Dnevnik snimanja "Limenog doboša": Saradnja sa Brankom Lustigom i boravak ekipe u Jugoslaviji

Mene je Branko Lustig toliko privukao da ga odmah pitam ne bi li hteo da dođe s nama u Poljsku. Kaže da je tamo već bio, pre 33 godine. Mogu da zamislim pod kakvim uslovima. Da, kaže, od 1942. do 9. januara 1945. u Aušvicu

Maj 1980: Ovogodišnja nagrada američke Akademije za filmsku umetnost Oskar za inostrana filmska ostvarenja, dodeljena je filmu nemačkog režisera Folkera Šlendorfa "Limeni doboš".

Ovo delo, snimljeno prema istoimenom proznom prvencu poznatog zapadnonemačkog pisca naprednih shvatanja Gintera Grasa, već je pobralo lovorike i na Kanskom festivalu, gde mu je uporedo sa "Apokalipsom" Frensisa Kopole pripala "Zlatna palma".

Šlendorf je od samog početka pripremnih radova za snimanje ovog uspelog filma (koji na osoben način govori o monstruoznosti i otporu nacizmu) vodio dnevnik.

Našim čitaocima prenosimo najzanimljivije odlomke tih zabeleški, koje plastično prikazuju kreativno učešće reditelja Šlendorfa u realizaciji filmske priče koja je pobudila živu pažnju gledališta i priznanje filmskih kritičara.

23. aprila 1977.

Danas sam prvi put čitao "Limeni doboš", nisam ga, naravno, pročitao za jedan dan.

Pokušavam da zamislim film koji bih snimio nn osnovu ovog romana. To bi mogla da postane jedna potpuno nemačka freska, svetska istorija, viđena i doživljena odozdo: ogromne, spektakularne slike, koje povezuje majušni Oskar.

Nazvali su ga degenerisanim izdankom dvadesetog veka. Po meni on ima dve odlike tipične za naše vreme: odbijanje i protest. Njegov je stav prema svetu tako odbojan, da je čak prestao da raste. Tempo rasta: nula.

Protest mu je tako glasan, da njegov glas probija staklo. Ako ga tako vidimo, on nam je danas čak i bliži nego pre petnaest godina, kada je objavljen roman.

Mogućnost da "Limeni doboš" uzmem u rad, za mene predstavlja izazov kome ne mogu da se oduprem. Ja, dakle, pristajem. Nemam još ni pojma kako ću to uraditi, ali se u to upuštam. Slutim već da će to trajati nekoliko godina. Upravo zbog toga nimalo se ne kolebam da se toga poduhvatim.

20. maja

Jedina stvar zbog koje još imam neke sumnje u ostvarljivost ovog projekta jeste pitanje nalaženja tumača glavne uloge. Postoji li neko dete koje bi moglo da odigra sve ove scene ili da uzmem nekog patuljka?

30. maja

U traganju za strukturom. U romanu, bolnica predstavlja Oskarovu poslednju stanicu, iz koje on, kao tridesetogodišnjak, priča svoju priču. Ja, opet, postavljam hronološki niz slika, koje slede jedna drugu bez prelaza, koji bi poslužili kao objašnjenje.

Obilje lica i epizoda romana u filmu nisu predstavljeni u vremenskom sledu, nego paralelno. Tako nastaje freska, pripovedanje koje se proteže u širinu, a ne u dužinu.

30. juna

Prva poseta kod Gintera Grasa. Sa mnom je i producent filma Franc Sajc. "Limeni doboš" je suprotnost razvojnom romanu; sve i svi oko Oskara razvijaju se - samo on ne. Oskar personifikuje osvetoljubivost malograđanina i njegovu anarhističku megalomaniju.

Iako je razgovor živahan, ostajemo tuđi jedan drugome.

Mene hvata panika od razmera tog poduhvata i strah od autora. Većina onoga što u knjizi ostavlja utisak slobodnog fabuliranja, za njega je doživljena stvarnost.

Pre svega moram da razjasnim svoj odnos prema Oskaru. Ja se držim detinjstva, tražim Oskara u sebi. Moji su filmovi samo onda dobri kada sam u stanju da se tako identifikujem sa nekom osobom, da uspevam da joj se uvučem pod kožu.

Mnogo sam toga pročitao o Gdanjsku, malograđanima i nacistima, u novinama, romanima, dokumentima.

25. avgusta

Potreban nam je, za glavnu ulogu, neki Džeki Kugan. Neko dete niskog rasta do bekstva iz Gdanjska, onda njegov preobražaj u patuljka treba podvući kao tragičan doživljaj, sve dok se deformisani patuljak ne nađe u klinici, gde nam kaže: Da, to sam ja, od lepog dečaka postao je ružan patuljak.

Sa detetom možemo svi da se poistovetimo, a sa patuljkom samo malo ko.

19. septembra

Sa Francom Sajcom na kongresu ljudi niskog rasta u Goslaru. Oko 60 patuljaka u Kajzerpfalcu. Zaključak: Oskar ne može da bude patuljak, Oskar mora da bude dete, i to, po mogućstvu, dete niskog rasta.

Govorim sa lekarima specijalistima da bi mi omogućili da dospem do takve dece. To nije baš sasvim jednostavno. Porodice, doduše, ne kriju više liliputance, kao što su to nekad činile, ali i ne traže publicitet.

U Minhenu mi dr Butenant pominje sina jednog glumca, koga sme da pomene, a da pri tom ne povredi lekarsku tajnu: to je David Benent.

Njegovog oca, Hajnca Benenta, poznajem dobro; igrao je advokata Katarine Blum. Pomišljao sam i inače na njega - za ulogu piljara i skautskog vođe Grefa. Teško da će mi on to sad poverovati.

Njegovog sina nikad nisam video. Porodica Benent nalazi se na letovanju na nekom grčkom ostrvu. Pišem im pismo.

25. septembra

Sa Davidom Benentom na oktobarskoj proslavi. Ranije sam se sa njegovim ocem dogovorio telefonom da dođem po njega. Kada sam ga ugledao na rubu pločnika, znao sam da je nađen glumac za ulogu Oskara Macerata.

Njegovi roditelji već su mu pročitali knjigu. Sad mu je poznat sadržaj romana. Od prvog trenutka uspostavili smo profesionalni kontakt. On zna da je dobio ulogu svog života pa i to da je našao svoju ulogu u životu: da bude glumac.

20. oktobra

"Limeni doboš" ima nečeg grubog, kao drvorez, ponekad gotovo liči na lutkarsko pozorište. Uvek i iznova pobuna deteta protiv sveta odraslih.

Ne uspeva uvek podvući se Oskaru pod kožu. Kao god što on o sebi govori čas u prvom, čas detinjasto tuđe u trećem licu, tako i filmska priča mora da bude čas potpuno subjektivna, a čas da ga uplašeno prikaže spolja.

Pošto je ionako nemoguće u potpunosti prepričati knjigu, mi se sve više koncentrišemo na razdoblje od njegovog rođenja do kraja rata.

13. novembra

Pariz/London. Problemi u vezi sa produkcijom. Prekidamo rad na knjizi snimanja. Minimalni troškovi filma, kako smo ga zamislili, iznosiće 6-7 miliona maraka. Izgleda da se nemački film tog reda veličine ne može ni finansirati ni amortizovati.

Od američkih distributera, "Junajted artists" su zainteresovani. Diskusije u Parizu i Londonu: može li

"Limeni doboš", sa odgovarajućom podelom uloga, da postane internacionalni film?

Možda Roman Polanski ili Dastin Hofman kao Oskar, a Izabela Ađani i Kit Karadin kao njegovi roditelji?

Uskoro smo se složili: zvezda filma je - njegova tema. Što autentičnije bude predstavljen njegov sadržaj, to će film biti napetiji. Nisu, dakle, potrebne zvezde, ni englesko-američko učešće.

Nemački i poljski glumci i jedan dvanaestogodišnji dečak u glavnoj ulozi - samo tako može da se snimi "Limeni doboš". Nedostaje još polovina finansijskih sredstava. Pokazujem fotografije malog Davida, koji već uči, u Minhenskoj operi, rukovanje udaraljkama.

12. juna 1978.

Danas odobren kredit za realizaciju projekta. Možemo početi: sutra počinje snimanje muzike u Berlinu, sledeće nedelje probe sa svim glumcima u kostimima i maskama, kroz sedam nedelja počinje snimanje!

Konačno možemo da zaključimo ugovore. Završena je podela uloga. Pošto sam u Berlinu upoznao Bertu Drevs, ne žalim više za Simonom Sinjore. Berta Drevs je mnogo autentičnija: rodom je iz Kenigsberga, ima široke jagodice, mali krompirast nos, govori autentičnim jezikom, a njene vodnjikave plave oči gledaju bez milosti i kao da su iz nekog drugog vremena.

Odbojno seljačko lice, nimalo ljubazno. Osim toga, dobro pristaje uz Tinu Engel, koja igra baku u mladim godinama.

20. jula

Sve mogućnosti i ideje koje su dosad bile samo projekt, sada treba da se realizuju. To je katkad teže nego doći do ideje. S druge strane, opet, zanatski deo posla predstavlja moju jaku stranu i moje zadovoljstvo.

24. jula

Dolazak tima u Zagreb. Konačno, letnja vrućina. Sa aerodroma upućujemo se pravo do glavnog mesta snimanja, nekadašnje austrougarske kasarne sa velikim dvorištem za egzercir.

Evropski imperijalizam XIX veka pobrinuo se da kasarne i administrativne zgrade svuda budu jednake. Zgrada od crvene opeke u Zagrebu biće naša poljska pošta u Gdanjsku. Istovetna je sa originalom.

Sa ulične strane podigli smo stubove i ogradu, iste kao i u Gdanjsku.

Stručnjaci za specijalne efekte stoje pred našom tvorevinom i prepiru se oko toga kako da je na najbolji način dignu u vazduh, jer smo je samo zato i podigli.

Za unutrašnju opremu, jugoslovenski arhitekta Željko Senečić, koji je univerzalan umetnik, te takođe slika i piše pozorišne komade, sagradio je vrlo lep hol sa šalterima.

Čekamo na jedan sanduk iz Lođa, u kome treba da stignu poljske poštanske marke, poštanski žigovi, objave itd.

Na placu za egzercir nalazi se ogromna tribina od debelih balvana, tako čvrsto sagrađena kao da treba večno tu da stoji. Pod njom će da sedi Oskar i da, svojim dobošom, završetak velikih zborova pretvara u početak narodnog veselja.

Nedostaje nam cirkus sa dresiranim konjima. Ali je otkrio jedan u Splitu: to je dva časa leta avionom ili dva dana vožnje kamionom! U blizini se nalaze Lipice, gde ima dovoljno konja, a "Jadran-film" je našao stari cirkuski šator: sastavićemo sopstveni cirkus.

Uveče: jezička komunikacija ne pada mi teško, šta više, to mi pričinjava zadovoljstvo. U stvari, pravo je čudo da se nalazimo ovde, sa ogromnim timom i sredstvima za snimanje filma.

Najvažnije da ovaj tim bude na okupu, da se prebrode jezičke i umetničke sujete. Svako za sebe gunđa i grdi. Svi imaju osećanje nesigurnosti i pokušavaju da druge učine odgovornim. Ostaje nam dva dana do početka snimanja.

25. jula

Jutros u 6 časova nisam više izdržao: zapisao sam sva pitanja i probleme i pozvao telefonom Eberharda da bi još koliko danas došao. Juče je sve bilo odveć zamršeno, nepregledno i nejasno, pa nisam znao da li stvarno ništa ne ide ili samo vlada panika.

Ovdašnji pirotehničar, Nikola, oseća napetost koja vlada, i komunikacija između njega i našeg pirotehničara, Žakonelija, odvija se samo posredstvom dinamita. Njih se dvojica takmiče u rušenju zidova koji su katkad od sintetičkog materijala a katkad od cigle.

Iza nas sve prašti, sve dok producent nije zaustavio Žakonelija, zbog toga što nije imao licencu za Jugoslaviju.

Za to vreme napolju marširaju, glasno udarajući u doboše, kvislinške formacije i Hitlerjugend. Instrumenti i uniforme odgovaraju, pa i tribina odmah drukčije izgleda u njihovoj pozadini.

Uveče dva časa razgovarao sa jugoslovenskim glumcima.

I velika večera, koju je priredio Eberhard Junkersdorf (producent) za "tim" od 18 ljudi, da bismo se svi između sebe pomirili, doprinela je uklanjanju barijera.

Sve se završilo šljivovicom.

26. jula

Jutros, kada sam došao u kancelariju, za stolom, sedi Branko Lustig. On je prekinuo svoj odmor u Palermu i pridružio nam se kao asistent režije ili pomoćni režiser ili, još bolje, dopunski režiser.

Stari Jevrejin, koji je sve video i doživeo, na filmu i u životu.

Posle nekoliko minuta, mi smo pri sekvenci majske poljane. On razgovara sa mnom i sa Igorom o raznim mogućnostima, kao da je prisustvovao svim našim razgovorima prethodnih meseci.

To što Oskar vidi, mi moramo da snimamo. Njegovo viđenje je naše gledište, a ne neko objektivno pričanje priče. On pažljivo posmatra Davidovu fotografiju.

Kaže da taj dečak ima oči za Oskara i pita koliko ima godina.

Dvanaest.

On zamišljeno klima glavom. Mene je Branko Lustig toliko privukao da ga odmah pitam ne bi li hteo da dođe s nama u Poljsku.

Kaže da je tamo već bio, pre 33 godine. Mogu da zamislim pod kakvim uslovima. Da, kaže, od 1942. do 9. januara 1945. u Aušvicu.

Koliko vam je tada bilo godina?

Dvanaest.

Onda razgledamo fotografije nacističkih marševa, da bismo utvrdili detalje tribine.

27. jula

Jugoslovenski nacionalni praznik. Oskar sedi kod kuće, pored radija i sluša prenos jednog velikog zbora.

U podne snimamo poljsku poštu, koja sad deluje pedantno birokratski. David je stigao sa svojom majkom. On je toliko uzbuđen, da mu je čelo orošeno znojem. Odmah mi skače u krilo; grli me i obasipa pitanjima.

On zna da je najvažniji čovek u čitavom poduhvatu i uživa u tome sa detinjom nesputanošću.

Njegova radost brzo se prenosi i na druge, naročito na Igora. Zapanjujuće je kako se svi koji stižu, bavarski tehničari, italijanski majstori maski i jugoslovenski tim uživljavaju u Oskarovu priču, oko koje se kristališu i mnoga lična sećanja.

Napisao: Folker Šlendorf, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1980.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate