Tog 29. decembra imali smo izbore. Rekoše: vi ćete biti preteče... Da ono: fabrike radnicima ne bude samo parola. Radnici Cementare izabraše nas jedanaest. "Imamo važne stvari da rešavamo ... a ti ćeš, Gabeliću, biti predsednik" - rekoše oni
Ante Gabelić. Kome ovo ime nešto
govori? Upoznali smo ga prvi put pre pet godina.
Bio je lep decembarski dan 1969.
godine, kad se cela Jugoslavija spremala da proslavi dve decenije
radničkog samoupravljanja. Sve je bilo svečano, u celoj zemlji.
Fabrike iskićene crvenim zastavama i trobojkama.
Novine, naravno, uvek pišu o takvim
jubilejima. Ali, kakve to ima veze sa šjor Tonijem, kako ga
popularno zovu njegovi sugrađani?
Pošli smo tog jutra da tražimo čoveka
koji je prvi izgovorio one reči koje će ući u istoriju:
- Tvoja je
fabrika - radniče!
I on je sa njima ušao u istoriju - mada to tada
sam verovatno nije mogao znati.
*****
Ante Gabelić, sedamdesetogodišnji
krepki Dalmatinac, bio je prvi predsednik prvog radničkog saveta u
Jugoslaviji.
Kad danas čitate ovaj broj našeg
lista, želimo da vas podsetimo na sutrašnji datum.
Tačno 29. decembra 1949. godine,
radnici cementare u Solinu izabrali su prvi radnički savet u
Jugoslaviji.
Šta sada radi šjor Toni, prvi
predsednik?
Kad smo ga upoznali, odavno je bio
otišao u penziju. Trebalo je otići u Vranjic, ribarsko selo na
istoimenom poluostrvu, udaljeno od Splita oko desetak kilometara, da
bi se obavio razgovor sa tim čovekom.
Znajući da je rođen pre sedam
decenija, očekivali smo da ćemo videti oronulog starca sa štapom,
kako polako šeta uskim ulicama primorskog gradića.
Pronašli smo ga, međutim, na obali,
živahnog, preplanulog od sunca i zamolili ga da odloži svoj
svakodnevni "posao" ribolovca.
Uvek je teško u ovakvim okolnostima
započeti razgovor. Čovek obično dođe sa izvesnim predubeđenjem o ličnosti:
predsednik radničkog saveta - nije mala stvar. S njim
je započela jedna
epoha...
Međutim ispalo je, sasvim jednostavno:
kao što obično biva sa jednostavnim ljudima.
Šta da pitamo? Biografija, druže
predsedniče?
- Ma, čekajte ... Kakva
biografija. Život, druže, običan život ...
Zatim se priseća:
- Došao sam ovde sa Visa 1920. godine
i zaposlio se u radionici Cementare. Radionica, napišite tako... Važno je, videćete kasnije...
Oženio sam se Ljubicom, radnicom, i -
ostao.
A zatim?
- Zatim šta? Pa evo: štrajkovi...
sindikati ... zatvor u staroj Jugoslaviji. I 1926. godine u vojsci: "Državni neprijatelj" ... U partiju 1930. godine. U rat - 1941. godine.
Imate li spomenicu?
- Naravno, a zašto? I, onda, 1945. -
po direktivi - ponovo u istu fabriku. (Već je ona radionica o kojoj
sam govorio bila fabrika, ali porušena u ratu). Trebalo je obnoviti,
druže.
I onda?
- Pa, eto, onda - onda verovatno znate
sve ono kako je izgledalo. Zemlji je bio potreban svaki kilogram
cementa. A fabrika porušena. Radilo se, brate, šta drugo da se
kaže.
Nije loše da se o ovim jubilejima
setimo ovih ljudi.
Dok se vodio ovaj razgovor, nije bilo vremena za
zaključke. Ali kasnije?
Gotovo punih 50 godina ispričao je
šjor Toni samo za jedan sat.
A šta je bilo dalje, druže Gabeliću? Kako je bilo ONO, kako se to u stvari dogodilo?
- A da, zbog toga ste došli. Tog 29.
decembra imali smo izbore. Rekoše: vi ćete biti preteče... Da ono:
fabrike radnicima ne bude samo parola. Radnici Cementare izabraše
nas jedanaest.
"Imamo važne stvari da rešavamo ... a ti ćeš,
Gabeliću, biti predsednik" - rekoše oni.
I stvarno su bile važne stvari. I
nije bilo lako: bila je to ona godina ekonomske blokade ... A cementa
mora biti, razumete: mora.
*****
A zatim je 1950. godine došlo do onog
čuvenog zakona o radničkom samoupravljanju.
*****
Šta sada radi 75-godišnji čovek
koji će sigurno ući u istoriju? Na velika vrata.
Radnik, ratnik, prvi predsednik
radničkog saveta mirno provodi svoj zasluženi odmor.
Zvali smo pre neki dan telefonom
Vranjic.
Kako je šjor Toni?
Ništa novo, sve je isto, samo nam je
prvi predsednik stariji za pet godina. I danas sunce greje u malom primorskom
gradiću. Častan život i prijatna starost
jednog čoveka.
On i žena mu Ljubica izrodili su
devetoro dece. Svi oni rade negde širom Jugoslavije. Sada već
zaplače i poneko unuče.
A imate li svoju kuću, šjor Toni?
- pitali smo ga onda pre pet godina?
- Nemam, a i šta će mi, lepo i ovako
živim.
Šjor Toni je bogat čovek. Bogat u onom
drugom smislu.
Jer, ako neko jednom bude pisao
istoriju jugoslovenskog samoupravljanja, svakako će morati prvo da
navrati i ovde - na ovo poluostrvo. Zbog njega.
Napisao: P. Kostić, obrada: Yugopapir (Duga, 1974.)
