U Požegi su četnici partizanske muzičare tretirali kao zarobljenike. Major Manojlo Korać zahtevao je da mu čitav orkestar svira "Tupa, lupa, doboš lupa". Tu banalnu, inače majorovu najomiljeniju pesmu muzičari su morali da ponavljaju po deset puta
Tresak bačenih bombi i zvuk alarmne sirene zaparali su nebom. Zaštektali su mitraljezi protivavionske odbrane. U muzičku sobu uleteo je vojni instruktor Antonijević i komandovao:
"K oružju!"
Dirigent je brzo ostavio palicu i zgrabio karabin. To isto su učinili klarinetist, bubnjar, saksofonist i klavirist. Za praznim pultovima su ostale note Elingtonovog "Solitjuda" i Dunajevskovog "Marša vesjolih robjat".
Ceo orkestar se, odjedanput, našao u maloj borovoj šumi na brdu, više bele prostrane zgrade.
Puške su bile uperene ka nebu...
Trombonist Špaček je brzo punio
mitraljeske redenike hajnkela, a klarinetist Vučko je spretno nišanio
u otvorenu, staklastu kupolu.
- Opet gađaju fabriku oružja - rekao
je saksofonist Slavko...
- I, kao što vidite, opet odlaze -
optimistički je zaključio trubač, Marko Žuvela...
- Možemo nastaviti probu - u šali je
dobacio dirigent.
Vratili su se u belu, prostranu
zgradu, dole, ispod brda. Dvoranom prvog doma kulture ponovo su
odjeknuli veseli, živi ritmovi prvog partizanskog džez-orkestra.
Sada su svirali Irvingov "Aleksander regtajm bend". Tako je bilo gotovo svakoga dana u Užicu 1941. godine... U slobodnom gradu sred okupirane Evrope...
Sada su svirali Irvingov "Aleksander regtajm bend". Tako je bilo gotovo svakoga dana u Užicu 1941. godine... U slobodnom gradu sred okupirane Evrope...
Gde su nestali muzičari?
Trideset prvog oktobra 1941, kao i
svakog drugog dana, u određeno vreme bila je zakazana proba
simfonijskog i džez-orkestra partizanske Umetničke čete.
Na velikom satu u muzičkoj sobi otkucalo je tačno 9 časova, ali je svega polovina članova oba orkestra zauzela svoja uobičajena mesta.
Dirigenti su polako počeli da gube strpljenje. Čudila ih je ova netačnost. Takva zakašnjenja se nikad nisu događala. Prolazili su minuti.
Na velikom satu u muzičkoj sobi otkucalo je tačno 9 časova, ali je svega polovina članova oba orkestra zauzela svoja uobičajena mesta.
Dirigenti su polako počeli da gube strpljenje. Čudila ih je ova netačnost. Takva zakašnjenja se nikad nisu događala. Prolazili su minuti.
Još nijedna dirigentska palica nije
lupila po pultu. Prošao je jedan čas... I drugi...
A te večeri trebalo je dobro uvežbati partiture prve "Partizanske svite", koju je sa izvanredno poletnom i originalnom melodijom komponovao član velikog orkestra Umetničke čete, Slovenac - izbeglica Fridrih Emanuel.
A te večeri trebalo je dobro uvežbati partiture prve "Partizanske svite", koju je sa izvanredno poletnom i originalnom melodijom komponovao član velikog orkestra Umetničke čete, Slovenac - izbeglica Fridrih Emanuel.
- Šta se dogodilo? - pitali su se
zbunjeno dirigenti i muzičari.
Časovnik je pokazivao ponoć. Tog
trenutka su u sobu uleteli partizani - članovi dramske sekcije Čolić
i Kuzmanović, i saopštili da su četnici na prevaru dan ranije
odveli u Požegu pola orkestra.
Četnički komandant, major Manojlo Korać, naredio je svim pripadnicima bivše vojne muzike, koji su činili glavninu partizanskih orkestara, uz pretnju smrću, da napuste Umetničku četu.
Četnički komandant, major Manojlo Korać, naredio je svim pripadnicima bivše vojne muzike, koji su činili glavninu partizanskih orkestara, uz pretnju smrću, da napuste Umetničku četu.
Plašeći se četničkog terora nad
svojim porodicama ovi su to i učinili. Samo pet-šest bivših vojnih
muzičara se hrabro oduprlo ovoj četničkoj pretnji.
Među njima su bili Slavko Buzurović, Fridrih Emanuel i Marko Žuvela.
Među njima su bili Slavko Buzurović, Fridrih Emanuel i Marko Žuvela.
Nastupa Umetnička četa...
U Požegi su četnici partizanske
muzičare tretirali kao zarobljenike.
Njihove bivše oficirske starešine nisu im lako opraštali "izdajstvo" kraljevske vojske. Major Manojlo Korać zahtevao je da mu čitav orkestar svira "Tupa, lupa, doboš lupa" (?)
Tu banalnu, inače majorovu najomiljeniju pesmu muzičari su morali da ponavljaju po deset puta...
To se oteglo do kasno u noć trideset prvog oktobra. Četnici su se veselili zbog sutrašnjeg "osvajanja" Užica. Bili su čvrsto uvereni u svoju pobedu.
Njihove bivše oficirske starešine nisu im lako opraštali "izdajstvo" kraljevske vojske. Major Manojlo Korać zahtevao je da mu čitav orkestar svira "Tupa, lupa, doboš lupa" (?)
Tu banalnu, inače majorovu najomiljeniju pesmu muzičari su morali da ponavljaju po deset puta...
To se oteglo do kasno u noć trideset prvog oktobra. Četnici su se veselili zbog sutrašnjeg "osvajanja" Užica. Bili su čvrsto uvereni u svoju pobedu.
Međutim, partizani su prvog novembra
odbili smišljeni četnički napad na Užice. Drugog novembra
preduzeli su opšti protivnapad na četnike.
Posle odlučne borbe na Trešnjici prodrli su prema Požegi i istog dana oslobodili grad.
Iza partizanskih operativnih jedinica nastupala je i Umetnička četa. Prvo veče, posle velikog mitinga, na kome je u oslobođenoj Požegi govorio Mile Radovanović Farbin, data je impozantna priredba s kompletnim simfonijskim i džez-orkestrom.
Na toj svečanosti, na kojoj su se muzičari opet pojavili zajedno, ponovo su odjeknuli akordi "Partizanske svite" i "Partizanskog marša".
Posle odlučne borbe na Trešnjici prodrli su prema Požegi i istog dana oslobodili grad.
Iza partizanskih operativnih jedinica nastupala je i Umetnička četa. Prvo veče, posle velikog mitinga, na kome je u oslobođenoj Požegi govorio Mile Radovanović Farbin, data je impozantna priredba s kompletnim simfonijskim i džez-orkestrom.
Na toj svečanosti, na kojoj su se muzičari opet pojavili zajedno, ponovo su odjeknuli akordi "Partizanske svite" i "Partizanskog marša".
Napisao: Dejan Malenković, obrada: Yugopapir (Sport i svet, 1961.)
"Član prve partizanske Umetničke čete u Užicu Fridrih Emanuel komponovao je 1941. godine Partizanski marš s originalnom i poletnom melodijom. Ovaj marš će se sad (1961.) posle 20 godina, ponovo izvesti u Titovom Užicu. Note marša dosad nisu nigde objavljene."
