Čitam tekst i znam: igraću u dobroj drami. Poruka je opora: "Svi ste vi na ovom tlu Kromberzi, niko od vas ne ume da živi srećan, svi vi čekate da vam život prođe u muci i patnji, niko od vas ne ume da živi a da ne mrzi..." Zašto nećemo da budemo srećni kada imamo sve uslove da to možemo?
*****
Nisam čovek intime. Ne znam da li sam
tako vaspitan ili je to moja priroda. Zapravo, uvek sam imao osećaj
da ono što za mene mnogo znači, za drugog može da znači sasvim
suprotno ili baš ništa.
Sklon sam da mislim da još nisam okrenuo tu stranicu života koja sudi i presuđuje. Svestan sam, ipak, da se svakodnevno okreću stranice života i da samo od nas zavisi kojoj ćemo dati značaj.
Sklon sam da mislim da još nisam okrenuo tu stranicu života koja sudi i presuđuje. Svestan sam, ipak, da se svakodnevno okreću stranice života i da samo od nas zavisi kojoj ćemo dati značaj.
Ibrahim i Hadije
Rođen sam u Sarajevu. Moj otac
Ibrahim, rođen 1892, u Đakovici, završio je učiteljsku školu u
Skoplju. Bio je borac za ljudska prava, za ravnopravnost, i jedan od
osnivača prve škole na albanskom jeziku na Kosovu, 1914. godine.
Tridesete godine vlasti bivše Jugoslavije udaljile su ga iz mesta življenja. Tako smo se našli u Sarajevu. Moj otac je bio poštovan čovek od ugleda. I otac i majka su mi stalno pominjali čiji sam sin, naročito posle nekog mangupluka ili kada bih zaboravljao na školu.
Otac je bio više van kuće nego u kući. Bio je strog čovek. Vaspitavao je pogledom i rečju, ali se još dobro sećam jednog šamara koji sam dobio za primer drugima.
Tridesete godine vlasti bivše Jugoslavije udaljile su ga iz mesta življenja. Tako smo se našli u Sarajevu. Moj otac je bio poštovan čovek od ugleda. I otac i majka su mi stalno pominjali čiji sam sin, naročito posle nekog mangupluka ili kada bih zaboravljao na školu.
Otac je bio više van kuće nego u kući. Bio je strog čovek. Vaspitavao je pogledom i rečju, ali se još dobro sećam jednog šamara koji sam dobio za primer drugima.
Išao sam u treći razred. Otac mi je
bio učitelj. Moj drug iz klupe i ja smo nešto pričali, a čas je
već bio počeo. Prozvao nas je. Moj drug je bio povučen samo za
uvo, a ja sam osetio svu oštrinu kazne! Čini mi se da sam još onda
odlučio da nikada svoju decu ne kažnjavam za primer.
Pamtim očeve savete i često se vraćam
njima: bogatstvo nije u džepu nego u glavi; u prosveti je
prosperitet jednog naroda; koliko jezika znaš, toliko ljudi
vrediš...
Kad pomislim koliko sam vremena utrošio na učenje jezika i savlađivanje akcenata, čini mi se da sam mogao završiti još nekoliko fakulteta.
Kad pomislim koliko sam vremena utrošio na učenje jezika i savlađivanje akcenata, čini mi se da sam mogao završiti još nekoliko fakulteta.
Pamteći oca kao strogog i određenog
čoveka, najviše volim da ga prizovem u sećanje po njegovim
pričama: prevodio nam ih je sa persijskog i arapskog. Kakva su se
sve čuda događala u tim pričama i bajkama!
Moja majka Hedije (Božji dar) udala se
za mog oca sa samo šesnaest godina. Samo šest nedelja posle
svadbe, počelo je potucanje. Nije imala vremena da uživa u prvim
danima braka, otac ju je, sa sve feredžom, na leđima preneo preko,
Drima. Pobegli su u Đakovačku Malesiju.
Otac odmah počinje da radi: skuplja
mališane, dovodi ih u kuću, uči prvim slovima. Majka mu pomaže:
leči ih od kožnih bolesti, krpi, hrani...
Tako prolazi njen život: od planine do planine, od kule do kule, od sela do sela da bi stigli i u grad. Potera im je stalno na tragu...
Tako prolazi njen život: od planine do planine, od kule do kule, od sela do sela da bi stigli i u grad. Potera im je stalno na tragu...
Kada je otac umro, majka je primila ceo
teret porodice na svoja pleća. Osmoro dece na plećima! Dala je ocu
besu da će nas sve izvesi na put i toga se čvrsto držala.
I danas stanem i mislim kako je uspela!
Kad je otac umro, imao sam dvanaest godina, iza mene su bile još dve sestre: jedna od osam, druga od pet godina.
Najstariji brat Baškim preuzeo je brigu o porodici, a bio je tek na prvoj godini studija. U kući je bio red: onaj koji završi srednju školu, godinu dana radi i pomaže porodici.
Tom redu priključio sam se i ja.
Najstarija sestra je prekinula školovanje i udala se, druga sestra je prosvetni radnik u penziji, Baškim je profesor Univerziteta u Prištini, on je arhitekta, drugi brat je magistar prava a završio je i albanologiju, treći je magistar fizičke kulture, četvrti sam ja "crna glumačka ovca" porodice, sestra iza mene je nastavnik muzike, a najmlađa je nastavnik engleskog jezika.
Kad je otac umro, imao sam dvanaest godina, iza mene su bile još dve sestre: jedna od osam, druga od pet godina.
Najstariji brat Baškim preuzeo je brigu o porodici, a bio je tek na prvoj godini studija. U kući je bio red: onaj koji završi srednju školu, godinu dana radi i pomaže porodici.
Tom redu priključio sam se i ja.
Najstarija sestra je prekinula školovanje i udala se, druga sestra je prosvetni radnik u penziji, Baškim je profesor Univerziteta u Prištini, on je arhitekta, drugi brat je magistar prava a završio je i albanologiju, treći je magistar fizičke kulture, četvrti sam ja "crna glumačka ovca" porodice, sestra iza mene je nastavnik muzike, a najmlađa je nastavnik engleskog jezika.
Majka je održala reč.
Prizren
Najlepše dane detinjstva proveo sam u
Prizrenu.
"Svako detinjstvo je i blistavo i strašno" - zapisao je Kami.
Deo mog blistavog detinjstva je Prizren. Onaj strašni deo je rat, glad, nemaština. Sve se to detetu ureže u sećanje.
Prizren pamtim kao grad iz bajke. Sa Kalaje, tvrđave, kad bi se bacio pogled - Bistrica je grad delila na dva dela.
Naša kuća bila je pored drvenog mosta. Reka se delila u dve rečice, a na svakih pedesetak metara bile su vodenice zaklonjene vrbama.
Na rečicama smo pravili mostove, u vrbama kolibe. Noći Ramazana su u mojim sećanjima velike dečje svetkovine: moglo se cele noći provlačiti i zavlačiti u ta naša tajanstvena skloništa a da te niko od odraslih ne traži i ne viče.
"Svako detinjstvo je i blistavo i strašno" - zapisao je Kami.
Deo mog blistavog detinjstva je Prizren. Onaj strašni deo je rat, glad, nemaština. Sve se to detetu ureže u sećanje.
Prizren pamtim kao grad iz bajke. Sa Kalaje, tvrđave, kad bi se bacio pogled - Bistrica je grad delila na dva dela.
Naša kuća bila je pored drvenog mosta. Reka se delila u dve rečice, a na svakih pedesetak metara bile su vodenice zaklonjene vrbama.
Na rečicama smo pravili mostove, u vrbama kolibe. Noći Ramazana su u mojim sećanjima velike dečje svetkovine: moglo se cele noći provlačiti i zavlačiti u ta naša tajanstvena skloništa a da te niko od odraslih ne traži i ne viče.
Kroz svako dvorište tekao je potočić.
Na jednoj strani cvetna bašta, na drugoj povrće. U sredini
šedrvan...
Nije ni čudo što je Korbizije 1936. među najlepše gradove sveta upisao Dubrovnik i Prizren.
Dubrovnik je ostao, starog Prizrena nema. Potopljen je kameni most, minirano kamenje u reci...
Nije ni čudo što je Korbizije 1936. među najlepše gradove sveta upisao Dubrovnik i Prizren.
Dubrovnik je ostao, starog Prizrena nema. Potopljen je kameni most, minirano kamenje u reci...
Ludost srca
Bio je jedan film koji sam gledao - "Ludost srca". Čista melodrama. Odlučio sam da budem
glumac! Toliko sam se bio "zapalio", da sam i bez mature hteo da se "bacim" u taj
čarobni svet.
Baškim, koji je bio moj uzor, ali i sjajan pedagog i savetnik, rekao je: maturiraj, radi, i - sačekaj klasu profesora Mate Miloševića.
Godine 1956. upisao sam se na Pozorišnu akademiju u Beogradu i u klasu profesora Miloševića. Dolazim pun zebnje i straha od nepoznatog. Majka mi ne pripominje na polasku da treba biti ponosan, da treba biti svoj, da treba čuvati čast, ali savetuje: obavezno se vraćaj kući. Rano!
Baškim, koji je bio moj uzor, ali i sjajan pedagog i savetnik, rekao je: maturiraj, radi, i - sačekaj klasu profesora Mate Miloševića.
Godine 1956. upisao sam se na Pozorišnu akademiju u Beogradu i u klasu profesora Miloševića. Dolazim pun zebnje i straha od nepoznatog. Majka mi ne pripominje na polasku da treba biti ponosan, da treba biti svoj, da treba čuvati čast, ali savetuje: obavezno se vraćaj kući. Rano!
Stranica mog života je moje učenje
kod profesora Mate Miloševića.
Bio je izuzetna ličnost i izuzetan profesor. Imao je običaj da kaže: Ko radi, sebi radi - bilo pozitivno, bilo negativno. Kao da je u mene urezao te reči.
Kada sam već diplomirao, a danas već kao zreo čovek, ja se pred profesorom još osećam kao stidljivi dečak. Uvek poželim da mu priđem, da provedem nekoliko trenutaka uz njega, makar i u ćutanju.
A nikada to ne učinim.
Pred njim se stalno osećam kao đak. Jedino što radim to je što sa svakog puta napišem profesoru razglednicu. Krasnopisom, onako kako me je otac učio. Čini mi se da više nikome i ne pišem.
Bio je izuzetna ličnost i izuzetan profesor. Imao je običaj da kaže: Ko radi, sebi radi - bilo pozitivno, bilo negativno. Kao da je u mene urezao te reči.
Kada sam već diplomirao, a danas već kao zreo čovek, ja se pred profesorom još osećam kao stidljivi dečak. Uvek poželim da mu priđem, da provedem nekoliko trenutaka uz njega, makar i u ćutanju.
A nikada to ne učinim.
Pred njim se stalno osećam kao đak. Jedino što radim to je što sa svakog puta napišem profesoru razglednicu. Krasnopisom, onako kako me je otac učio. Čini mi se da više nikome i ne pišem.
U glumačkoj Jugoslaviji
Godine 1960. upravnik Jugoslovenskog
dramskog pozorišta bio je pesnik Milan Dedinac. Kada sam u tom
pozorištu dobio angažman, Dedinac mi je rekao:
"Ovo pozorište ne može samo po imenu biti jugoslovensko. Osnovano je 1947. ukazom Josipa Broza Tita, Bojan Stupica je u njega doveo glumce iz cele Jugoslavije. Ti si prvi glumac Albanac koji se pridružuje glumačkoj Jugoslaviji."
"Ovo pozorište ne može samo po imenu biti jugoslovensko. Osnovano je 1947. ukazom Josipa Broza Tita, Bojan Stupica je u njega doveo glumce iz cele Jugoslavije. Ti si prvi glumac Albanac koji se pridružuje glumačkoj Jugoslaviji."
Bio sam mlad, mislio sam da mi sve
pripada na ovom svetu, pripadao sam pozorištu i pripadalo je ono
meni, ali pripadalo mi je i sve ono što pripada mladom čoveku
posle školovanja. Iako sam dobio nagrade za uloge u "Otkriću" i "Nastojniku", želeo sam više.
Ne mogu svoje glumačke početke da
odvojim od Bojana Stupice.
Već 1957. uskočio sam u "Gospođu ministarku" - bila je to epizoda, ali kod Bojana. Posle dve godine bilo je "Jaje" igrali smo Pavle Minčić, Branka Petrić i ja. Igrao sam muža koga Branka vara! Tada još ništa ni ozbiljno ni neozbiljno nismo mislili.
Već 1957. uskočio sam u "Gospođu ministarku" - bila je to epizoda, ali kod Bojana. Posle dve godine bilo je "Jaje" igrali smo Pavle Minčić, Branka Petrić i ja. Igrao sam muža koga Branka vara! Tada još ništa ni ozbiljno ni neozbiljno nismo mislili.
Kada mislim o pozorištu, dva stožera
u tom delu moga života su Milan Dedinac i Bojan Stupica. Kada me je
Bojan 1969. pozvao da se vratim u teatar, a ja sam već krenuo
stazama filma i avanture, to se nije ostvarilo: mene je skolila
bolest, njega je pretekla smrt.
Đelem, đelem
Već je četrnaset godina prošlo od
"Skupljača perja", saradnje sa Sašom Petrovićem, Belog
Bore, "Đelem đelem" Olivere Katarine, Kana, Širli Mek
Lejn... I danas, kada sam dobro raspoložen, a ima i dobrih svirača,
ne može da me mimoiđe Beli Bora.
U svet sam otišao kada je retko ko od
nas odlazio tamo. Ni sam ne znam kako sam se snašao. Već na samom
početku snimanja "Odiseja" došlo je u pitanje moje ime i
promena identiteta. Dok sam snimao "Avanturiste", opet su
pokušali da mi promene ime - motivacija je bila: da bi se lakše
pamtilo.
Bio sam svestan kakva se politika na Zapadu vodila prema Jugoslaviji, znao sam moguće posledice. Mi kao pojedinci tamo ne značimo ništa, ali kada se radi o negativnim istupima, to se identifikuje sa celom zemljom. Kada je nešto pozitivno - brzo se zaboravlja.
Bio sam svestan kakva se politika na Zapadu vodila prema Jugoslaviji, znao sam moguće posledice. Mi kao pojedinci tamo ne značimo ništa, ali kada se radi o negativnim istupima, to se identifikuje sa celom zemljom. Kada je nešto pozitivno - brzo se zaboravlja.
Dok sam snimao "Dezertera" u
Španiji, Franko je još bio živ, najavili su me kao Amerikanca
jugoslovenskog porekla.
Tražio sam demanti: uvek i svugde sam bio Jugosloven albanskog porekla.
Kada sam zahtevao taj demanti, imao sam jedno na umu: to je bila fašistička zemlja, a jedan momak iz socijalističke Jugoslavije, igra za "Paramunt" glavnu ulogu!
Tražio sam demanti: uvek i svugde sam bio Jugosloven albanskog porekla.
Kada sam zahtevao taj demanti, imao sam jedno na umu: to je bila fašistička zemlja, a jedan momak iz socijalističke Jugoslavije, igra za "Paramunt" glavnu ulogu!
Branka, Uliks, Hedon
Branka i ja smo se venčali u Rimu
1968. Tada sam već uveliko bio Odisej. Posle snimanja osam meseci
sam lutao svetom. Uliks se rodio dok sam bio u Londonu, učio
engleski i očekivao ulogu u "Avanturistima". Dete se
rodilo, ja sam dobio ulogu.
U to vreme igram ulogu superzvezde u
superspektaklima. Shvatam to, uz ostalo, kao zabavu i igru. Povremeno
imam utisak da je to ona ista igra koju sam igrao sa mojim klasnim
drugom i pobratimom Vladimirom Popovićem na beogradskoj štrafti i
igrankama.
Letim ka zvezdama, žutica me prizemljuje. U bolesti, vrtim svoj životni film: da li bih nešto promenio?
Letim ka zvezdama, žutica me prizemljuje. U bolesti, vrtim svoj životni film: da li bih nešto promenio?
Polovinom sedamdesetih godina moj brod
je u mirnim vodama: odbacujem Odisejev štap i kabanicu. Rađa se
Hedon. Branka konstatuje da nema bebu već dete, 4,200 kg!
Prvi ga kupam, peglam pelene. Shvatam: ovo je nova lepota. Žalim što i Uliksa nisam tako doživeo.
Prvi ga kupam, peglam pelene. Shvatam: ovo je nova lepota. Žalim što i Uliksa nisam tako doživeo.
Tek povremeno se odvajam od kuće.
Četiri meseca snimam u Americi, po povratku pričamo o mojim
uzbudljivim doživljajima: najviše večeri proveo sam sa prijateljem, piscom
Klerom Hefekerom igrajući šah i bilijar!
Brankina avanturistička priroda to teško prihvata. Sada spremam se da snimam film u Tunisu, nada se: u šahu ću biti glavni!
Brankina avanturistička priroda to teško prihvata. Sada spremam se da snimam film u Tunisu, nada se: u šahu ću biti glavni!
Povratak pozorištu
Posle trinaest godina opet sam na
daskama. Moj klasni drug i prijatelj Zoran Ratković nudi mi da
umesto Dragana Nikolića, koji je zauzet, igram u Ateljeu 212 u
predstavi "Slike žalosnih doživljaja". Prihvatam da budem
Bajo Kromberg.
Čitam tekst i znam: igraću u dobroj drami.
Poruka je opora:
"Svi ste vi na ovom tlu Kromberzi, niko od vas ne ume da živi srećan, svi vi čekate da vam život prođe u muci i patnji, niko od vas ne ume da živi a da ne mrzi..."
Zašto nećemo da budemo srećni kada imamo sve uslove da to možemo?
Čitam tekst i znam: igraću u dobroj drami.
Poruka je opora:
"Svi ste vi na ovom tlu Kromberzi, niko od vas ne ume da živi srećan, svi vi čekate da vam život prođe u muci i patnji, niko od vas ne ume da živi a da ne mrzi..."
Zašto nećemo da budemo srećni kada imamo sve uslove da to možemo?
Stranica mog života: Bekim Fehmiu, pripremila: Zorica Pašić, obrada: Yugopapir (TV novosti, maj 1981.)
