U Beogradu mi je jedino sličan Dragiša Krunić, automehaničar koji se bavi pisanjem i nekim drugim umetničkim ludorijama. Poznati pisci mu pisali pesme, a on njima zauzvrat popravljao automobile. Au, majku mu, al’ se dosetioFilm koji je pobedio na Međunarodnom festivalu autorskog filma u Beogradu i prikazan na FEST-u (premijera 1. aprila u Centru "Sava") jeste priča o autoelektričaru, koji je ujedno pisac i pronalazač, a životni san mu je da snima filmove - makar i po cenu da "glumice" u njegovom studiju užoj klijenteli pružaju usluge "erotske masaže sa završnicom"...
*****
Odakle početi priču kada je u pitanju životni put Radomira Belaćevića?
Svakako od vremena kada je kao vrlo uspešan autoelektričar, čija je privatna radionica poznata u Beogradu po devizi "nema tog kvara koji Belać neće brzo i jeftino otkloniti".
I, zaista bio je pravi ekspert za autoelektriku.
Patentirao je i više tehničkih
naprava. Dobio je priznanje na Sajmu tehnike u Rijeci za konstrukciju
probnog stola za ispitivanje električnih uređaja na motornim
vozilima i elektrouređaja višeg napona za domaćinstvo, sa
daljinskim upravljačem.
Napisao je, u to vreme, i knjigu
"Autoelektrika za početnike". Možda je baš ta stručna knjiga i bila uzrok što je ovaj svakako neobičan
čovek, pre petnaestak godina, krenuo nekim drugim putevima, koji
nisu imali nikakve veze sa onim za šta ga je Bog stvorio, kako su
govorili njegovi najbliži: bio je majstor kome nema ravna.
Naime, Radomir je noseći svoju knjigu "Autoelektrika za početnike", hvaleći se kako je, eto, postao i pisac, najčešće nailazio na odgovor:
- E, moj Belaćeviću, velika je razlika pisati prave knjige i biti pisac onoga što si ti napisao.
To ga je toliko ljutilo da je "s mesta" odlučio da i sam postane pisac "pravih knjiga".
Svim poznanicima i prijateljima tada je govorio:
- Ne samo da ću pisati ''prave" knjige, nego ću biti i najbrži pisac na svetu!
I zaista, obećanje je ispunio...
Naime, Radomir je noseći svoju knjigu "Autoelektrika za početnike", hvaleći se kako je, eto, postao i pisac, najčešće nailazio na odgovor:
- E, moj Belaćeviću, velika je razlika pisati prave knjige i biti pisac onoga što si ti napisao.
To ga je toliko ljutilo da je "s mesta" odlučio da i sam postane pisac "pravih knjiga".
Svim poznanicima i prijateljima tada je govorio:
- Ne samo da ću pisati ''prave" knjige, nego ću biti i najbrži pisac na svetu!
I zaista, obećanje je ispunio...
Do danas je objavio više od 30 knjiga
i sve, naravno, u sopstvenom izdanju. Evo naslova nekih od njih:
"Mnogi kradu, "Hitler zamislio pobedu", "Devojačka
priča", "Ustajem iz groba", "Hitna pomoć", "Dečak
iz Junkovca", "Super pandur", "Starac u Parizu", "Priče o
ubicama"...
- A šta je sa obećanom brzinom pisanja?
- I tu sam reč održao. Roman "Hitna
pomoć" napisao sam za dvadeset osam dana, roman "Starac u Parizu" za četrnaest dana, roman "Ukleto porodilište" za
mesec i po dana, roman "Božija pravda" za sedamdeset dana,
"Privatni detektiv" za pedeset, roman "Konobarica" za svega trideset i pet dana i roman "Super pandur" za
šezdeset dana. Zato i tvrdim da sam najbrži pisac romana na
svetu!
Starac u Parizu
Pored romana u sopstvenom izdanju
Belaćević je pisao i drame i monodrame kao: "Sudija i
advokat", "Žandarm", "Carina", "Ženidba
na švedski način", "Majka šalje sina u armiju"...
Usput je stigao i da podnese tužbu
sudu protiv našeg poznatog režisera Srđana Karanovića jer ga je
ovaj, navodno, pokrao prepisujući scenario za film "Virdžina"
iz njegove knjige "Devojačka priča".
Na prvom suđenju Belaćević se
"zadovoljio" i presudom suda da se uz ime poznatog režisera
na špici filma upiše i njegovo - kao koscenariste. Novac ga nije
interesovao kao, uostalom, nikad od vremena kada se
napuštajući zanat otisnuo u svet slavnih i poznatih.
Međutim, prvu presudu sud je doneo u korist Srđana Karanovića, koji je na sudu rekao da nikad u životu nije ni čuo za dotičnog gospodina; a kamoli za neku tamo njegovu knjigu.
To što je sud poverovato poznatom režiseru nimalo nije obeshrabrilo Radomira. Naprotiv. On se odmah žali na presudu i 22. marta zakazano je novo suđenje, u beogadskoj Palati pravde. Kako smo ovaj rukopis morali ranije da predamo u štampu, o odluci suda čitaćete, verovatno, u nekoj od dnevnih novina.
Međutim, prvu presudu sud je doneo u korist Srđana Karanovića, koji je na sudu rekao da nikad u životu nije ni čuo za dotičnog gospodina; a kamoli za neku tamo njegovu knjigu.
To što je sud poverovato poznatom režiseru nimalo nije obeshrabrilo Radomira. Naprotiv. On se odmah žali na presudu i 22. marta zakazano je novo suđenje, u beogadskoj Palati pravde. Kako smo ovaj rukopis morali ranije da predamo u štampu, o odluci suda čitaćete, verovatno, u nekoj od dnevnih novina.
Listajući "sabrana dela"
Radomira Belaćevića primećujemo da su knjige
ilustrovali pravi majstori ovog posla, a neka bogami i slavni
slikari kao, recimo, Milić od Mačve.
- Milić od Mačve je moj veliki prijatelj! Zavoleo me je baš zato što sam se kao radnik-autoelektričar zainteresovao "iz sve snage" za svet umetnosti i zbog toga sve ostalo zabatalio. Zato je veliki slikar i pristao da mi ilustruje knjige. A i zaslužio sam, brate, ako ćemo pošteno. Ovakvih kao ja nema baš mnogo.
Koliko mi je poznato, u Beogradu mi je jedino sličan Dragiša Krunić, automehaničar koji se bavi pisanjem i nekim drugim umetničkim ludorijama.
Samo on, za razliku od mene, ima samo dve objavljene knjige, a koliko sam u nekim novinama čitao i te knjige mu je drugi pisao. Poznati pisci mu pisali pesme, a on njima zauzvrat popravljao automobile. Au, majku mu, al’ se dosetio.
Sad čujem da se hvali da im je ugrađivao polovne delove, jer su mu navodno pisali pesme koje nemaju nikakvu umetničku vrednost.
Kada je Radomir Belaćević video da "ume da piše knjige", kako sam kaže, njegovo polje interesovanja se proširilo i na film.
Osniva privatno preduzeće "Studio film" sa namerom da svoja napisana scenarija i sam snima. Uz to još u njima da igra i glavne uloge jer ko bi bolje od njega mogao da tumači ono što je on zamislio.
U tu namenu iznajmljuje veliki podrumski prostor u Ulici dr Aleksandra Kostića i pretvara ga u pravi filmski studio.
Koliko mi je poznato, u Beogradu mi je jedino sličan Dragiša Krunić, automehaničar koji se bavi pisanjem i nekim drugim umetničkim ludorijama.
Samo on, za razliku od mene, ima samo dve objavljene knjige, a koliko sam u nekim novinama čitao i te knjige mu je drugi pisao. Poznati pisci mu pisali pesme, a on njima zauzvrat popravljao automobile. Au, majku mu, al’ se dosetio.
Sad čujem da se hvali da im je ugrađivao polovne delove, jer su mu navodno pisali pesme koje nemaju nikakvu umetničku vrednost.
Kada je Radomir Belaćević video da "ume da piše knjige", kako sam kaže, njegovo polje interesovanja se proširilo i na film.
Osniva privatno preduzeće "Studio film" sa namerom da svoja napisana scenarija i sam snima. Uz to još u njima da igra i glavne uloge jer ko bi bolje od njega mogao da tumači ono što je on zamislio.
U tu namenu iznajmljuje veliki podrumski prostor u Ulici dr Aleksandra Kostića i pretvara ga u pravi filmski studio.
Masaža sa završnicom
- Glavnu inicijativu za tako nešto dao
mi je pokojni Burduš, naš najveći glumac koga smo ikad imali i moj
veliki prijatelj. Uvek sam se družio samo sa najvećima! Na žalost,
kao što se zna, Burduš je umro i ja sam morao da nastavim ovako
samouk, da učim taj filmski zanat.
Na sreću došli su tu i drugi ljudi od imena i "glave" i mislim da sam danas dosta savladao i tu umetnost.
Pre nego što sam se upoznao sa Dejanom Zečevićem, koji je snimio film o meni "Dečak iz Junkovca", ja sam već snimao neke filmove ovde u mom studiju.
Tako sam, recimo, snimao film "Konobarica" po mom istoimenom romanu ali sam, brate, veliki problem imao da nađem devojku koja će da igra glavnu ulogu. I konkurs sam davao u novinama...
Javi se gomila devojaka, ali na audiciji pokažu ili neznanje ili stidljivost u slobodnijim scenama ili tome slično. Zbog toga, a i materijalnih razloga, "Konobarica", za sada, čeka neka bolja vremena.
Ali, zato, evo da ti otkrijem i najnoviju vest. Uskoro, čim prođe ova halabuka oko "Dečaka iz Junkovca" odlazim sa Draganom Kresojem u Pariz na snimanje filma "Starac u Parizu" u kome ja, naravno, igram glavnu ulogu.
Dragan Kresoja koji je moj, takođe, veliki prijatelj, biće u ovom filmu izvršni producent, a režiser ko drugi nego Dejan Zečević koji me je sa "Dečakom iz Junkovca" učinio slavnim i poznatim.
Na sreću došli su tu i drugi ljudi od imena i "glave" i mislim da sam danas dosta savladao i tu umetnost.
Pre nego što sam se upoznao sa Dejanom Zečevićem, koji je snimio film o meni "Dečak iz Junkovca", ja sam već snimao neke filmove ovde u mom studiju.
Tako sam, recimo, snimao film "Konobarica" po mom istoimenom romanu ali sam, brate, veliki problem imao da nađem devojku koja će da igra glavnu ulogu. I konkurs sam davao u novinama...
Javi se gomila devojaka, ali na audiciji pokažu ili neznanje ili stidljivost u slobodnijim scenama ili tome slično. Zbog toga, a i materijalnih razloga, "Konobarica", za sada, čeka neka bolja vremena.
Ali, zato, evo da ti otkrijem i najnoviju vest. Uskoro, čim prođe ova halabuka oko "Dečaka iz Junkovca" odlazim sa Draganom Kresojem u Pariz na snimanje filma "Starac u Parizu" u kome ja, naravno, igram glavnu ulogu.
Dragan Kresoja koji je moj, takođe, veliki prijatelj, biće u ovom filmu izvršni producent, a režiser ko drugi nego Dejan Zečević koji me je sa "Dečakom iz Junkovca" učinio slavnim i poznatim.
Ovolika zauzetost Radomira Belaćevića,
koji kaže da šesnaest sati dnevno provede na nogama, ipak mu je
ostavila toliko vremena da se okuša i u jednom novom književnom
rodu.
Naime počeo je da piše erotsku poeziju i to po pseudonimom "Rabel". I uspeo već da objavi jednu zbirku pod nazivom "Jebačke pesme".
Naime počeo je da piše erotsku poeziju i to po pseudonimom "Rabel". I uspeo već da objavi jednu zbirku pod nazivom "Jebačke pesme".
- Kad je takvu vrstu poezije mogao da
piše i jedan Vuk Stefanović Karadžić, zašto ne bih mogao i ja. Evo
pročitajte moju erotsku pesmu "Kraljević Marko" pa ćete
videti koliko je sve tu normalno i prirodno ali druga je stvar što
mi želimo da predstavimo naše istorijske junake kao da su bili
vanprirodna bića pa nisu voleli ono što je normalno da svaki
normalan čovek voli. A to je - seks!
Pitamo Radomira da li su pesme "Javna
kuća", "Maserka", "Makro", "Tajni
klub", "Izopačena ljubav", "Crvemi fenjer"
i još neke koje su našle svoje mesto u zbirci nastale kao posledica
onog čime se u poslednje vreme, pored ostalog, bavi.
Naime "Rabel" je u svom privatnom preduzeću "Studio film" skupio oko sebe gomilu "slobodnijih" devojaka koje se bave erotskom masažom, za užu i širu klijentelu. Cena je od 100 do 150 dinara, zavisno od želja "pacijenata". Ceo tretman traje pola sata i "stručno" se zove "erotska masaža sa završnicom". Sve lepojke imaju i svoja "umetnička" imena: Julija, Beba, Silva...
Naime "Rabel" je u svom privatnom preduzeću "Studio film" skupio oko sebe gomilu "slobodnijih" devojaka koje se bave erotskom masažom, za užu i širu klijentelu. Cena je od 100 do 150 dinara, zavisno od želja "pacijenata". Ceo tretman traje pola sata i "stručno" se zove "erotska masaža sa završnicom". Sve lepojke imaju i svoja "umetnička" imena: Julija, Beba, Silva...
- Mora od nečeg i da se živi... Mada
ja nemam od toga neke velike vajde. Te devojke su bile potencijalne
glumice za neke moje filmove pa su me onda zamolile da li mogu, onako,
usput, da se ovde bave erotskom masažom. Šta ću, dozvolio sam im.
A i one učine meni: izmasiraju nekog mog prijatelja, onako, džabe...
Ali nećemo o tome. Ovaj studio, postoji, pre svega zbog onog
zbog čega je i otvoren: za snimanje filmova po mojim scenarijima...
Razgovarao: Branislav Kovač, obrada: Yugopapir (RTV revija, april 1996.)
