Gordan Mihić u poseti slavnom karikaturisti Pjeru Križaniću: Srećan rođendan, čika Pjer! (1960)

Nevenka drži dedu za ruku. Usput, on nam priča kako je ponekad setan jer nestaje stari Beograd. Zaželi da vidi Karaburmu - pa se ljuti na unuku jer mu se čini da ga je prevarila. Čini mu se da to nije Karaburma - neke nove zgrade, ulice, neki novi predeli

19. maj 1960: Jedno drvo raste ispred prozora kuće broj 27 u tihoj Dalmatinskoj ulici. Sada je proleće, podne blagog dana, deca su se vratila iz škole i izišla u dvorište. Mališan se popeo na olistalo drvo, pogledao je u jedan prozor, mahnuo je rukom:

- Srećno, čika Pjer ... Živeo tvoj rođendan!

Čika Pjer se sunča kraj prozora, osmehom se zahvaljuje dečaku. Onda nam kaže:

- Sedamdeset godina. Umorim se i od same pomisli na njih. Da nije Nevenke ...

Vrata sobe naglo se otvaraju. Bučni smeh devojčice ispunjava sobu. Čika Pjer objašnjava:

- Evo mog boga i batine...

To je Nevenka, njegova unuka. Crna kecelja, pramenovi kose preko čela, nemirne oči.

Ona uzima ozbiljan izgled:

- Petre Križaniću ... Kad misliš da pođemo u park?

Sela je na naslonjaču do dede. On prelazi rukom po njenoj kosi.

Pored njih, na stolu, album karikatura - izbor iz onih pet hiljada kojima je umetnik dao svoj život; tu je reprodukcija prve, objavljene 1907. godine u zagrebačkim "Koprivama", tu su isečci iz "Politike", iz domaćih i stranih listova - satirična hronika jednog vremena.

U njima je Pjer - čobanin, Pjer - moler, Pjer koji prvi put napada, Pjer - "zanimanje: rušenje Austrije", Pjer - čiji je smeh, pretvoren u crtež i dva reda teksta nekoliko decenija pogađao careve, kraljeve, pretsednike vlada, ministre, parlamentarne žonglere, popove, zelenaše, korumpirane činovnike, glupost, mračnjaštvo, duhovnu i moralnu bedu ... Pjer - "koji je mnogima pomogao da postanu bivši".

Na zidu je jedna nedovršena uljana slika, poslednji rad čika Pjerov.

To je njegova unuka - ona, koja sada donosi vedrinu njegovim tihim danima.

Eto ti, narodni umetniče...

Ona mu nešto šapuće:

- O, da - kaže on - moram da vam ispričam ... Doživeo sam nedavno najveći neuspeh u životu ... Ona - Nevenka, ne slaže se baš najbolje sa crtanjem ... Dobila je školski zadatak da nacrta nešto ... Prebacila je tu dužnost na mene... Ja nacrtam, ona odnese u školu i dobije - dvojku. "Slabo, slabo", rekli su joj tamo. A ona meni:

"Eto ti, narodni umetniče, pa da se čovek osloni na tebe!"

Još malo smeha. Zatim: vreme je za šetnju.

Nevenka drži dedu za ruku. Usput, on nam priča kako je ponekad setan jer nestaje stari Beograd. Zaželi da vidi Karaburmu - pa se ljuti na unuku jer mu se čini da ga je prevarila.

Čini mu se da to nije Karaburma - neke nove zgrade, ulice, neki novi predeli.

Nestale su livade gde se nekad išlo, u praskozorje, posle noći provedene kod "Tri šešira" ili "Dva jelena".

Park je tu. Rastajemo se.

Čovek kome je sedamdeseti rođendan, jedan dragi čovek i umetnik, seda na klupu, skida šešir i stavlja ga Nevenki na glavu.

Nevenka se penje na klupu, nešto "izvodi", deca se okupljaju. Stari čovek se smeje.

On se odmara.

Srećno, čika Pjer.

Napisao: Gordan Mihić, obrada: Yugopapir (Sport i svet, maj 1960.)

Stradaće čovek...

Podržite Yugopapir: FB TW Donate