Milan Ješić, komandant Sedme vojvođanske brigade, ispalio je poslednji metak u II svetskom ratu

E, tada kažem: rat je gotov, ostavljam im pet minuta da istaknu belu zastavu. Nemaju belih zastava - poručuju. Prekipelo mi, pa reknem: stavite na štap bele gaće! Predali su se zaista za pet minuta

Maj 1985: Komandant Sedme vojvođanske brigade Milan Ješić ispalio je poslednji metak u drugom svetskom ratu. Bilo je to 15. maja 1945, na jugoslovensko-austrijskoj granici, predveče...

*****

Svake godine našeg četrdesetogodišnjeg mira, narodni heroj Milan Ješić Ibra proslavlja dva Dana pobede: 9. maja zajednički, a 15. maja donekle sopstveni. Iskoristio je pravo da svaki vojnik ima po svoj dan u vojevanju. Njegov je pao posle rata.

Sedma vojvođanska brigada u oslobođenom Novom Sadu 23. X 1944.
(foto: znaci.net)

Na susretu vojvođanskih boraca pre 13 godina Kosta Nađ je ispričao:

"Čim sam pročitao izveštaj Milana Ješića, komandanta Sedme vojvođanske brigade, da na teritoriji Jugoslavije nema neprijateljske vojske i da su njegovi borci ispalili poslednje ratne metkove, izvestim Vrhovnog komandanta druga Tita: naša zemlja je slobodna!"

Ibra je komandantu Treće armije napismeno raportirao 15. maja, negde predveče.

Ni danas mu to nije najpreče izratovano vreme. Ne spominje (a jeste tako) - baš njemu je ratna sreća namenila da ispuca poslednje tane u drugom svetskom ratu.

Mlada beše Sedma vojvođanska: za jedanaest meseci od formiranja do poslednjeg trenutka rata, oslobađala je deo Slavonije, Ilok, Sremsku Kamenicu, Novi Sad, tukla se u batinskoj bici i na našem tlu okončala svetski sukob.

Milan Ješić (foto: wiki)

Moglo se poginuti i pošto je Nemačka potpisala kapitulaciju. Prema Dravogradu bežalo je 120 hiljada ustaša i civila i ceo Pavelićev generalštab, 13 generala.

Tu bežaniju Ibra je sa brigadom čekao kod Guštanja-Prevalje. Išao je na štakama, posle ranjavanja u borbi na Đurđenovcu i bega iz bolnice:

- Batali komandanta koji ne bude sa borcima, a očekuje poslednju bitku.

Za ratovodstvo samouk, sve veštine savladao je voljom ili iz nužde, a vojnoj diplomatiji se poučio ratujući pošto je rat bio zvanično završen.

- Javljeno nam je da nailazi velika kolona, i da ustaše hoće u Austriju, da se tamo predaju savezničkim vojnncima. Morali smo da ih presretnemo i sprečimo. Za takav posao trebalo je izbiti na granicu i tu ih sačekati... 

Kako je tih dana drugi bagaljon moje brigade zarobio nemačku diviziju, očas smo se motorizovali. Pored Nemca-vozača sedeo je partizan s punim parabelumom... Tako uhvatimo dan i po "fore"...

Kad smo stigli, dobro se odmorimo i sretnemo sa Englezima. Njihovom komandantu se mnogo svideo jedan naš konj, pa smo mu ga poklonili. Obećao je da će nas podržati i avijacijom ako zatreba... Sutradan se rasporedimo...

Nisu dugo čekali.

Krofne za zarobljenike

Naređeno je da nijedan od onih koji su krenuli u Austriju ne sme umaći, svi se moraju predati našoj vojsci.

- Englezima sam rekao da je Tito naredio da mi zarobimo bandu - kaže Ješić.

Begunci su zaustavljeni ispred granice. A hteli su da biraju čiji će zarobljenici biti.

Malo je falilo da se ponovo zapuca.

- Nisam išao u engleski štab da pregovaram o predaji ustaških generala, nego poručio: ili nama, ili otvaramo vatru. Pričali su mi da ih je Englez upozorio kako će mi poslati avijaciju.

Dolazili su Ibri majori, kapetani, generali...

- Zahtevao sam da dođe najglavniji i po činu najstariji... Nisam ih ispuštao iz oka: stajali su na putu, odugovlačili da se predaju. Čekaju mrak, pa da klisnu, palo mi je na um. Gledao sam onaj preplašeni svet, žalio zbog dece - nedužna, a trpe... 

Gospoda generali - u limuzinama, neki poveli i porodice, popakovali stvari. Oko četiri posle podne dođoše još jednom: predlažu da se predaju - po brojnom stanju i naoružanju... ne bi li zagrebali kad sunce počne da zalazi.

E, tada kažem: rat je gotov, ostavljam im pet minuta da istaknu belu zastavu.

Nemaju belih zastava - poručuju.

Prekipelo mi, pa reknem: stavite na štap bele gaće!

Predali su se zaista za pet minuta.

Poslednji dan II svetskog rata: Borci Sedme vojvođanske brigade sprovode
zarobljene ustaše 

Zaplašeni, molili su, psovali Pavelića, optuživali se međusobno...

- Ipak to nije vojska - pomislio sam posmatrajući šta se događa. I kako da pođe onoliki svet sa njima... Zato na zidu, da vidiš, imam veliku fotografiju te rulje.

Ogorčen zbog nemilih prizora, a zadovoljan što mu je zapalo da on okonča rat, Ibra je zarobljene oficire sproveo na rakiju i ponešto uz nju.

- Postavili smo veliki sto u najvećoj sobi, našlo se rakije i piva, pa pečenja, čak i vrućih krofni. Kad su ušli, počeše da se izvinjavaju što su neuredni i neobrijani. Iz očiju im se čitao strah za goli život. Ponudio sam ih, ali rakiju nisu ni okusili...

Krenem priču, otprilike: čudim se da ste hteli ratovati, a kapitulacija potpisana pre šest dana.

Očekivao sam da ćete pokušati da spasavate ljude. Školovani ste, ali izabraste pogrešnu vojsku...

Oni počeše da psuju Pavelića i Nedića...

Ja kao ne čujem, nego nastavljam: Mi smo rat počeli kao radnici i seljaci, pretežno bez velikog vojnog znanja. Eto, ja sam sremački paor, izučio samo podoficirsku školu, a imam čin majora, učili smo u borbama...

Pa, nama predstoji da školujemo oficire u novoj državi. Valjda su se, onako isprepadani, ponadali profesorskim mestima, tek živnuše malo, popiše po neku...

Ibrin kurir je izveo ispred zgrade ustaške vojne glavešine i komandovao: "Četa generala, mirno! Četa generala, pravac u automobile!"

Kad su posedali, jedva su ih odbranili od njihovih dojučerašnjih vojnika - žešće su ih psovali (i pljuvali) nego oni Pavelića.

- Odvezli smo ih u Celje, a tamo je Kosta Nađ naredio da ih sprovedu u Beograd.

Bio je to Ibrin poslednji ratni posao.

Na kraju, okrenuo je cev u nebo i povukao okidač - da ga čuje mir, konačno.

Pušku, pa u Frušku

Tek poneke godine, za devetomajski praznik, popriča o ratnom vremenu ("Dobro je što se odaljuje"), a i tada kao da izbegava razgovor o ratu posle rata.

- Četrdeset i prve nisam verovao da država onako brzo može da propadne. Slobodu sam izgubio, zarobili me Nemci pre nego što sam dobio priliku da je branim.

U uniformi stare vojske (pozvali ga na vežbu) zatekao se 6. aprila. Iz logora na Banjici utekao posle 13 dana.

Imanje u rodnim Donjim Petrovcima obezbeđivalo mu je mesto među dobrostojećim srednjacima, a on se još pre rata družio sa komunistima. Partizansku zakletvu položio je u oktobru 1941.

- Bilo je to u kući Save Oparušića Brice, predratnog člana Partije. Mnogi su se iznenadili kad su me videli na sastanku uoči polaska. Ja, kulak maltene, a prvi sam kazao: nema nam druge, nego pušku, pa u Frušku!

Ni u njegovom selu nisu znali ko je onaj Ibra što je zapalio (sa svojim borcima koje su raspoznavali po kačketima "ibrićevcima") autobus pun Nemaca, komandovao partizanskim četama i brigadama.

- Već drugi dan posle dolaska u Frušku goru, Marko Peričin Kamenjar reče da svi moramo imati partizanska imena. Smišljao sam, i setim se nekoga Ibre koga sam sretao na vašarima. I tako... Dobro je došlo i mojima kad sam pošao u rat, već sam i decu imao: Đurđici bile dve i po, a sinu Anđelku godina manje. Tri godine nisam čuo da li su moja Kata i deca živi. Video sam ih tek pošto je Sedma vojvođanska stigla u Batajnicu. 

A trpeli su, jer se znalo da je Milan otišao u partizane.

Katu je banda nekoliko puta odvodila i tukla, a jednom im je pobegla sa streljanja... Nisu znali ko je Ibra, inače i selo bi spalili, a nekmoli moju kuću...

Ostao je vojnik - postao pukovnik, a u penziji od 1964.

Nedavno, napunio sedamdesetu, a uz rođendan i uoči Dana pobede dobio Orden republike sa zlatnim vencem.

Ibra i njegova nerazdvojnica Kata retko su sami - deca im imaju po svojih dvoje.

- Nikada prvi ne počinjem priču, čekam da oni pitaju...

Razgovarao: Anastas Nešić, obrada: Yugopapir (TV novosti, maj 1985.)

Put ka pobedi, april 1945 / Svi postovi

Podržite Yugopapir: FB TW Donate