegum i hard rock), onda je hard core izrastao
iz pepela američke novotalasne scene, kao najčistiji vid pobune i
otpora establišmentu.
To što istetovirani Henri Rolins, pevač
Black Flag, nije nikakva beslovesna seljačina željna krvi, već
talentovan pesnik, koji nikada nije pio alkohol ni uzimao droge, samo
je razlog više u pravcu razumevanja.
U svakom slučaju, punk je u
tom trenutku već bio daleko.
Danas američka scena doživljava
nezapamćen procvat, temeljen na folk korenima, koji su nekada davno
kumovali i samom rocku. U vreme kad se u Britaniji gotovo ništa ne
dešava, nova američka muzika juriša na barikade punom snagom,
nagoveštavajući novi preobražaj, koji neminovno stiže svakih
deset godina.
Bilo je krajnje vreme.
Punks not dead!
Potreba za ponovnim prevratom opet više
nego snažna. Šta se uopšte događalo poslednjih godina? Koga je
vredelo slediti? Zbog koga su - ako uopšte - uzimani instrumenti u ruke
i pokretani bendovi?
Nove generacije obuzete kompjuterima i
nezainteresovane za okolni život okrenule su leđa svakoj želji za
učestvovanjem u događanju. Želele su jednostavno da budu
zabavljene - ni najmanje im se nije dopadala pomisao o kreiranju zabave
kroz rock'n'roll koji se odavno pretvorio u neminovnost.
Čak je i
konfekcijska elektronska muzika, primerenija rasprodajama u robnim
kućama nego koncertnim pozornicama, nazivana rock'n'rollom. Bilo je
moderno i uništavati rock'n'roll, programirati sintisajzer/kompjuter
na svežoj humci sa zarivenom gitarom.
Bile su moderne svakakve
gluposti.
Sve to stvorilo je preduslove za
situaciju u kojoj se Bili Ajdol (čije pesme mi se, inače, prilično
dopadaju) uzima kao primer autentičnog punkera, što je preispoljna
budalaština, a, s druge strane, njegov kolega iz Generation X, Toni Džejms se nameće
kao novi vođa, kroz svoj, višestruko bastardni, projekat nazvan
Sigue Sigue Sputnik.
Jasno je da Sputnik ne mogu biti novi Pistols
čak ni u najstrašnijim snovima, ali zato mogu biti upravo
anti-Pistols.
Dok su Roten i kompanija razbuktavali i maštu i strast
i kreativnu mržnju, dotle Sputnik uzimaju već gotove predloške
tinejdžerskih interesovanja kao što su kompjuteri, ultra-nasilje,
strah od bombe i kombinuju to sve sa vizuelnom atraktivnošću i
bezličnom, ali agresivnom muzikom.
Drugim rečima, prodaju
tinejdžerima njihove sopstvene ideje, samo malo drugačije upakovane
i sa dahom rock glamura. Nije ni čudo što ih gađaju flašama. Što
reče Lajdon, što ih se pre otarasimo, to bolje.
Punk, važno je reći, nikada nije smeo
postati dogma.
Onoga trenutka kada su u njega počeli da se kunu i
kad je Sid Višas preuzeo od Rotena krunu simbola i vladara ujedno,
punk je počeo da bledi, mada njegovi odjeci još uvek nisu zamrli i
dobro je što je tako.
Dobro je, jer su se zahvaljujući tome
pojavili i Sisters Of Mercy i Jesus and Mary Chain, a pojaviće ih se
još.
Punk, pak, nije sam sebe upropastio - upropastili su ga oni koji
su želeli da ga iskoriste na način na koji je rock često
iskorišćavan, misleći da neće biti prepoznati ispod čudne
frizure, kožne jakne, pantalona sa rajsferšlusima i vojničkim
čizmama.
- Punk je - kaže Džon Lajdon - postao veoma nazadan, slično kao Teddy Boys pokret, zbunjen,
negativan i glup. Ljudi su lenji - daj im jednu stvar i zakačiće se
na nju dok je sasvim ne upropaste. Uvek je bilo tako. I da li
ftmkcioniše? Ne, ali zato ima istoriju. Potpuno kretenski.
Davati prognoze o daljim tokovima
rock'n'rolla i punka kao njegovog neodoljivog faktora, budući da se
sad već slobodno može govoriti o apsorpciji jednog drugim - nezahvalno je i nepotrebno, jednako kao i braniti ideju punka od onih
koji je, zbog neobaveštenosti, ili jednostavno iz zle namere,
napadaju.
Sredinom pedesetih rock'n'roll je rođen. Sredinom
šezdesetih u njega je ubrizgana psihodelija. Sredinom sedamdesetih
došao je punk.
Sada se prelamaju osamdesete i vreme je za novu
revoluciju.
Već vidim ljude kako - iako zdrobljeni
točkovima industrije i prinuđeni da se
neprekidno suočavaju sa svetom punim ružnih Hauarda Džonsa, Wham!-a
i drugih kloniranih klonova - pomaljaju glave iz rupa i susreću se sa
otpacima koje treba raščistiti.
Među njima je i gospođa
Kornelius, kojoj je svojevremeno pripala čast da se pojavi na kraju
romana "Velika rock'n'roll prevara" Majkla Murkoka
(inspirisanog istoimenim romanom Džulijena Templa o Sex Pistols):
- Šta misle - rekla je, a kaže i
sada, gospođa Kornelius, sa izrazom potpunog gađenja na licu - Ko
će da počisti sav ovaj nered?
- Bambi? - rekao je Tenpol, stojeći
iza nje.
Zatim je ponovo počeo da peva...
Napisao: Aleksandar Žikić, obrada: Yugopapir (Rock, maj 1986.)
