Drvarčani se sećaju 25. maja 1944: Nemački padobranci su uništavali sve živo pred sobom... (1980)

Puklo je, i Švabo je ostao na zemlji. Na pištolju je bio partizanski simbol - petokraka, srp i čekić. Padobranac kojega sam ubio došao je do njega ubivši nekog od naših boraca

U posjetu smo Krajišnicima, u čast Dana mladosti i dana kada je narod 25. svibnja 1944. u Drvaru obranio svoga Tita...

Joka Bursać: Majka narodnih heroja

Osamdeset godina. Majka narodnih heroja Marije i Duška Bursaća. Vratila se da umre ovdje, u drvarskoj dolini. Od 1947. godine do prije kojeg ljeta bila je u Bačkoj Topoli. Kolonizator, jedna iz "vlaka bez voznog reda".

Kaže da sada punim plućima diše. Tamo, u ravnici, sve ju je nešto gušilo, štipalo. Među svojim brdima djetinjstva i godina crnih, kao da je ponovno riba u vodi.

- Udari me dvostruko teže nego kad izgubih djecu. Udari, a kako se ovi 25. maj približava, meni sve teže oko srca. U tom danu prije 36 zima izgubila sam sina Duška, bio je politički omladinski sekretar. Izginu sa drugovima i drugaricama u zgradi Komiteta. 

Izgubih i Mariju. Dok su je smrtno ranjenu nosili, pjevala mi je na uho. Umrla je s pjesmom. Još nosim njen glas, šapat u uhu.

Izgubila sam rođaka. Izgubila dio sebe.

Ali, najednom, kao da mi svanu, kad sam čula da se Tito izvukao iz pećine. Sada mi se najcrnje smrknu zbog Tita... U ovim sam godinama kada me smrt može uhvatiti ko od šale. Svjesna sam ja toga.

Ali, brate, još i danas ne mogu da primim srcu i pameti da našeg Tita više nema.

Mladen Bosnić: Stric Milke Bosnić 

Pedeset i tri godine. Umirovljenik. Kuća nova, sja na svibanjskom suncu. Opkolila je trava livade na kojoj je prije 36 godina izgubio majku i dva brata. Ljudi s padobranima smakli su ih za nekoliko minuta.

Godine patnje, potrage za koricom kruha, nestale su u pucnjavi, dimu i pepelu. Stric je hrabrog heroja Milke Bosnić koja je u trenutku strgla bačenu njemačku deku s proreza partizanskog tenka.

Nikada za ovih 35 godina nije radio 25. svibnja. Nikada ga nitko i nije pitao za razlog. Ljudi, drugovi s radnog mjesta, solidarizirali su se s njegovim bolom, koji bi toga dana buknuo.

- Sada mi je najteže. Odavde se lijepo vidi prostor gradine, gdje je bila Titova pećina. Volio sam to da posmatram i za vrijeme kiša, snijega, sunca. Od 4. svibnja to više ne činim. Srce hoće da pukne. Ne znam ni kud ću, ni što ću za ovaj 25. maj!

Joka Dodig: Njemački padobranci strijeljali su joj sina

Sedamdeset i osam godina. Pred njenim očima strijeljali su joj sina. Njegovo tijelo potom su bacili u pojatu i zapalili. Poslije je danima, usahlih očiju, kupila pepeo koji je ostao na zgarištu.

Tko zna kakva je sreća spasila dvoje njene male djece, muža i nju!

Njemački padobranci zatvorili su ih u podrumu zgrade koju su već polijevali benzinom. U posljednji čas netko od napadača s neba odluči da zatvoreni Drvarčani kopaju rake za sahranjivanje poginulih neprijateljskih padobranaca.

Izgovorila sam tada mužu Mitru:

"Hajdmo prvi da nas Švabe pobiju, da ne gledamo kako se djeca muče..." 

Pucanja nije bilo.

Zatrpali smo rake, a moj Mitar odjednom, kao da je postao jači, hrabriji:

"E, vala, neka i umrem kada njihovih toliko zakopasmo!" 

Taj 25. svibanj pamtila sam vazdan po mom sinu što ga spališe, i po Titu. Sada mi je još teže. Nema ni jednog ni drugog!

Branko Torbica: Rvanje na život i smrt sa njemačkim narednikom

Krupna ljudina. Nikada ne bih rekao da je naredao 79 godina. Po cijeli dan nešto kucka, kopa. Šake su mu goleme. 25. svibnja 1944. godine njima je ubio njemačkog narednika koji je padobranom doletio u njegovo dvorište.

- Prvo me pitao znam li njemački. Odgovorio sam da nešto znam francuskog, talijanskog. Tamo sam prije rata zarađivao za koricu kruha. Petljao je rukama, pokazivao prema Drvaru. Vikao je: "Partizan, Tito!" Samo sam slegao ramenima. Ponudio me cigaretom, pa onda naglo odstupio desetak metara.

Osjetio sam da će pucati. Nađoh se u dva-tri skoka do njega. Počesmo se rvati na život i smrt.

Istrgnuo sam mu strojnicu.

Imao sam je u rukama, ali nisam znao kako se s njom puca. 

Izvukao je revolver. Uperio ga u moje čelo. Savio sam mu ruku. Uto mi je priskočio i jedan od komšija koji se sklanjao od padobranaca koji su sve živo uništavali.

Puklo je, i Švabo je ostao na zemlji.

Na pištolju je bio partizanski simbol - petokraka, srp i čekić. Padobranac kojega sam ubio došao je do njega ubivši nekog od naših boraca.

O Titu ne govori. Kao što nije govorio ni 25. svibnja 1944. godine. Priča o nebu, zemlji, izlivenom Uncu što poplavi ovih dana polja oko njegove kuće.

Lijepo se vidi na tom sunčanom danu kako mu se čelo rosi, ruke dršću, oči skupljaju. Izgovori samo:

"Eh, moj sinko, valja nam dalje živjeti!"

Stanko Materić: Krajiškim stazama...

I Stanko Materić kao da odjednom tresnu o zemlju. Plovljenje u ne tako davne prošlosti bilo je za njega puno radosti, ponosa. Ovi što se sada redaju bolni su, da bolniji ne mogu biti.

Nitko od njega bolje ne poznaje ova brda što se nadvisuju nad Drvarom. Nitko u onom danu 25. svibnja 1944. godine od njega bolje nije znao šumu Klekovaču...

Došli su po njega u mrkli mrak. Rekli kratko i jasno:

"Druže Stanko, vodit ćeš Vrhovni štab sve do izlaska iz šume. Pazi dobro da ne naletiš na Nijemce!"

- Vodio sam kolonu noć i dan, 25 kilometara dugačkim stazama i bogazama koje sam jedino ja znao. Išao sam na čelu i oprezno zastajkivao na svaki sumnjivi šum. Naletjeli smo pri kraju puta na veliko stablo što nam je prepriječilo dalji prolazak.

Tada me je pozvao Tito.

Pitao je ima li neki bolji put, odmahnuo sam glavom. Tito je tada rekao: "Dobro, dobro..." Sišao je s konja i zaobišao kladu.

Vratio sam se u svoje Ataševce iznad Drvara 27. svibnja 1944. godine. Sjalo je sunce.

Sijao sam od sreće jer sam znao da su Nijemci još jednom izgubili bitku s ovim narodom, s Titom.

Ih, da mi je ona mladost, ona snaga! Sada bih ponovno išao onom stazom kuda sam Tita vodio. Bilo bi mi lakše srcu. Nego ovako, pritisle godine i jedina Titova izgubljena bitka.

*****

Joka Bursać, Mladen Bosnić, Joka Dodig, Branko Torbica, Stanko Materić - tisuću još imena u ovom gradu-heroju nikada nisu bila tužnija. U ovih 36 godina, od uzaludnog "Konjićevog skoka", svaki je svibanj za njih bio očekivan i najljepši mjesec.

Ovdje je poslije sunca došla kiša. Prvi put Drvarčani se moraju pomiriti sa sudbinom da ovog 25. svibnja najdraži dan dočekuju u tuzi i ponosu. Vojevali su za Tita, pobijedili do zuba naoružane zlikovce, najviše pjevali i veselili se danu u kojem je trebalo da prevladava tuga zbog izgubljenih majki, sinova, očeva, braće.

Jer, sačuvali su Tita!

Sada je bitka izgubljena. Tita nema, neće se više Drvar nadati da će ponovno ugostiti svog Maršala koji se ovdje zadržao najduže nego na bilo kojem mjestu u toku NOB-a. Bio je Tito ovdje od siječnja do svibnja. Bio bi možda i duže da ne padoše prokletnici s vedra neba.

Narodu nitko nije govorio, ali svi ovi ljudi, ljuti Krajišnici, dobro su znali koga skriva ona pećina.

Veselin Bosnić: Jedan od najmlađih boraca koji su branili Drvar

Veselin Bosnić. Ozbiljna lica, čovjek srednjih godina. Gostoprimljivost mu izbija iz pogleda. Godinama već ovdje dočekuje tisuće koji idu k jednom od svetilišta revolucije. Direktor je Spomen-muzeja "25. maj 1944. godine".

- Nešto je lakše. Ljudi kao da se s velikim bolom pomalo mire s time da svaki život ima svoje trajanje. Prvih dana bilo je najteže. Ovaj muzej, ovaj put, Titova staza što vodi gore prema pećini vrvjeli su uvijek mladima, njihovim smijehom, pjesmom. Godinama smo već mi, ovdje zaposleni, naučili jedino da drugujemo s ljudima iz svih krajeva zemlje. 

Ali, taj muk, tišina 4. svibnja pa sve do kojeg dana, bili su najteže što sam doživio. Kao da sam i sam pokušao da što lakše koračam da ne bi bat cipela narušio najtužniju tišinu koju sam ikad čuo.

Mogli su zarobiti samo uniformu

Bosnić je bio jedan od najmlađih boraca koji su branili Drvar 1944. godine. Znao je da su Nijemci tada mogli zarobiti jedino Titovu uniformu. Bio je taj, za neprijatelja, komad tkanine najbolji znak da se jedan vođa i njegov narod ne mogu uništiti.

Desetljećima je uniforma bila izvan granica zemlje. Kada se prije nekoliko godina skrasila u ovom muzeju, gdje joj je i mjesto, Veselinu Bosniću srce kao da se smirilo.

Godišnje ovdje prođe 20.000 ljudi. Ima i mnogo stranaca. Nadaleko je poznato to mjesto. Sada, kad Tita više nema, posjetilaca je sve više. Pećina se ne posjećuje samo zbog tih uspomena na 25. svibanj prije 36 godina, nego, vidi se to i osjeća na licima ljudi, i zbog svojevrsnog izražavanja ljubavi prema ličnosti i djelu Tita.

- Neki su dan ovdje maturanti iz Beograda, na terasi pred barakom u pećini, s koje je Tito najradije promatrao Drvar i njegovu dolinu, zapjevali koliko ih grlo nosi: "Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo..." Nisam mogao zadržati suzu.

Tu, na prostoru Spomen-muzeja često se nađe i Nikola Kotle, prijeratni prekaljeni komunist. Aktivan sudionik svih bitaka, najviše ističe onu koja mu je najviše na duši - 25. svibnja 1944. godine.

Pitam ga kako je podnio vijest o Titovoj smrti, a on meni o borbama.

Pitam ga kako će proslaviti ovaj 25. svibanj, a on meni o Drvaru i njegovoj sadašnjici, njegovu rastu.

Pitam ga, ali odgovora nema. Nikola Kotle se zarekao da neće govorito o Titovoj smrti. Za njega je on živ i živjet će dok je on živ, dok su njegovi potomci živi.

Napisao: Pavle Pavlović, snimio: Boriša Pucar, obrada: Yugopapir (Studio, svibanj 1980.)

Pesma koju je Branko Ćopić posvetio Mariji Bursać

Marija na Prkosima

Unо, dјеvојkо iz dјеtinjskе bајkе, 

zаplјuskuј, zаpјеni, zаšumоri mеni

о pоnоsnој tuzi Маriјinе mајkе.

А ti, vјеtrе s gоrе, оglаsi sе јаčе

dа čuјеm srcа štо оsvеtu kuјu

i svаkе nоći burniје sе čuјu

srcа drugоvа s mоје Klеkоvаčе.

О tеbi pјеvаm, Маriјо s Kаmеnicе,

dјеvојkо – rаtničе iz bаtаlјоnа,

štо si pоd titоvku svilа plеtеnicе

i srcеm krеnulа prоtivu bеtоnа.

Nеću dа pјеvаm о Маriјi čоbаnici,

о skоku s kаmеnа nа kаmеn,

о ptici pаstirici, о prvој rumеnој u vеzu žici,

ni о njеnој suzi, kаd sе zоrоm krаdu

i žurnо bјеžе kа Drvаru grаdu,

Kаmеničаni, rаdnici u Šipаdu.

Prеćutаću о ruvu dјеvојаčkоm

i kаkо tužnо miri dunjа žutа,

а drаgi suđеni, јоš nеviđеni,

čеstо si priviđа nа оkrајku putа.

Sаd vidim Prkоsе, brdо vјеtrоmеtnо,

njihоvо gniјеzdо u nаšеm krајu

i vidim Маriјu nа pоlоžајu

u njihоvе lоgе, u svitаnjе rаnо,

pоlје оsinjаcimа pоsiјаnо.

Тriput је munjа krоz nоć zаsiјаlа,

triput је Маriја јurišаlа:

Kаd је nа prvi bunkеr udаrаlа

u siјеvаnju kоје živоt brišе,

sеlо је svоје u оgnju glеdаlа

i stаdа biјеlа kојih nеmа višе,

čulа је stаrcа gdје iz јаmе zbоri

i plаč mаtеrе s dјеtеtоm u gоri

Kаd је nа drugi bunkеr јurišаlа,

uglеdа mrtvе stаzе ispоd Brinе

i pеpеlištе umјеstо Drvаrа

i zgrčеnе u vаtri mаšinе;

vidје – kоlоnа tаmnа i niјеmа

bdiје nаd grаdоm kоgа višе nеmа.

А kаd је nа trеći bunkеr nаstupilа,

smrt је šinulа iz tаmnа gniјеzdа

i sоkоlici pоlоmilа krilа –

nаd Kаmеnicоm sе оtkinulа zviјеzdа.

Pоslјеdnjе svitаnjе glеdајu јој оči

i zаdnjа pјеsmа iz srcа sе tоči:

Zаpјеvа о svоmе prvоm Ilinjdаnu,

kаdа је svеtо brеmе pоniјеlа,

pоklоnilа mu mlаdоst – kо drаgаnu;

kаkо је u zоrе оštrе i smrznutе,

nоvоrоđеnčе drаgо, Dоmоvinu;

stеzаlа nа grudi nеtаknutе

i čеstо јој pјеvаlа Pаrtizаnku,

čеličnu i rоsnu uspаvаnku.

Маriја, zvјеzdоm оbаsјаnа mаti,

dоk nаd njоm smrtnа zgušnjаvа sе tаmа –

оsmјеhоm pоslјеdnjim rаtnikе prаti:

оdniјеšе јој diјеtе nа rukаmа!

U krvi rоđеnо, u srcu nоšеnо

i krоz tristа vаtаrа prоnеšеnо.

Idе brigаdа, nоsi Dоmоvinu

i diјеtе rаstе – čаrоbnа bајkа!

Nаd njimе nеvidlјivо Маriја bdiје

i dišе tоplinоm – dјеvојkа i mајkа

Branko Ćopić

Podržite Yugopapir: FB TW Donate