U tom i Švabe nanovo stigle, doterale kola i oćedu da vozidu rakiju. Vozite, ne branim, al nema mlogo, sve ste prosuli! Glede oni, pa jopet ne veruju. Lažeš, ti si to negde sakrio, bilo je tu još. I jedan od nji, ni pet ni šes, nego repetira pušku iza moji leđa i oće da puca. Il rakija, il mrtav
Oktobar 1944. Ili, pravo kasti, novembar tek što nije zavirio kroz odškrinute pendžere. Al’ samo odškrinute... Jer Nemci su još tu. Još samo malo.
Fronta je stigla do pred Mitrovicu. A kad dođe u Mitrovicu, evo je i u Laćarku.
Laćarak, trideset godina docnije...
- Deda, pričaj kako su te ono Nemci hteli ubiti zbog rakije...
- Ta, man’ se moje glave, dete, pričo sam ti već sto puti...
- Al još jedared, deda, da i novinari čuju...
- Ajd, za njinu ljubav još jedared, al da i’ prvo poslužimo čime. Donesi der, dete, rakiju i...
- Hvala, deda Krsta, ali ako počnemo s rakijom, nećemo nijednu reč tačno zapisati...
- Okante se vi ćorava posla! Neg vi prvo slušajte, jedite i pijte, a za pisanje ima kade...
Umesto rakije stigla je kobasica. Ta ona čuvena - sremska. I vino - domaće. Pa dok se viljuške i čaše ne prihvatismo, ne hte ni deda svoju priču da započne.
Deda-Krsti je danas ravno sedamdeset pet godina. Preturio je on, za te silne godine, mnoge ratove preko glave. I baš na kraju ovog poslednjeg, umal’ mu glava ne ode!
- I to čerez čega? Čerez rakije! Auu... majku im njinu, ’vako je to bilo. Ušo ja u avliju da naranim dva moja bravca, kad eto ti Švabe na kapiju! Tražidu kvasac. Nemam ja ništa, kažem, al oni jok - nećedu ni da čujedu! Prevrnuli mi celu avliju i našli - rakiju. Ondak su oma i zaboravili na kvasac.
Napili se, nešto prosuli i oč’li. Al kad su oč’li, študiram ja u sebi: doći ćedu oni da odnesedu i ovo što je ostalo, ne bio ja Krsta... Jer naši su već bili blizu i Švabe su pakovale i nosile sve što im dođe pod ruku.
E, boga vam vašeg, nećemo mi tako! A sa čime ću ja partizane da dočekam? Pa ti lepo, kolko sam stigo, sakrijem rakiju u svinjac.
U tom i Švabe nanovo stigle, doterale kola i oćedu da vozidu rakiju. Vozite, ne branim, al nema mlogo, sve ste prosuli! Glede oni, pa jopet ne veruju. Lažeš, ti si to negde sakrio, bilo je tu još...
I jedan od nji, ni pet ni šes, nego repetira pušku iza moji leđa i oće da puca. Il rakija, il mrtav...
Napili se, nešto prosuli i oč’li. Al kad su oč’li, študiram ja u sebi: doći ćedu oni da odnesedu i ovo što je ostalo, ne bio ja Krsta... Jer naši su već bili blizu i Švabe su pakovale i nosile sve što im dođe pod ruku.
E, boga vam vašeg, nećemo mi tako! A sa čime ću ja partizane da dočekam? Pa ti lepo, kolko sam stigo, sakrijem rakiju u svinjac.
U tom i Švabe nanovo stigle, doterale kola i oćedu da vozidu rakiju. Vozite, ne branim, al nema mlogo, sve ste prosuli! Glede oni, pa jopet ne veruju. Lažeš, ti si to negde sakrio, bilo je tu još...
I jedan od nji, ni pet ni šes, nego repetira pušku iza moji leđa i oće da puca. Il rakija, il mrtav...
No, srećom, i Nemcima je prigustilo, vreme je bilo za bežanje, pa i Krstu i rakiju ostaviše na miru i odoše dalje šorom.
Bilo je to dva dana pre nego što je fronta stigla u Laćarak.
- Ajde, deda, sad onu priču sa salaša...
- Ajde, deda, sad onu priču sa salaša...
- Koju, bre, dete?
- Onu kad su knjigu našli i kad su...
Dok se deda priseti i te priče, da i mi koju o njemu prozborimo.
Krsta Šulaja je u to vreme bio član Mesnog narodnooslobodilačkog odbora. Od prvih dana ustanka održavao je vezu s partizanima. Organizovao pomoć za njih.
Eh, al’ da su Nemci, kojim slučajem, tada zavirili i na njegov tavan...
Na tavanu je partizane skrivao kad je trebalo. A trebalo je i to...
- Ondak nisam imo vremena da o tom mislim...
Još Nemci nisu čestito selo ni napustili, a sedmogodišnji Dragiša, sin mu, pevao je:
"Kad su Sremci krenuli iz te Fruške gore..."
"Kad su Sremci krenuli iz te Fruške gore..."
Seća se Dragiša i sada pomalo toga, dok nam vino u čaše naliva.
I dok njegov sin Ljubiša, šesnaestogodišnji deran, podseća dedu na priče iz rata. Toliko ih je puta čuo da ih sad zna bolje nego deda. Zna on da dedu pamćenje više ne služi tako dobro.
Al’ kad se deda seti...
- Bijo sam na salašu kad su Švabe bežale. Terali su me da im natovarim seno u kola. Popo se ja gore na kamaru i tovarim, tovarim, kad iz jednog plasta ispadne jedna knjiga! Uzme je Švaba, gledi u nju, pa počme da viče: "Tito, Tito..."
Znao sam ja da su na mom salašu skojevci furtum sastanke zakazivali i vidim ja oma kolko je sati i šta mi se piše. Sad, reko, čim natovarim kola i siđem dole, metak u leđa i - zbogom brajko! Kad nisam onomad zbog rakije glavu izgubio, danaske je sigurno neću čitavu iščupati...
Al da vi’š dalje šta je bilo. Zatrpa se ta knjiga nekako u senu, zaboravile Švabe na nju, neg’ pitaju imam li ja konja da im dam, da im odvuče ta kola. Imam, kažem ja, i trčim pravo u štalu da konja upregnem.
A u sebi mislim: sve ću vam dati, đavo vas odneo, samo da što pre otperjate iz sela i da se više nikad ne curiknete...
Znao sam ja da su na mom salašu skojevci furtum sastanke zakazivali i vidim ja oma kolko je sati i šta mi se piše. Sad, reko, čim natovarim kola i siđem dole, metak u leđa i - zbogom brajko! Kad nisam onomad zbog rakije glavu izgubio, danaske je sigurno neću čitavu iščupati...
Al da vi’š dalje šta je bilo. Zatrpa se ta knjiga nekako u senu, zaboravile Švabe na nju, neg’ pitaju imam li ja konja da im dam, da im odvuče ta kola. Imam, kažem ja, i trčim pravo u štalu da konja upregnem.
A u sebi mislim: sve ću vam dati, đavo vas odneo, samo da što pre otperjate iz sela i da se više nikad ne curiknete...
Nemci su te noći, između 31. oktobra i 1. novembra, otišli, a u ranu zoru stigoše, iz Sremske Mitrovice, partizani.
Fronta je prešla Laćarak i zaustavila se na Generalnom kanalu, nedaleko od sela.
Milica predvodi grupu omladinki iz Trećeg šora iz akcije u akciju. Tu, pred očima Nemaca - diverzije, sabotaže, proglasi: sloboda je blizu, sloboda će doći...
Prvi dani slobode u Laćarku
Te iste noći je Narodnooslobodilački odbor u Laćarku održao sastanak i pripremio sve za doček partizana.
- Kada su naši ušli u selo - priča nam Milica Trišić (tada Vuletić, sekretarica Odbora) - nastalo je slavlje kakvo se ovde ne pamti. Dočekali smo ih sa cvećem, zastavama koje smo sami šili, s parolama koje smo te noći ispisali, dočekali smo ih onako kako mi Sremci najrođenije dočekujemo...
U Milice šesnaest godina kad joj oca odvode u zatvor.
U Milice sedamnaest godina kad postaje skojevka.
Zatim joj rekoše: oca ti osudili na smrt.
Nije ga više videla. U Milice tuga, bol... i neka nova snaga za koju dotad nije znala, ni slutila...
Milica predvodi grupu omladinki iz Trećeg šora iz akcije u akciju. Tu, pred očima Nemaca - diverzije, sabotaže, proglasi: sloboda je blizu, sloboda će doći...
U Milice osamnaest godina kad dočekuje oslobodioce.
U Milice ponos što je za tu slobodu delićem i ona doprinela. I briga da se sloboda odbrani.
Dva dana su Nemci bili s jedne strane kanala, partizani s druge.
Četiri stotine omladinaca iz Laćarka kopalo je rovove i gradilo partizanski aerodrom pokraj sela.
Četiri stotine omladinaca, a od njih - sto dvadeset skojevaca.
Takvi su bili Laćarci.
Trećeg dana je fronta krenula dalje... Divoš, Čalma, Bingula... I zastala na liniji Martinci-Erdevik-Ilok.
Skojevci ne miruju
Erdevik - selo kraj šume. Fronta je već mesec dana na domaku sela. Nemci ubijaju po sokacima sve živo što vide.
Sedamnaest skojevaca ne miruje. Svake noći akcija. Svakog jutra osvanu nove plakate po ćoškovima.
Kako? Odakle? Nemci besne. Uzalud...
Jedan od sedamnaestoro odvažnih je i dvadesetogodišnji Radivoj Pavić.
Četvrtog decembra fronta je ušla u Erdevik. Borbe se vode za svako sokače, svaku bašču, svaku tarabu...
Uveče, prvi put u slobodi, sastaje se Mesni narodnooslobodilački odbor. Jedan od članova Odbora je i hrabri skojevac Radivoj Pavić.
Fronta se ponovo zaustavlja 25 kilometara iza sela. Sad tek valja zasukati rukave: sve za front, sve za pobedu!
Erdevik - selo kraj šume - posle trideset godina...
Dočekuje nas šef Mesne kancelarije Radivoj Pavić.
- Kako je, druže Paviću, izgledalo to: sve za front, sve za pobedu!?
- Najpre, trebalo je smestiti naše borce, pa zbrinuti ranjenike, pa nabaviti dovoljno hrane. Omladina je prva krenula u radne akcije. Brali smo kukuruz, sekli drva, prikupljali hranu... Za vreme niko nije pitao. Noći su se spajale s danima. Spavali bismo po sat-dva, najviše tri u toku dana. Bili su to prvi dani u slobodi i svi smo bili puni poleta, radosti...
Fronta kreće, pa se ponovo vraća. Sremci kažu: kad je fronta krenula... i: kad je fronta curiknula...
Usred sela, u kući Svetislava Ćirića, bio je smešten štab Prve armije.
Svetislav je pre nekoliko godina umro. U kući sada živi sama njegova žena Latinka. Žena se seća:
- Muž mi je za vreme okupacije često bio po zatvorima. Naša kuća je u to vreme služila Nemcima i ustašama kao talac...
Majka se seća:
- Sin, koji je išao u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, upoznao je takođe zatvore u Mitrovici, Kustodiji, Vukovaru... Kada je završio gimnaziju, regrutovan je za ustašku vojsku. Pobegao je u partizane...
- Sećate li se onih dana kada je Peko Dapčević bio u vašoj kući?
- Kako da ne! Sećam se, ko juče, svih tih dana... Ali jedno jutro naročito pamtim...
Tog jutra...
Neko je na ulazu raportirao:
- Druže maršale, dočekujemo vas u kući iz koje je sin jedinac otišao u partizane.
Tito je ušao.
Nije se dugo zadržao, seća se Latinka. Samo je doručkovao i odmah otišao dalje.
Jednoga dana spremao se i Peko da krene.
- Pitao ga je moj muž: "Kada ćete poći i kuda ćete?" A Peko će na to: "Eh, znaš li ti da je to što pitaš vojna tajna?" "Ma, ne pitam ja to zbog vojne tajne", odgovori moj muž, "nego sam vam spremio neke prasiće za put, pa, ko velim, da znam kada da ih ispečem"...
Od Erdevika i Martinaca fronta je brzo napredovala. Kuzmin, Kukujevci, Bačinci, Šid, Šarengrad...
U kući broj 39
Šarengrad, trideset godina kasnije...
U kući broj 39, u Ulici Stjepana Radića, odmah preko puta Mjesnog ureda, rekoše nam da stanuje predsednik Mjesnog odbora Saveza boraca.
Imali smo sreće. Josip Ćapalija i žena mu Đurđica bili su kod kuće.
Barba Josip, stari pomorac, najpre je ponudio ribu i vino. Zar se može pričati bez dobre ribe i dobra vina?
Ali - vratili smo se na sremski front...
U kući Viktora Telarovića, u Ulici Stjepana Radića broj 39, prvi sastanak Narodnooslobodilačkog odbora Šarengrada održan je još u zimu 1943. godine.
Pored Viktora, tu su bili Nova Malivuk, Stevan Gavanski...
Predsednik Odbora Viktor Telarović, čim je fronta prošla kroz Šarengrad, decembra 1944, stavio je svoju kuću na raspolaganje borcima naših i sovjetskih jedinica. Tu se održavaju sastanci, prihvataju ranjenici, organizuje ishrana za borce...
Đurđica, Viktorova najmlađa kći, ne može se sada svega ni setiti. Trinaest godina je imala. Gledala je, slušala... i pomagala.
Radovala se i strahovala - onako kako je i fronta odlazila i dolazila.
Triput su Nemci bili na domaku Šarengrada. Triput je Viktor ženu i kćeri slao čamcem preko Dunava, u Bačku Palanku. Znao je, ako se Nemci i ustaše vrate, njegovu kuću će prvo u crno zaviti...
Danas više nema među živima ni Viktora, ni Nove, niti Stevana...
U kući broj 39, u Ulici Stjepana Radića, sada je još samo Viktorova kći Đurđica s mužem Josipom.
Kafa je na stolu...
Kurir konjičke brigade
Kad je fronta krenula: Bapska, Vašica, Batrovci... Pa još dalje: Lovaš, Tovarnik, Ilinci... Sve do linije Sotin-Orolik-Otok. Al’ kad je fronta curiknula: Otok, Komletinci, Nijemci, Šid...
Nemačke izvidnice stigoše čak do Adaševaca.
Adaševci, pre nekoliko dana...
Dušan Miljenović je danas predsednik Mesnog odbora Saveza boraca.
U vreme sremskog fronta bio je poverenik Ozne pri Komandi mesta Vukovara, koja se nalazila u Lovašu. Kaže:
- Naše su jedinice brzo zaustavile nemački prodor i vratile Nemce na liniju Mohovo-Ilinci-Batrovci.
Tu je fronta stala. Tu je fronta zdravo dugo ostala.
Milovan Milošević je tada bio predsednik Narodnooslobodilačkog odbora Adaševaca.
Kaže:
Kaže:
- Fronta je bila blizu nas. Dovijali smo se na razne načine da nabavimo hranu za borce. Više od tri hiljade partizana smestili smo u našim kućama. Organizovali smo, zajedno s vojskom, berbu kukuruza. Kada je zatrebalo drva, porušili smo sve naše tarabe. Prevozili smo municiju na položaj, vraćali otud ranjenike...
A fronta je stajala...
Milorad Rinčić je, sa sedamnaest godina, bio najmlađi komunista u selu kada je, jula 1944, primljen u Partiju.
Šta on kaže?
- U mojoj kući je bila smeštena Treća četa Prve proleterske. U kući Rade Vukova je bio štab Šeste ličke divizije. Svako veče smo dolazili u štab po lozinku. Đoko Jovanić, komandant Šeste ličke, često je razgovarao s nama. Pitao nas je šta radimo, kako smo organizovani, kako izvršavamo zadatke...
Kuća Pave Miljenović bila je, sve do marta 1945, pretvorena u partizansku bolnicu.
Pava kaže:
- Ranjenike su pravo s položaja, donosili ovamo. Sobe su nam bile prepune. Lekari su imali pune ruke posla. Pomagali smo svi koliko smo mogli. A bilo je strašno...
Borivoje Jeremić je imao samo dvanaest godina kada je fronta stigla u Adaševce. Dvanaest godina i junačko srce.
Danas je veterinarski tehničar u PIK-u "Šid". Evo i njegove priče:
- U kući moje tetke bio je štab Prve konjičke brigade. Moj vršnjak Pera Georgijević i ja nismo se mnogo dvoumili: pristupili smo brigadi. Sećam se da je mati plakala, nije htela da me pusti, plašila se... Ali - ko me je onda mogao zaustaviti?! Još kad sam obukao uniformu, uzjahao konja, dobio malu pušku i pištolj, rusku sablju i dve bombe - eh, na kraj sveta bih otišao! Postao sam kurir brigade...
Borivoje Jeremić, dvanaestogodišnji kurir Prve konjičke brigade odlikovan je kasnije Ordenom zasluga za narod.
A kad je fronta, u zoru 12. aprila, još jednom krenula, sa njom je otišla i Konjička brigada. Otišao je i Borivoje.
Nigde se fronta više nije zaustavila. I nikad više curiknula...
Nigde se fronta više nije zaustavila. I nikad više curiknula...
Napisao: Petar Damjanov, obrada: Yugopapir (Front, april 1975.)
