Drugovi vojnici, pišete li pisma? / Kome piše vojnik Brane Oblak? / Trenuci sreće kad se deli pošta...

Eto, baš danas sam joj u pismu ispričao jednu caku: jedan naš drug jako liči na poznatog fudbalera Oblaka i dogovorili smo se da ga čak kao takvog i "prodajemo". Čak je i autograme delio. A kad se u našoj jedinici pojavio pravi Oblak, svi su bili u nedoumici! 

Dragi moj, mili...

Evo tvoje curice ponovo u krevetu... strašno kašljem, glava me boli i strašno mi je hladno... Tvoja majka kaže da se ne brinem jer ne zna ko je još od gripa umro... Nadam se da ću idućeg tjedna ići u Beograd, ne mogu zamisliti da neko prije mene dođe kod tebe, jer ja tako želim da te vidim...

Znam da se ti za mene, maco moja, brineš. Ljubavi moja kako si mi ti? Valjda te gripa nije savladala? Ljubavi moja, misli puno na svoju ljubav, da što prije ozdravi. Maco, važno je da dani prolaze. Milo moje, puno te volim (jako mi je vruće). Mili moj, kakva je tvoja kosica, moja je dosta porasla...

Mili moj, ti mene puno voliš, ali ti si moja velika maza. Kad mi spadne temperatura gledaću naše slike... Ljubavi moja, šaljem ti puno poljubaca, ali se bojim da se i ti ne razboliš... Voli te tvoja i uvijek samo tvoja...

*****

Februar 1975: Ovo je samo jedan deo pisma koje je baš ovih dana primio ekonomist iz Osijeka, koji vojničku uniformu nosi dva i po meseca. Piše mu njegova verenica koja je ostala u Osijeku, neutešna i vrlo brižna.

Svakog dana u sve jedinice naše Armije stigne na hiljade sličnih pisama. Isto toliko šarenih i mirišljavih koverata krene u sve krajeve naše zemlje.

Možda nikada čovek ne napiše ili ne primi toliko pisama kao kad se, za vreme odsluženja vojnog roka, nađe u kasarni - daleko od svakodnevnog i uobičajenog načina života, u potpuno drugim uslovima koji mu omogućavaju da slobodno vreme posveti razmišljanju o proteklim danima i o onom što ga očekuje kad skine sivomaslinastu uniformu. 

Po ko zna koji put onima, do kojih mu je stalo, piše nežne reči, uverava ih po ko zna koji put u ono što im je već ranije saopštio.

Šta za vojnika znači pismo dobijeno od roditelja, prijatelja, devojke ... ?

Šta jedan vojnik piše svojoj devojci, kakva pisma prima, šta ga u njima najviše raduje?

Odgovor na ova pitanja pokušali smo da nađemo među vojnicima iz jedinice Sekule Memedovića. Oni su nam dozvolili da malo "zavirimo" u njihovu poštu, da saznamo njihove "velike" i "male" tajne.

Pismo matematičara

Savo Glušac iz Vrbasa u Armiji je samo dva i po meseca. U svom rodnom mestu ostavio je roditelje, prijatelje i - verenicu. Kad se vrati kući, ići će pravo kod matičara. A do tada sve jedno drugom saopštavaju pismima:

- Ona mi piše svaki dan i ja joj redovno odgovaram. Do sada sam primio sedamdesetak pisama. I isto toliko napisao. Priznajem: roditeljima pišem mnogo ređe. Ali, nas dvoje uvek imamo jedno drugom da kažemo nešto strašno važno, nikad nismo osetili da smo jedno drugom sve rekli...

Mesec dana pre nego što će obući uniformu, Slavko Obrenović, radnik iz Priboja kod Lopara, venčao se sa svojom izabranicom:

- Supruzi pišem vrlo često, savetujem joj da se ne brine za mene, uveravam je da uvek mislim na nju, da je volim i da će vreme brzo proći... Naravno, uvek je podsećam na to da mi bude verna ... A tamo su tata i mama, pa će, valjda, biti sve u redu ...

Iz Ljubljane je u ovu jedinicu došao Marko Jiran, mašinski inženjer. Tamo na njega uvek misle verenica, tata i mama:

- Čim sam stigao u Armiju, svima sam napisao da je ovde lepo, danije tako teško kao što su me pre polaska plašili. Ovde imam puno drugova i vreme brzo prolazi. Pre neki dan sam išao kući i čim sam se vratio, napisao sam im da sam fino putovao, da sam srećno stigao i da ih volim...

Verenici pišem vrlo često. Uvek moram da joj kažem da je bezgranično volim...

Ilić Radenko, diplomirani politolog iz Banjaluke, u Armiji je skoro tri meseca:

- Najviše novca potrošim za koverte i poštarinu. Jednom nedeljno javim se roditeljima i bratu, a verenici svaki dan. Sad imam mnogo vremena da razmišljam o tome šta nas čeka kad izađem iz Armije i pišem joj detaljno kako zamišljam nas dvoje kao muža i ženu ...

Dubrovčanin Ivo Čorić je, kaže, postao pravi skriboman. Pre odlaska u Armiju, napravio je spisak adresa prijatelja i sa svima se dopisuje, da ga ne zaborave:

- Svaki dan pišem mojoj devojci, svakodnevno od nje primam pisma... I svako pročitam po desetak puta. Pišem joj o svemu, a u Armiji je život vrlo interesantan, pun anegdota. Eto, baš danas sam joj u pismu ispričao jednu caku: jedan naš drug jako liči na poznatog fudbalera Oblaka i dogovorili smo se da ga čak kao takvog i "prodajemo". Čak je i autograme delio. 

A kad se u našoj jedinici pojavio pravi Oblak, svi su bili u nedoumici! Ona će se tome smejati, znam sigurno. A ja hoću da ona bude vesela...

Stanislava Matošića, pravnika iz Splita zatekli smo nad dva lista papira:

- Roditeljima pišem da je sve u redu, da ne brinu. Danas sam napisao još dva pisma. Devojci najpre ...

Lozničanin Momčilo Starčević, apsolvent matematike, kad nije na zanimanju i kad ne uči (trudi se da dok je još u Armiji diplomira) piše pisma verenici:

- Moja pisma su kratka. Baš kao što treba da bude kod svakog matematičara. Često je u njima samo jedan rešen matematički zadatak i ono obavezno "voli te tvoj.. " Jer, ona takođe studira matematiku. A ona mi piše opširno.

Eto, baš danas piše: znam da ti je teško bez mene, zato kad si na straži misli uvek na svoju dragu i biće ti lakše. A ja tako retko odlazim na stražu ...

Metalostrugar iz Prnjavora, Sreten Đorđević, do završetka vojnog roka ima još pedesetak dana. U Armiji je zaradio i značku "Primeran vojnik". I onda je svima pisao o tome:

- Svi su bili srećni, ponosni. Najviše moja devojka i roditelji. Kad sam bio kod kuće, okačio sam je o bluzu... Ona je bila presrećna i u pet pisama mi je pisala o tome. Kući ću poneti celo brdo njenih pisama ...

Ekonomista Zdravko Fadljević uvek je informisan o tome da li u njegovom Osijeku pada kiša ili je vreme lepo. O tome mu piše verenica:

- Pišemo jedno drugom svaki dan. Danas ću da joj napišem još jedno pismo. Moram da joj saopštim da sam razgovarao i za novine i da obavezno kupi "TV novosti" da vidi svog dragana u uniformi ...

I Vlada Babić, radio-mehaničar iz Teslića, najčešće piše verenici. Kaže, svi vojnici svoje devojke, kad krenu u Armiju, "unaprede" u verenice:

- Tako sam siguran da će me čekati i da će joj to vreme brže proći. Ona je učenica gimnazijje. Ovih dana mi piše kako se provela na zimskom raspustu i kako se priprema za drugo polugodište. I, na kraju svakog plsma mi "naređuje" da se čuvam da, kad izlazim u grad, ne gledam druge ženske ... 

Brane teši kolegu

Na kraju smo reč-dve progovorili i sa Branetom Oblakom, koji je pre dva i po meseca takođe obukao vojničku uniformu. Zatekli smo ga dok piše pismo jednom kolegi i "teši" ga, jer mora za koji dan i on u Armiju:

- Eto, i ja napišem po koje pismo. Ali, zato od supruge dobijam redovne "dnevne izveštaje". Piše mi o tome kako je, kako su naša deca... Ovde ne stižem da češće pišem. Redovna zanimanja, nastava, a i drugovi me često izazivaju na "megdan" u fudbalu. Istina, više volim da primam nego da pišem pisma. Šta ću, ali takav sam...

Da bi Armija, odnosno služenje vojnog roka, bilo bezbrižno, jedan od najvažnijih elemenata je, prema rečima naših sagovornika, baš ta, na izgled, mala stvar - pismo.

Pismo je za vojnika pravo blago.

Najčešće se piše voljenoj ili prima od devojke. Na drugom mestu su, kako bi to rekli statističari, roditelji, prijatelji i poznanici.

Da nije tih pisama, punih važnih reči i velikih tajni, mnogi bi bili siromašniji za stotine srećnih trenutaka kad dežurni, deleći prispelu poštu, izgovori i njihovo ime ...

Tekst: B. M, obrada: Yugopapir (TV novosti, februar 1975.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate