Bio bih sretniji da sam imao bolje uslove za rad. Ali što se para tiče - biće još gore. Mi smo entuzijasti koji izdržavaju porodicu, a to se izgleda nikoga ne tiče
Stajao je na brdu iznad zamka. Leđima je bio naslonjen na visoku jelu, a pogled je uperio daleko nekud preko polja, dok je na sasvim drugom kraju grada njegov producent, sav srećan, na obali mora pravio kule od peska.
Tako bi maštoviti Amerikanci predstavili jednog od najuspešnijih prošlogodišnjih sineasta Dragana Kresoju.
Dobro znamo da se te dve stvari ne mogu uklopiti.
To se najbolje vidi u kinematografiji, jer film je pre svega kolektivna umetnost, i ako jedan omane to se dobro oseti.
Drugo, ljudi nisu stimulisani za rad, ali o tome nekom drugom prilikom, jer mog sagovornika kuknjava nervira - kako sam kaže, čovek je stvoren za borbu.
Postoje ljudi koji su dugo godina u senci drugih a onda iznenada blesnu. To se upravo dogodilo i sa Draganom ali slava ovom krupnom tridesetosmogodišnjaku nije udarila u glavu.
Ostao je isti.
Prepričava mi svoju najomiljeniju
zen-priču.
Jednog japanskog učitelja zena, jednog dana je posetio profesor univerziteta koji je želeo da od njega nešto nauči. Učitelj zena je poslužio čajem svog gosta, no i pored toga što mu je napunio šolju nastavio je da sipa. Ne mogavši da se uzdrži profesor je rekao:
"Puna je. Više ne može da stane".
Na to mu učitelj odvrati: "Kao i ova šolja pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"
Krešo, probio si led...
Ta zen priča podseća me na našu
kinematografiju. Svi misle da filmski radnici plivaju u lovi, a
činjenica je da se sve okrenulo naopačke. Eto, veliko je pitanje da
li će Bale (Branko Baletić - režiser filma "Sok od šljiva"
i Balkan ekspres" - pr. a.) dobiti da radi svoj treći film, a svaki
obavešteniji čitalac zna kakav je bum napravio "Balkan".
Sve dosad sam mislio da se kola lome samo na debitantima...
- Šta da pričam kad su ljudi i dalje
puni svojih ubeđenja i pretpostavki. Svi misle da je najteže dobiti
prvi film. Kad sam dobio da radim "Još ovaj put" svi su me
tapšali i govorili:
"Krešo, probio si led, sad će ići mnogo lakše!"
A ne znaju da je još teže dobiti drugi film.
Prvo, "Još ovaj put" radili smo maltene volonterski. Znao sam da u rukama imam super priču i kao lav borio sam se do poslednjeg daha.
Drugo, ljudi su imali poverenja u mene, jer da nisu, ni u ludilu ne bi krenuli u avanturu koja se zove "Još ovaj put".
Sad što se tiče love, jedan vlasnik kafića mogao je da kupi celu ekipu. Sve u svemu, zadovoljan sam jer sam napravio dobar film, a to mi je bilo najvažnije.
"Krešo, probio si led, sad će ići mnogo lakše!"
A ne znaju da je još teže dobiti drugi film.
Prvo, "Još ovaj put" radili smo maltene volonterski. Znao sam da u rukama imam super priču i kao lav borio sam se do poslednjeg daha.
Drugo, ljudi su imali poverenja u mene, jer da nisu, ni u ludilu ne bi krenuli u avanturu koja se zove "Još ovaj put".
Sad što se tiče love, jedan vlasnik kafića mogao je da kupi celu ekipu. Sve u svemu, zadovoljan sam jer sam napravio dobar film, a to mi je bilo najvažnije.
Umetnici retko kad kažu za svoje
delo da je dobro, a vole kad ih neko potapše i kaže: Bravo
majstore, samo tako nastavi! Izgleda da si ti operisan od lažne
skromnosti?
Lažna skromnost je izblaziran pojam.
Činjenica je da su se u oceni mog filma složile kritika i publika,
eto i u Majnhajmu smo naišli na topao prijem. To je festival
debitanskih filmova sa dugom tradicijom na kome su debitovali: Mencl,
Forman, Trifo, Fasbinder... Prijatno je biti u takvom društvu.
Kuda posle Majnhajma? Znamo da naši filmovi slabo prolaze u inostranstvu. Mislim na zapadno tržište, jer istočno-evropska kinematografija je usmerena (tu izuzimam Tarkovskog, Bačoa, i Vajdu) tako da sve što dođe sa strane donosi osveženje. Zoran Čalić je najpopularniji strani reditelj u SSSR-u, ali mislim da "Još ovaj put" ne može da prođe tamo.
Kako ne može, pa već su ga kupili Mađari, Česi, Poljaci...
Vidiš, mi možemo da prodamo film u
Americi, ali dobićemo male pare i prikazivaće se u bioskopima Š-kategorije. Spustimo se na zemlju, nismo interesantni strancima kao
što mislimo. Možemo da prođemo samo sa egzotičnim filmovima kao
što su "Skupljači perja" Saše Petrovića i "Sjećaš
li se Doli Bel" Emira Kusturice. Baletov "Balkan ekspres"
i tvoj prvenac u Americi primljeni su odlično, čak su se pitali da
li je moguće tako nešto snimiti u komunističkoj zemlji, ali to
nije dovoljno za proboj na šire tržište. Amerikanci od svakog
filma zahtevaju visoku profesionalnost, doduše, vrlo su pohvalno
govorili o tehničkom kvalitetu naših filmova, a ne znaju da su svi
ti filmovi rađeni sa najminimalnijim sredstvima.
Bio bih sretniji da sam imao bolje
uslove za rad. Ali što se para tiče - biće još gore. Mi smo
entuzijasti koji izdržavaju porodicu, a to se izgleda nikoga ne
tiče. Producent nam pokupi sve, a ekipi ostanu samo mrvice.
Da nije tih Radnih zajednica morao bih da razmišljam o prekvalifikaciji.
I pored svih teškoća želeo sam da završim film i uspeo sam u tome, mada je neprijatno kad čovek čuje: posle dvadeset godina rada, red je da i on dobije nešto. Ali, pređimo na neku prijatniju temu. Na primer, moram da priznam, da mi se sviđa što nisi poneo kasetofon.
Da nije tih Radnih zajednica morao bih da razmišljam o prekvalifikaciji.
I pored svih teškoća želeo sam da završim film i uspeo sam u tome, mada je neprijatno kad čovek čuje: posle dvadeset godina rada, red je da i on dobije nešto. Ali, pređimo na neku prijatniju temu. Na primer, moram da priznam, da mi se sviđa što nisi poneo kasetofon.
Najzad da uradim nešto što će ti
se svideti. Znam da kasetofon ne možeš da podneseš.
Čak i kad sam radio kao novinar nisam
ga koristio. Ta stvar me nervira, frustrirajuća je. Guši spontanost
koja je potrebna svakom razgovoru.
Reditelj sa američkom biografijom?
Svojevremeno si bio jedini
predstavnik sedme sile koji je razgovarao sa Ričardom Bartonom. Znam
i to, nije ti baš bilo teško da dođeš do njega, jer "Sutjeska"
je samo jedan od filmova gde si radio kao pomoćnik režije.
Ne bih toliko pažnje posvećivao
tome. Žurnalistika je u mom životu bila samo mala epizoda.
Da podsetimo malo čitaoce: počeo si
da se baviš filmom pre dvadesetak godina u kino klubu "Beograd"
i postigao zapažene rezultate u oblasti amaterskog filma. Ubrzo
zatim počinješ i profesionalno da radiš na filmu, kao pomoćnik
režije. Kao i neke tvoje kolege, Žilnik i Kadijević, na primer,
ili pak legendarni Bunjuel, nisi završio akademiju.
Ne kažem da ljudi koji završe
akademiju ne znaju da prave filmove, ali svakom studentu režije
potreban je rad u ekipama. Sad, druga je stvar što svi sa akademije
misle, da ako doguraju do treće godine, da su blizu Hičkoka ili
Forda.
Zašto za tebe govore da si čovek
sa američkom biografijom? Možda zato što nisi završio akademiju.
Pravo da ti kažem to ni meni nije
jasno. Američka biografija podseća na hepiend. To su priče u
štosu: mama mu nije dala da se bavi glumom, on beži od kuće, na
akademiji ga šest puta odbijaju, onda odlazi u Holivud, radi kao
kelner u nekom lokalu u koji slučajno svrati debeli producent,
oduševi se kad ga ugleda i momak postaje superstar.
A ja nikad nisam radio kao kelner... Ovde se misli da svi oni koji nisu išli utabanim putevima imaju američku biografiju.
A ja nikad nisam radio kao kelner... Ovde se misli da svi oni koji nisu išli utabanim putevima imaju američku biografiju.
Mnogi kritičari zameraju ti što
si kao dekor uzeo marginu društvenih zbivanja. Tamna strana ljudskog
društva jako je zahvalna za stvaraoce, setimo se samo Ženea,
Dostojevskog... Odnos između oca političara i sina dilera ostao
je nedorečen.
Svi filmovi imaju neke slabosti. U mom
filmu slabosti su vezane za lik oca koji je nedovoljno obrađen, tako
da su sve scene u kojima se pojavljuje prostorno date u filmu. Krivo
mi je što nije bilo više vremena u radu na samom tekstu.
Znaš, lako je gledati sa strane. Ako je lik na taj način prisutan u filmu, čovek se neminovno susreće sa problemima, jer sve što treba da kaže i uradi podleže raznim umetničkim većima...
Znaš, lako je gledati sa strane. Ako je lik na taj način prisutan u filmu, čovek se neminovno susreće sa problemima, jer sve što treba da kaže i uradi podleže raznim umetničkim većima...
Hoćeš da kažeš cenzuri?
Ne. To si ti rekao. Upotreba tog
termina u ovom trenutku je deplasirana. Ljudi koji sede u umetničkim
većima i sami se bave filmom.
Onda autocenzuri?
O tome ćemo drugom prilikom.
Film je od prvog do poslednjeg
kadra rađen u mračnim tonovima i po režijskom postupku podseća me
na "Mi deca sa kolodvora Zoo". U tvom filmu muzika je
dominantna, jer čini atmosferu još stravičnijom.
Za te stvari obrati se braći
Vranešević. Samo sam im rekao: Momci, ja ne znam šta želim, ali
odlično znam šta ne želim! Brzo su me shvatili. Retko se desi da
reditelj i kompozitor dobro sarađuju.
Amerikanci su u tri dela snimili
"Supermena", "Petak trinaesti", "Noć
veštica" i "Roki" takođe nisu bez nastavaka. Zoran
Čalić završava šesti deo "Ludih godina". Bilo bi dobro
kada bi se saznalo šta se desilo sa Maksom.