Nevenka drži dedu za ruku. Usput, on nam priča kako je ponekad setan jer nestaje stari Beograd. Zaželi da vidi Karaburmu - pa se ljuti na unuku jer mu se čini da ga je prevarila. Čini mu se da to nije Karaburma - neke nove zgrade, ulice, neki novi predeli
19. maj 1960: Jedno drvo raste ispred prozora kuće broj 27 u tihoj Dalmatinskoj ulici. Sada je proleće, podne blagog dana, deca su se vratila iz škole i izišla u dvorište. Mališan se popeo na olistalo drvo, pogledao je u jedan prozor, mahnuo je rukom:
- Srećno, čika Pjer ... Živeo tvoj
rođendan!
- Sedamdeset godina. Umorim se i od
same pomisli na njih. Da nije Nevenke ...
Vrata sobe naglo se otvaraju. Bučni
smeh devojčice ispunjava sobu. Čika Pjer objašnjava:
- Evo mog boga i batine...
To je Nevenka, njegova unuka. Crna
kecelja, pramenovi kose preko čela, nemirne oči.
Ona uzima ozbiljan izgled:
Ona uzima ozbiljan izgled:
- Petre Križaniću ... Kad misliš
da pođemo u park?
Sela je na naslonjaču do dede. On
prelazi rukom po njenoj kosi.
Pored njih, na stolu, album karikatura - izbor iz onih pet hiljada kojima je umetnik dao svoj život; tu je reprodukcija prve, objavljene 1907. godine u zagrebačkim "Koprivama", tu su isečci iz "Politike", iz domaćih i stranih listova - satirična hronika jednog vremena.
U njima je Pjer - čobanin, Pjer - moler, Pjer koji prvi put napada, Pjer - "zanimanje: rušenje Austrije", Pjer - čiji je smeh, pretvoren u crtež i dva reda teksta nekoliko decenija pogađao careve, kraljeve, pretsednike vlada, ministre, parlamentarne žonglere, popove, zelenaše, korumpirane činovnike, glupost, mračnjaštvo, duhovnu i moralnu bedu ... Pjer - "koji je mnogima pomogao da postanu bivši".
Pored njih, na stolu, album karikatura - izbor iz onih pet hiljada kojima je umetnik dao svoj život; tu je reprodukcija prve, objavljene 1907. godine u zagrebačkim "Koprivama", tu su isečci iz "Politike", iz domaćih i stranih listova - satirična hronika jednog vremena.
U njima je Pjer - čobanin, Pjer - moler, Pjer koji prvi put napada, Pjer - "zanimanje: rušenje Austrije", Pjer - čiji je smeh, pretvoren u crtež i dva reda teksta nekoliko decenija pogađao careve, kraljeve, pretsednike vlada, ministre, parlamentarne žonglere, popove, zelenaše, korumpirane činovnike, glupost, mračnjaštvo, duhovnu i moralnu bedu ... Pjer - "koji je mnogima pomogao da postanu bivši".
Na zidu je jedna nedovršena uljana
slika, poslednji rad čika Pjerov.
To je njegova unuka - ona, koja sada donosi vedrinu njegovim tihim danima.
To je njegova unuka - ona, koja sada donosi vedrinu njegovim tihim danima.
Eto ti, narodni umetniče...
- O, da - kaže on - moram da vam
ispričam ... Doživeo sam nedavno najveći neuspeh u životu ... Ona - Nevenka, ne slaže se baš najbolje sa crtanjem ... Dobila je
školski zadatak da nacrta nešto ... Prebacila je tu dužnost na
mene... Ja nacrtam, ona odnese u školu i dobije - dvojku. "Slabo,
slabo", rekli su joj tamo. A ona meni:
Još malo smeha. Zatim: vreme je za
šetnju.
Nevenka drži dedu za ruku. Usput, on
nam priča kako je ponekad setan jer nestaje stari Beograd. Zaželi da
vidi Karaburmu - pa se ljuti na unuku jer mu se čini da ga je prevarila.
Čini mu se da to nije Karaburma - neke nove zgrade, ulice, neki novi predeli.
Nestale su livade gde se nekad išlo, u praskozorje, posle noći provedene kod "Tri šešira" ili "Dva jelena".
Čini mu se da to nije Karaburma - neke nove zgrade, ulice, neki novi predeli.
Nestale su livade gde se nekad išlo, u praskozorje, posle noći provedene kod "Tri šešira" ili "Dva jelena".
Park je tu. Rastajemo se.
Čovek kome je sedamdeseti rođendan,
jedan dragi čovek i umetnik, seda na klupu, skida šešir i stavlja
ga Nevenki na glavu.
Nevenka se penje na klupu, nešto "izvodi", deca se okupljaju. Stari čovek se smeje.
Nevenka se penje na klupu, nešto "izvodi", deca se okupljaju. Stari čovek se smeje.
On se odmara.
Srećno, čika Pjer.
Napisao: Gordan Mihić, obrada: Yugopapir (Sport i svet, maj 1960.)
 |
| Stradaće čovek... |
