Branko Baletić, reditelj "Balkan ekspresa": Ne smeta mi što moj film zovu jugoslovenskom "Žaokom"

Postoje ljudi koji ne žele nikakve promene u ovom društvu. Jednom prilikom nazvao sam ih "ekolozi duha". Sve ljude koji su pomerili neke granice sredina je prvo popljuvala. Mnogo godina pre Morisona, Vudi Gatri je na sceni upotrebio psovke, i "ekolozi duha" hteli su da ga linčuju

Decembar 1983: Okupirani kreditima i ostalim životnim kočnicama, ufalčovani u fotelje kupljene pre par godina na kredit, sredovečni ljudi kukaju za prošlim vremenima. Svi su imali velike šanse koje nisu iskoristili, uticajne rođake u inostranstvu, uspeh je bio nadohvat ruke, ali...

To "ali" kod ovog tridesetšestogodišnjaka ne postoji, Branko Baletić se, ma koliko to frazerski zvučalo, probijao glavom kroz zid i kad mu je bilo najteže nije se žalio.

Automobili su njegova strast, pa bilo to na trkačkim pistama gde sekundi odlučuju o životu, ili vratolomijama gde sem hrabrosti čovek mora da poseduje i crtu otkačenosti.

I pored tipično američke biografije, taj njegov rad ne treba mistifikovati, jer Bale nikad nije bio niti će biti supermen.

Sve u svemu reditelj "Balkan ekspresa" je čovek koji nije hrabar samo na jeziku.

Scenario zahteva timski rad, a to kod nas retko ko prihvata

Stanje u kinematografiji je sve teže. Filmovi se snimaju pomoću štapa i kanapa, sa mizernim honorarima...

I vrapci cvrkuću o stanju u našoj kinematografiji.

Razbili smo iluziju da će para za film biti sve više, tako da smo produkciono pitanje izvukli u prvi plan.

I tako su stvorene Radne zajednice.

Radne zajednice sa malo para snimaju jeftine filmove i mimoišle su ogroman birokratski aparat.

Time su jednim udarcem ubijene dve muve, jer film kao i sve pore društvenog života pati od velike birokratizacije.

Neke kolege nam zameraju da smo amaterizovali kinematografiju, a u Hrvatskoj filmski radnici nemaju leba da jedu zato što čekaju da im neki drugi reše probleme.

Ti si jedan od osnivača Radnih zajednica. "Art film" nema nijednog zaposlenog službenika.

Ni mi nismo bez mana. Male ekipe sa minimalnom administracijom okupljene oko radnih zajednica tri godine su čekale da se registruju. I danas neki pametnjakovići tvrde da su RZ protivzakonite i da nemamo prava da od fonda uzimamo pare.

Ipak, isplivali ste. Čitava priča podseća me na ono: biti kompromisan i lukav.

Treba biti kompromisan do te mere da bi preživeo. Ta reč mi se ne dopada jer ima pasivan prizvuk. Čim drugi rešava tvoje probleme podložan si manipulaciji. Ovako, počeli smo da kontrolišemo sopstvene sudbine i radimo u formi koja nam odgovara.

Ljudi dolaze u "Art film", predaju krokije budućih scenarija... Bio bih neobjektivan kad bih rekao da se prima sve i svašta, no, i pored pažljivog odabiranja - dobrih scenarija nema.

Malo je ljudi kao što su Gordan Mihić i Milan Šećerović. Scenario zahteva timski rad, a to kod nas retko ko prihvata.

Drugo, honorari su mali, tako da su mnogi pobegli od ovog posla i okupirali birokratske stolice. Najveća greška je što se kod nas realizuju nezavršeni scenariji.

Mislim da je taj odnos nastao iz kompleksa "autorskog filma", jer kod nas se pod autorskim filmom podrazumeva da režiser napiše i scenario. Zaboravili smo osnovnu akademsku definiciju da je film pre svega kolektivna umetnost.

To što radimo nigde nema u svetu. Reditelj može da bude koscenarista jer dvoje ili troje ljudi više vide od jednog. Više verujem skupu profesionalaca nego "autorskom filmu".

Naši reditelji još uvek nisu ovladali medijem. Ili naprave čist komercijalan film u fazonu - daj pare, ne razmišljaj i smej se, ili - čistu perverziju mozga od koje i stručnjaka zaboli glava a kamoli publiku.

- Filmovi tipa "Laf u srcu" i "Lude godine" održavaju naviku odlaska u bioskop, i u finansijskom smislu su isplativi. Publiku ne treba podcenjivati, ona je svesna slabosti tih filmova, pa ipak pre će pogledati takve filmove nego neka intimna tupljenja.

Ideal svih reditelja je da spoje komercijalu i umetnost. I pored tog spoja tvoj prvi film "Sok od šljiva" doživeo je potpunu negaciju.

On je bio napadan pre prikazivanja jer građanskom svetu nije odgovarala tema. Te građanske kritike dokazuju naš strah od čačkanja tabua. Postoje ljudi koji ne žele nikakve promene u ovom društvu. Jednom prilikom nazvao sam ih "ekolozi duha".

Sve ljude koji su pomerili neke granice sredina je prvo popljuvala.

Mnogo godina pre Morisona, Vudi Gatri je na sceni upotrebio psovke, i "ekolozi duha" hteli su da ga linčuju.

Najmanje se spominje politikanski šund

Sličnu sudbinu imao je i Leni Brus koji je izazvao skandal sa aforizmom: "Marihuana će uskoro biti legalizovana. Studenti prava su njeni najveći potrošači". Mađarski reditelj Peter Bačo rekao je da smo "okruženi staljinistima koji na svu sreću nikad neće doći na vlast".

Ne dovodim to u zajedničke konteste. Estrada je poslužila kao motiv manipulacije i sa te strane film je politički. Prekida se nit koja je povezivala estradu i politiku, i priznajem, tu film baš nije najjasniji.

Film je ostao nedorečen!

Sećaš li se one fašistoidne scene kad publiku strpaju u tor da bi slušala ono što oni žele? Veliki deo love od bednih filmova za kulturu odlazi na priredbe koje su pre trideset godina imale funkciju. Nije čudo što narod ne želi da ide na manipulirane priredbe koje su dobro plaćene i prisustvuje podizanju spomenika lokalnim funkcionerima.

Nasuprot njima postoje narodnjački koncerti u kojima nema prisile.

Građanskoj kritici je zasmetalo što film pokušava da govori o manipulisanju marvom. Čim se spomene estrada - to je šund, bez razlike na odnos prema njoj, a šund u ostalim oblastima se ne spominje.

Najmanje se spominje politikanski šund.

Imao si sreću da budeš učesnik ekspedicije puta na Kilimandžaro.

Tu sam bio u dvostrukoj funkciji, kao stručnjak za automobile i reditelj. Filmovi koje sam video kroz "šoferšajbnu" još uvek su mnogo bolji od bioskopskih.

Biti automobilista i kaskader je mnogo uzbudljivije od asistenta režije ili direktora fotografije.

U svom TV filmu "Laka lova" bio sam kaskader, u "Nacionalnoj klasi" dublirao sam Gagu Nikolića. Žak Tati je rekao da je film samo igra, i bez obzira kojim se poslom bavim meni rad na filmu pričinjava zadovoljstvo.

Primećujem da kod vaše generacije postoji crta uzajamne pomoći, Kreša (Dragan Kresoje, reditelj filma "Još ovaj put", pr. D.C) asistirao ti je, on i ti asistirate Milu Đukanoviću u "Kamiondžijama". Mlada generacija od toga je "operisana".

Konkurenciju su nametnule starije generacije. Mi smo profesionalci i radimo sa zadovoljstvom. Što se tiče pitanja mlade generacije ti si kompetentniji da govoriš o tome, mada postoje stvari koje ne mogu da shvatim.

Pre par dana došao je u "Art" mladić i doneo svoj kratki film, koji nije bog zna kako komercijalan, ali svideo nam se, tako da smo rešili da mu pomognemo u realizaciji.

Kad sam mu rekao da se obrati Darku Bajiću, počeo je da pljuje po njemu. Niko ga ne tera da mu se "Direktan prenos" sviđa, ali odnos prema kolegi užasnuo me je.

Zbog tih stvari ne smatram sebe umetnikom jer ne želim da se poredim sa nazovi rediteljima koji pljuju na sve i svakoga a izvan Akademije ništa nisu snimili.

Najneophodnije je saznanje da nešto moraš da uradiš sam

Nećemo više o nazovi genijama. "Balkan ekspres" mnogi nazivaju jugoslovenskom "Žaokom".

To poređenje mi ne smeta, naprotiv! Nadam se da više liči na film Filipa Haufmana "Banda Džesi Džemsa i Kola Jangera". Haufman se koristi žanrom da bi demistifikovao divlji zapad.

Kao ti što se koristiš žanrom da bi demistifikovao rat. Dosad su u našim filmovima Nemci su tretirani kao uniforme. Nemački oficir u "Balkan ekspresu" je ili suviše dobar ili ludo zaljubljen?

I jedno i drugo. Svestan je da su oni mutivode i secikese, samo ne želi da im namesti igru. Ne ubija devojku zbog odanosti Hitleru, već zato što ga ostavlja.

Rat je prisutan na svakom koraku, a nigde se ne spominje Partija i ustanak. "Balkan ekspres bend" peva: "Igrajmo tango smrti, kao nikada pre, neka se sve zavrti, samo ne zaboravi me".

Najneophodnije je saznanje da nešto moraš da uradiš sam. Organizacije su periferna stvar. Ako individua ne oseti neprijatelja, nijedna partija mu ne može uliti u glavu da je narod u opasnosti.

Mala Jevrejka koju kriju prerano sazreva, a taj duh zrelosti kao zaraza prelazi na sve.

Ti si jedan od pionira žanrovskog filma u Jugoslaviji.

O žanru je počelo da se priča kad su se pojavili "Ko to tamo peva" Slobodana Šijana i "Variola vera" Gorana Markovića. To ja zovem žanr ćirilice, jer se iskazuje znacima koji pripadaju ovoj sredini


Razgovarao: Dušan Cicvara, obrada: Yugopapir (Halo u poverenju, decembar 1983.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate