Dragan Kresoja, reditelj ("Još ovaj put") '84: Film smo radili volonterski, ali, što se para tiče - biće još gore

Bio bih sretniji da sam imao bolje uslove za rad. Ali što se para tiče - biće još gore. Mi smo entuzijasti koji izdržavaju porodicu, a to se izgleda nikoga ne tiče

Stajao je na brdu iznad zamka. Leđima je bio naslonjen na visoku jelu, a pogled je uperio daleko nekud preko polja, dok je na sasvim drugom kraju grada njegov producent, sav srećan, na obali mora pravio kule od peska. 

Tako bi maštoviti Amerikanci predstavili jednog od najuspešnijih prošlogodišnjih sineasta Dragana Kresoju.

A taj smisao za biznis jednostavno ne posedujemo. Potpisnika ovih redova najviše nervira to što tražimo zapadni kvalitet, a ni ne pokušavamo da se oslobodimo balkanskog mentaliteta.

Dobro znamo da se te dve stvari ne mogu uklopiti.

To se najbolje vidi u kinematografiji, jer film je pre svega kolektivna umetnost, i ako jedan omane to se dobro oseti.

Drugo, ljudi nisu stimulisani za rad, ali o tome nekom drugom prilikom, jer mog sagovornika kuknjava nervira -  kako sam kaže, čovek je stvoren za borbu.

Postoje ljudi koji su dugo godina u senci drugih a onda iznenada blesnu. To se upravo dogodilo i sa Draganom ali slava ovom krupnom tridesetosmogodišnjaku nije udarila u glavu.

Ostao je isti.

Prepričava mi svoju najomiljeniju zen-priču.

Jednog japanskog učitelja zena, jednog dana je posetio profesor univerziteta koji je želeo da od njega nešto nauči. Učitelj zena je poslužio čajem svog gosta, no i pored toga što mu je napunio šolju nastavio je da sipa. Ne mogavši da se uzdrži profesor je rekao: 

"Puna je. Više ne može da stane". 

Na to mu učitelj odvrati: "Kao i ova šolja pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"

Krešo, probio si led...

Ta zen priča podseća me na našu kinematografiju. Svi misle da filmski radnici plivaju u lovi, a činjenica je da se sve okrenulo naopačke. Eto, veliko je pitanje da li će Bale (Branko Baletić - režiser filma "Sok od šljiva" i Balkan ekspres" - pr. a.) dobiti da radi svoj treći film, a svaki obavešteniji čitalac zna kakav je bum napravio "Balkan". Sve dosad sam mislio da se kola lome samo na debitantima...

- Šta da pričam kad su ljudi i dalje puni svojih ubeđenja i pretpostavki. Svi misle da je najteže dobiti prvi film. Kad sam dobio da radim "Još ovaj put" svi su me tapšali i govorili:

"Krešo, probio si led, sad će ići mnogo lakše!"

A ne znaju da je još teže dobiti drugi film.

Prvo, "Još ovaj put" radili smo maltene volonterski. Znao sam da u rukama imam super priču i kao lav borio sam se do poslednjeg daha.

Drugo, ljudi su imali poverenja u mene, jer da nisu, ni u ludilu ne bi krenuli u avanturu koja se zove "Još ovaj put".

Sad što se tiče love, jedan vlasnik kafića mogao je da kupi celu ekipu. Sve u svemu, zadovoljan sam jer sam napravio dobar film, a to mi je bilo najvažnije.

Umetnici retko kad kažu za svoje delo da je dobro, a vole kad ih neko potapše i kaže: Bravo majstore, samo tako nastavi! Izgleda da si ti operisan od lažne skromnosti?

Lažna skromnost je izblaziran pojam. Činjenica je da su se u oceni mog filma složile kritika i publika, eto i u Majnhajmu smo naišli na topao prijem. To je festival debitanskih filmova sa dugom tradicijom na kome su debitovali: Mencl, Forman, Trifo, Fasbinder... Prijatno je biti u takvom društvu.

Kuda posle Majnhajma? Znamo da naši filmovi slabo prolaze u inostranstvu. Mislim na zapadno tržište, jer istočno-evropska kinematografija je usmerena (tu izuzimam Tarkovskog, Bačoa, i Vajdu) tako da sve što dođe sa strane donosi osveženje. Zoran Čalić je najpopularniji strani reditelj u SSSR-u, ali mislim da "Još ovaj put" ne može da prođe tamo.

Kako ne može, pa već su ga kupili Mađari, Česi, Poljaci...

Vidiš, mi možemo da prodamo film u Americi, ali dobićemo male pare i prikazivaće se u bioskopima Š-kategorije. Spustimo se na zemlju, nismo interesantni strancima kao što mislimo. Možemo da prođemo samo sa egzotičnim filmovima kao što su "Skupljači perja" Saše Petrovića i "Sjećaš li se Doli Bel" Emira Kusturice. Baletov "Balkan ekspres" i tvoj prvenac u Americi primljeni su odlično, čak su se pitali da li je moguće tako nešto snimiti u komunističkoj zemlji, ali to nije dovoljno za proboj na šire tržište. Amerikanci od svakog filma zahtevaju visoku profesionalnost, doduše, vrlo su pohvalno govorili o tehničkom kvalitetu naših filmova, a ne znaju da su svi ti filmovi rađeni sa najminimalnijim sredstvima.

Bio bih sretniji da sam imao bolje uslove za rad. Ali što se para tiče - biće još gore. Mi smo entuzijasti koji izdržavaju porodicu, a to se izgleda nikoga ne tiče. Producent nam pokupi sve, a ekipi ostanu samo mrvice.

Da nije tih Radnih zajednica morao bih da razmišljam o prekvalifikaciji.

I pored svih teškoća želeo sam da završim film i uspeo sam u tome, mada je neprijatno kad čovek čuje: posle dvadeset godina rada, red je da i on dobije nešto. Ali, pređimo na neku prijatniju temu. Na primer, moram da priznam, da mi se sviđa što nisi poneo kasetofon.

Najzad da uradim nešto što će ti se svideti. Znam da kasetofon ne možeš da podneseš.

Čak i kad sam radio kao novinar nisam ga koristio. Ta stvar me nervira, frustrirajuća je. Guši spontanost koja je potrebna svakom razgovoru.

Reditelj sa američkom biografijom?

Svojevremeno si bio jedini predstavnik sedme sile koji je razgovarao sa Ričardom Bartonom. Znam i to, nije ti baš bilo teško da dođeš do njega, jer "Sutjeska" je samo jedan od filmova gde si radio kao pomoćnik režije.

Ne bih toliko pažnje posvećivao tome. Žurnalistika je u mom životu bila samo mala epizoda.

Da podsetimo malo čitaoce: počeo si da se baviš filmom pre dvadesetak godina u kino klubu "Beograd" i postigao zapažene rezultate u oblasti amaterskog filma. Ubrzo zatim počinješ i profesionalno da radiš na filmu, kao pomoćnik režije. Kao i neke tvoje kolege, Žilnik i Kadijević, na primer, ili pak legendarni Bunjuel, nisi završio akademiju.

Ne kažem da ljudi koji završe akademiju ne znaju da prave filmove, ali svakom studentu režije potreban je rad u ekipama. Sad, druga je stvar što svi sa akademije misle, da ako doguraju do treće godine, da su blizu Hičkoka ili Forda.

Zašto za tebe govore da si čovek sa američkom biografijom? Možda zato što nisi završio akademiju.

Pravo da ti kažem to ni meni nije jasno. Američka biografija podseća na hepiend. To su priče u štosu: mama mu nije dala da se bavi glumom, on beži od kuće, na akademiji ga šest puta odbijaju, onda odlazi u Holivud, radi kao kelner u nekom lokalu u koji slučajno svrati debeli producent, oduševi se kad ga ugleda i momak postaje superstar.

A ja nikad nisam radio kao kelner... Ovde se misli da svi oni koji nisu išli utabanim putevima imaju američku biografiju.

Mnogi kritičari zameraju ti što si kao dekor uzeo marginu društvenih zbivanja. Tamna strana ljudskog društva jako je zahvalna za stvaraoce, setimo se samo Ženea, Dostojevskog... Odnos između oca političara i sina dilera ostao je nedorečen.

Svi filmovi imaju neke slabosti. U mom filmu slabosti su vezane za lik oca koji je nedovoljno obrađen, tako da su sve scene u kojima se pojavljuje prostorno date u filmu. Krivo mi je što nije bilo više vremena u radu na samom tekstu.

Znaš, lako je gledati sa strane. Ako je lik na taj način prisutan u filmu, čovek se neminovno susreće sa problemima, jer sve što treba da kaže i uradi podleže raznim umetničkim većima...

Hoćeš da kažeš cenzuri?

Ne. To si ti rekao. Upotreba tog termina u ovom trenutku je deplasirana. Ljudi koji sede u umetničkim većima i sami se bave filmom.

Onda autocenzuri?

O tome ćemo drugom prilikom.

Film je od prvog do poslednjeg kadra rađen u mračnim tonovima i po režijskom postupku podseća me na "Mi deca sa kolodvora Zoo". U tvom filmu muzika je dominantna, jer čini atmosferu još stravičnijom.

Za te stvari obrati se braći Vranešević. Samo sam im rekao: Momci, ja ne znam šta želim, ali odlično znam šta ne želim! Brzo su me shvatili. Retko se desi da reditelj i kompozitor dobro sarađuju.

Amerikanci su u tri dela snimili "Supermena", "Petak trinaesti", "Noć veštica" i "Roki" takođe nisu bez nastavaka. Zoran Čalić završava šesti deo "Ludih godina". Bilo bi dobro kada bi se saznalo šta se desilo sa Maksom.

Zasad ne razmišljam o tome.


Razgovarao: Dušan Cicvara, obrada: Yugopapir (Halo u poverenju, mart 1984.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate