Užice jeste naš rodni grad i mi ga volimo, ali je to još provincija, puna predrasuda. Bilo ih je i na naš račun, u stvari Slobin. Ti i takvi kritičari odmah su ga proglasili papučićem, jer ako si ti idealan muž, to znači da dobro kuvaš, spremaš po kući, žena te je dobro dresirala
Kada su se s takmičenja za izbor "Idealnog muža '91" vratili kući kao pobednici, dočekali su ih čestitanja i pohvale, pozivi telefonom, snimanja na televiziji... "Popularnost" im je brzo dozlogrdila. Jer, Snežana i Slobodan Janjić ne kriju da su oni obični ljudi koji svoju sreću grade na ljubavi i poverenju...
*****
Sreća u nesreći. Ili sudbina. Tako
nekako je Slobodan Janjić, diplomirani ekonomista, iz Užica, primio
saopštenje našeg žirija da je baš on Idealni muž '91. godine.
Razumljivo, s obzirom da je samo nekoliko sati ranije verovao da nema
većeg baksuza od njega. A šta se, zapravo, dogodilo, ispričao nam
je kada smo porodicu Janjić nedavno posetili u njihovom domu.
- U pauzi između prepodnevnog
takmičenja i finala, imao sam dovoljno vremena da završim jedan
posao za svoju firmu, radnu organizaciju "Gradina" iz Užica
- kaže. - Krenuo sam kolima kroz beogradsku saobraćajnu gužvu,
koju inače jako dobro poznajem još iz studentskih dana, i - sudario
se.
Meni ništa, ali kola ni da se pomere. Vreme ističe, supruga me čeka u hotelu, ja moram kod majstora... Sve je krenulo naopako. Pa, ko bi na mom mestu drugo pomislio, nego da je najveći nesrećnik na svetu i da ovaj dan ne može dobro da se završi.
Na Slobodanovu sreću, slutnje su ga
ovoga puta izneverile.
Taj 20. februar završio se mnogo, mnogo bolje i lepše, nego što je očekivao. Pobedio je u "borbi prsa u prsa" sa drugim finalistima i proglašen Idealnim mužem '91. godine.
To je njegovoj supruzi Snežani i njemu, preko noći, donelo veliku popularnost. Od kad su se vratili u Užice, telefon neprestano zvoni, čestitanja stižu sa svih strana, o njima pišu novine, snima ih televizija...
Taj 20. februar završio se mnogo, mnogo bolje i lepše, nego što je očekivao. Pobedio je u "borbi prsa u prsa" sa drugim finalistima i proglašen Idealnim mužem '91. godine.
To je njegovoj supruzi Snežani i njemu, preko noći, donelo veliku popularnost. Od kad su se vratili u Užice, telefon neprestano zvoni, čestitanja stižu sa svih strana, o njima pišu novine, snima ih televizija...
- Već smo se od svega toga malo
umorili - kažu nam. - Istina, lagali bismo da kažemo da nam nije
prijala tolika pažnja, ali samo prvih dana. Nismo navikli na
situacije poput ove, pa se baš ne osećamo kao ribe u vodi, kad
moramo po hiljadu puta da pričamo istu priču ili odgovaramo na
pitanja, u stilu: kako se osećate kao idealan muž, ili koji je
recept za idealan brak... Kao da takav recept stvarno postoji?!
Bilo kako bilo, prijatelji i rođaci su
Snežanu i Slobodana dočekali svečano, uz čestitanje i pohvale.
Radost i komentare. Naravno, a nismo ni očekivali da bude drukčije,
čule su se i neke manje prijateljske primedbe.
- Takve priče nas nisu iznenadile -
veli Snežana. - Jer, Užice jeste naš rodni grad i mi ga volimo,
ali je to još provincija, puna predrasuda, ogovaranja, zlobnih komentara. Bilo ih je i na naš
račun, u stvari Slobin. Ti i takvi kritičari odmah su ga proglasili
papučićem, jer ako si ti idealan muž, to znači da dobro kuvaš,
spremaš po kući, žena te je dobro dresirala...
A ako već sve to radiš, zašto za to mora da sazna komšinica?! Kao da je to ono što od muža treba da očekuješ da bi sa njim bila srećna. Sreća je, u stvari, nešto mnogo drukčije i dublje.
A ako već sve to radiš, zašto za to mora da sazna komšinica?! Kao da je to ono što od muža treba da očekuješ da bi sa njim bila srećna. Sreća je, u stvari, nešto mnogo drukčije i dublje.
A svoju sreću ovaj bračni par gradi
već pet godina.
Upoznali su se u Užicu, zavoleli i, posle godinu i po dana zabavljanja, venčali. Bila je to, sećaju se, prava seoska svadba. Sve se odigravalo u selu, dvadesetak kilometara od Užica, u kući Slobodanovih roditelja, koju je u ta dva dana, koliko je veselje trajalo, posetilo 1.200 gostiju. Ni manje, ni više!
Upoznali su se u Užicu, zavoleli i, posle godinu i po dana zabavljanja, venčali. Bila je to, sećaju se, prava seoska svadba. Sve se odigravalo u selu, dvadesetak kilometara od Užica, u kući Slobodanovih roditelja, koju je u ta dva dana, koliko je veselje trajalo, posetilo 1.200 gostiju. Ni manje, ni više!
- Drukčije nije moglo - kaže Snežana.
- Mi smo od sveg srca želeli da to bude mala, skromna svadba. Ali,
kako je Slobodan jedini sin u porodici, slušali su se roditelji, a
ne mladenci.
Danas Snežana i Slobodan žive gotovo
u samom centru Užica, u udobno nameštenom dvosobnom stanu, gde su
glavni "glumci" njihovi sinovi, petogodišnji Dimitrije i
20 meseci star Božidar.
Zaduženi za nestašluke, ova dva nemirka jedini strah imaju od tate. Mama je popustljivija i, naravno, "dežurna" za poljupce i nežnosti. Ipak, kad su deca u pitanju, ne možemo a da ne navedemo jedan događaj koji ovaj bračni par već prepričava kao anegdotu.
Zaduženi za nestašluke, ova dva nemirka jedini strah imaju od tate. Mama je popustljivija i, naravno, "dežurna" za poljupce i nežnosti. Ipak, kad su deca u pitanju, ne možemo a da ne navedemo jedan događaj koji ovaj bračni par već prepričava kao anegdotu.
Žena ti se porodila, pa šta?
Snežana se sa drugim sinom Božidarom
porodila u kući, a babica je, glavom i bradom, bio - Slobodan.
- Desilo se to nekoliko dana pred
moj termin za porođaj - priča Snežana. - Bolovi su iznenada došli i ja sam shvatila da više nema
vremena za odlazak u bolnicu. Sloba je, najpre, bio izbezumljen, a
onda se pribrao, ni sada mi nije jasno kako, i mnogo mi pomogao. On
je, inače, velika kukavica, plaši se i injekcije, a kad vidi krv,
odmah pada u nesvest. Ovoga puta je, srećom, bio priseban.
- Ma, nije mi bilo do šale - dodaje
Slobodan. - Ranije sam ono što narod kaže "pocrneo od muke",
smatrao frazom, ali kad mi je tog julskog dana, onako u prolazu,
pogled pao na ogledalo, uplašio sam se samog sebe. Bio sam potpuno
crn u licu. Valjda od straha.
Tako sam i, umesto da telefonom okrećem hitnu pomoć, sve vreme vrteo 92, miliciju. I kad sam konačno dobio vezu i uzviknuo da mi se žena porodila u kući, dežurni milicionar mi je odgovorio:
"Pa, šta, nisi ni prvi ni poslednji!"
Tako sam i, umesto da telefonom okrećem hitnu pomoć, sve vreme vrteo 92, miliciju. I kad sam konačno dobio vezu i uzviknuo da mi se žena porodila u kući, dežurni milicionar mi je odgovorio:
"Pa, šta, nisi ni prvi ni poslednji!"
Slobodan se, ipak, pokazao kao dobra
babica. Kad je lekarska ekipa stigla, sve je već bilo gotovo.
Rodio se zdrav i sladak plavušan kome je tata i pupak podvezao, i to crvenim koncem radi uroka. Uvio ga je u ćebe i ponosno predao u stručne ruke.
Rodio se zdrav i sladak plavušan kome je tata i pupak podvezao, i to crvenim koncem radi uroka. Uvio ga je u ćebe i ponosno predao u stručne ruke.
Danas je maleni Boki, kako mama i tata
od milja zovu mlađeg sina, omiljena "igračka" ukućana.
Dimitrije je već "veliki", ali je svejedno prava maza.
Njih dvojica, u stvari, kao i sva druga deca, samo traže svoje, a
Snežana i Slobodan im poklanjaju mnogo pažnje i ljubavi.
- Od njih se ne odvajamo - pričaju -
naša četvorka je uvek zajedno. Pa i kad uveče idemo kod prijatelja
vodimo Božidara i Dimitrija sa sobom, tamo ih i uspavamo, pa onda u
naručju nosimo kući. Tako smo navikli, i tako nam je lepo.
Inače, Slobodan je rukovodilac jedne
od poslovnica užičke radne organizacije "Gradina", a
Snežana lekar u dečjem dispanzeru.
- Živimo veoma dinamično - priča
Snežana. - Mnogo obaveza i na poslu i u kući, a mi sami, odvojeni
od roditelja. Prinuđeni smo zato da se, poput mnogih drugih bračnih
parova, snalazimo kako znamo i umemo.
Ja sam, recimo, često dežurna i odsutna po ceo dan i tada Sloba stupa na scenu. Radi sve ono što bih ja, inače, da sam kod kuće uradila. Mi ne delimo obaveze, zapravo nema posla u kući koji je isključivo moj, ili Slobin. Šta ko stigne, to i radi.
Ja sam, recimo, često dežurna i odsutna po ceo dan i tada Sloba stupa na scenu. Radi sve ono što bih ja, inače, da sam kod kuće uradila. Mi ne delimo obaveze, zapravo nema posla u kući koji je isključivo moj, ili Slobin. Šta ko stigne, to i radi.
Slobodan, ipak, dodaje, da postoji
jedna "slatka" obaveza koja je isključivo u njegovoj
nadležnosti.
- Od kad su se deca rodila, jedino ih
ja kupam. Kad nisam kod kuće, oni se ne kupaju - smeje se. - Jeste
smešno, ali stvarno je tako. Kad mama hoće da ih okupa, ili im je
voda hladna, ili im šampon ulazi u oči... I tako, čekaju mene.
A na Slobodana njegovi najmiliji uvek
čekaju sa nestrpljenjem. Kad on nije tu, sati se otegnu i vreme
nikako da prođe. A kad se pojavi, sve se odjednom menja. Tako bar
kaže Snežana, a misle i njegovi sinovi.
- I zbog toga je on za mene idealan, a
ne zato što usisa kuću ili spremi ručak - veli Snežana. - U
njegovom prisustvu, pa čak i kad nije pored mene, osećam se
opuštenom i slobodnom. Sigurnom. Verujem da i on deli isto osećanje
kad je o meni reč. Zato je, valjda, i naš brak srećan.
A srećni jesu. To ne moraju da nam
kažu. Vidi se.
Napisala: Zorka Stamenković, obrada: Yugopapir (Nada, mart 1992.)
