Ima jedna izreka "Žena je ženi vuk". Teško je imati drugaricu. Imala sam i ja najbolju drugaricu, ali se to drugarstvo prekinulo još prije nego što sam počela da se bavim ovim poslom. Mislim da muškarci mogu biti bolji drugovi ženama, nego što su to žene
U centru Ljubljane, u kafani Union,
poznatom sastajalištu mladih umetnika, stvaralaca, muzičara,
slikara, našli smo se s dvadesetogodišnjom Anjom Rupel, vokalnom
solistkinjom poznate slovenačke grupe "Videosex".
Anja je
došla u pratnji svog menadžera Foksa i kolege iz benda Istoka.
Pošto nisu želeli da pričaju o radu na novoj, trećoj po redu LP
ploči, Anji smo postaviti neka sasvim neobavezna pitanja... Možda
čete je, kroz odgovore, još bolje upoznati...
• Da li ti imponuje što te neki smatraju sex-simbolom mlađe generacije?
Ja ne mislim da sam sex-simbol. Možda
sam više erotična nego sex-simbol, i to erotična na svojim nastupima. Mnogi mešaju sex i erotiku. Sex je dosta eksponiran i u muzici,
i na filmu, uopšte u javnosti, zato se erotika izgubila.
Sex je
izgubio svoju čar, jer se svakodnevno eksponira u javnosti. Prije bi
se reklo da je Brena sex-simbol, nego ja...
• S kim živiš?
S mamom Sonjom, sestrom Katjom i
psom. Sestra ima 15 godina i još nije pokazala interesovanje za
muziku. Možda je moja ljubav prema muzici genetskog porijekla... I
moja mama je nekad pjevala, 1963-64 g.
Ipak, najviše vremena, kad sam
kod kuće, provodim sa svojim psom, koker-španijelom. Volim da ga vodim
u šetnju, ali ujutro ga ipak sestra izvodi, jer ja tada spavam.
• Je li ti muzika glavna preokupacija u životu?
Uglavnom jeste, od rođenja, tako reći. Pjevala sam u horovima, išla sam u muzičku školu, znam svirati
flautu. Ipak, išla sam redovno i u školu. Završila sam klasičnu
gimnaziju, bila sam zadnja generacija, a onda se pojavilo i ovdje
usmjereno obrazovanje.
Sada sam druga godina na Filološkom
fakultetu. Studiram talijanski i španski jezik. To su jako
interesantni i melodični jezici i jako su mi bliski. Studiram ono
što volim i bavim se muzikom koju volim. Šta ima ljepše od toga?
• Na šta najviše trošiš lovu koju zaradiš od muzike?
Na sebe. Lova uvijek treba za izlaz, za
knjige, za garderobu. Trošim pare na sebe i pomalo na prijatelje.
• A, koliko stvarno imaš prijatelja?
To su ljudi s kojima sam stalno, s
kojima radim, živim. To su moji drugovi iz grupe. S njima dijelim
sreću, a kad sam tužna to sama prebrodim. Imam jake emocije i one mi
pomažu da prođem kroz svakakve krize.
• Imaš li i neku najbolju drugaricu?
Ima jedna izreka "Žena je ženi vuk". Teško je imati drugaricu. Imala sam i ja najbolju
drugaricu, ali se to drugarstvo prekinulo još prije nego što sam
počela da se bavim ovim poslom. Mislim da muškarci mogu biti bolji
drugovi ženama, nego što su to žene.
Moji najbolji drugovi su
Istok, Janez i Foks. Žene znaju da budu i ljubomorne. Ja to znam da
primijetim, onda su obično preterano ljubazne prema meni, nekako
izvještačene, osjeti se to.
• Da li je popularnost negativno uticala na tebe?
Kad sam bila mala mnoge stvari su
uticale na mene i mjesto gdje živim, i ljudi, i roditelji Ali, kad
prođeš 18-tu godinu, imaš već neku izgrađenu ličnost, stavove. Ipak, na mene još uvjek utiče ovo mjesto gdje sam rođena,
Ljubljana.
Osjećanja prema Ljubljani su toliko jaka da ni za jedno drugo mjesto ne bih mogla
gajiti više takva osjećanja i takve emocije
• U kom gradu najradije nastupaš i gde imaš najluđi provod?
Volim da nastupam u svim gradovima, i
svuda mi je dobro. Rijetko izlazim poslije koncerta jer se sva iscrpim
i umorim od nastupa, da najradije idem u krevet na spavanje. Prije bih
rekla da upoznajem dnevni, nego noćni život gradova u kojima
nastupam.
Znaju me često zvati u pola noći, kad su na žurkama
• Kako se braniš od navalentnih obožavalaca?
Do sada nije bilo nekih ispada. Sjećam
se jednog nastupa u Kopru... Bina je bila dosta niska, a jedan
posjetilac je bio malo više popio. Uhvatio me je za nogu i rekao da
mu je super na koncertu.
Nije me nikad niko napadao. Imam dosta
telefonskih poziva, i van Ljubljane, iz Zagreba, Beograda, i znaju me
često zvati u pola noći, kad su na žurkama. Žele da pričaju, a ja
sam se upravo probudila iz dubokog sna.
Da je neko drugo vrijeme, pa
da i pričamo...
Često čujem da se za Slovence kaže da su "hladni"
ljudi. To je možda i zbog istorije. Slovenija je bila pod
Austrougarskom i vjerovatno da je dosta kulture i ponašanja
naslijedila od njih.
Ja mislim da je dobro biti uzdržan, oprezan, dok
nekoga ne upoznaš malo bolje...
• Kad smo kod toga da treba biti uzdržan dok nekog bolje ne upoznaš. Koliko dobro se poznaješ s Malkolmom? (Priča se da se Anja zabavljala s menadžerom "Plavog
orkestra"... )
Uopšte ne bih željela govoriti o
takvim stvarima.
• Razmišljaš li možda, i o udaji?
Ne.
• Koliko bi želela da imaš dece?
Pa, čuj, ja sam dosta mlada. Volim
djecu, da se igram s njima, i djeca vole mene, ali sam isuviše mlada
da bi ih već sad imala.
• Koliko vremena provodiš na doterivanju, uređivanju?
Kao svaka žena, manje-više. Mogu dosta
brzo da se spremim. Specijalno se spremam kad imam neko slikanje, nastup, odlazak na neko otmjeno mjesto. Pratim modu, čitam revije,
ali uzimam ono u čemu se osjećam najprijatmje.
A to zavisi od
trenutka, od raspoloženja, od vremena. Ipak, više volim suknje od
pantalona. Volim da vidim ženu koja izgleda ženstveno, i onda nije
važno u čemu je. Što se tiče šminke, volim onu koja izgleda kao
prirodna, ne napadna.
Jedino za televiziju stavljam jaču šminku. Kad
se jako našminkam imam osjećaj da mi koža ne može disati.
A što se
tiče muškaraca, ne mislim da se muškarci ne bi trebalo šminkati.
• Koja ti se naša pevačica najviše dopada i zašto?
Dopada mi se Marina Perazić, ne? I
prijateljice smo. Sviđa mi se njen šarm i
temperament u svim njenim pokretima, i priči. Iako smo Marina i
ja različite, ipak, možda zbog onoga, "suprotnosti se
privlače", mi se dobro slažemo.
• Koliko dugo nameravaš da se baviš pevanjem?
Koliko bog da... To je uzrečica, ne
vjerujem u boga.
• A, veruješ li u amajlije (I imaš li je)?
(Dugo razmišlja... prim aut.) Mislim da
mi ne treba. Vjerujem u sebe!
Razgovarala: Tanja Vukčević, foto: Slobodan Sarić, obrada: Yugopapir (Blitz, 1986.)
