Nisam prorok, ali koliko smo puta na Evroviziji učestvovali naivno verujući da ćemo prodreti u taj svet biznisa koji ima svoje zakone, gde se unapred sve to kalkuliše. Nasuprot tome, ja mislim da bi jedna "Koštana", u televizijskoj obradi, savremenim sredstvima, u boji, bila senzacija za svet. Ja to tvrdim! Duboko!
Novembar 1975: Kritičar pariskog lista "Komba" napisao je u velikom članku i ove redove:
"Nikada još nisam čuo uzbudljiviju i muzikalniju interpretaciju uloge Borisa Godunova od ove, čuvenog jugoslovenskog basa Miroslava Čangalovića. Muzikalniji od Šaljapina, sa mnogo više prirodne muškosti nego Boris Hristov, snažniji i nijansiraniji od Rusa Ivana Petrova, Miro Čangalović je Boris poremećenog života, od veličine i jednostavne strastvenosti... "
Bila je to jedna od stotina pohvala
umetniku za jedan od 320 nastupa u naslovnoj ulozi opere Modesta
Musorgskog.
Boris je, opet, jedna od oko osamdeset uloga koje je Čangalović uvrstio u repertoar za nešto manje od tri decenije operskog pevanja.
Boris je, opet, jedna od oko osamdeset uloga koje je Čangalović uvrstio u repertoar za nešto manje od tri decenije operskog pevanja.
Svom umetničkom angažmanu Čangalović
je dodao i neposredni društveno-politički. Član je Centralnog
komiteta SKJ.
Da počnemo hronološki: kad se to u
vašem detinjstvu začeo potonji umetnik? Može li se o tako nečem
uopšte govoriti?
- Moj život je dosta buran život.
Mislim, kad se uporedi sa jednim normalnim životom današnje mladosti, ili, možda, u poslednjih dvadeset godina. Između ostalog
je buran što sam ja vrlo brzo, što se kaže, ostao na vetrometini života maltene sam: majka je umrla kad me je rodila, a otac
je umro kad mi je bilo nepunih devet godina.
Dakle, već su to oni uslovi kad ono bosonogo detinjstvo vrlo brzo prerasta u zbilju životnu. Kad se čovek vrlo rano upoznaje sa nekakvim, što se kaže, pravilima života - kako plivati, nekad uz brzak, nekad niz brzak, kako održati se, kako opstati.
Dakle, već su to oni uslovi kad ono bosonogo detinjstvo vrlo brzo prerasta u zbilju životnu. Kad se čovek vrlo rano upoznaje sa nekakvim, što se kaže, pravilima života - kako plivati, nekad uz brzak, nekad niz brzak, kako održati se, kako opstati.
U ono vreme, dakle, bilo je važnije
položiti ispite života...
- Iako se to može okvalifikovati kao
nekakvo teško detinjstvo, ipak je ono dragoceni doživljaj i
dragoceni materijal koji me je posle formirao i kao čoveka - ne u
smislu umetnik takvog i takvog ranga, nego kao običnog, svakodnevnog
čoveka koji živi poput svih običnih ljudi, koji razume obične
ljude i njihove muke, dakle sve ono što me čini onim što ja po
nekakvom opredeljenju i hoću da budem.
A to je ...
- Da sam običan čovek! Ni veliki ni mali, ni kako već stavljaju u neke rafove, već najobičniji
čovek kome je sticajem prilika priroda podarila... kako se zove ... određeni talenat, a koji je kroz život imao dovoljno sadržaja,
doživljaja i tako dalje, da kad je savladao, ovaj, što se kaže,
zanat svoje umetnosti, mogao da potraži u samom sebi i u životu
oko sebe sve ono što će ga inspirisati.
Može li se reći da je boravak u
sanatorijumu u Kraljevici bio presudan za vaše političko
opredeljenje?
- Pa, tu se sukobljavalo nekoliko
uticaja. Organizacija bolnice je bila u verskim rukama, sa svim onim
prinudama, pritiskom na duše, naročito mladih ljudi. I bila je ta
slobodna mlađarija puna Hegela, puna Marksa, Krleže i svega toga
što se tad... A u tom se vremenu puno toga pričalo i raspravljalo.
Naročito mladih ljudi.
Vi ste tada imali petnaest godina?
- Pa... šesnaest. I mi poletarci tu i
tamo bi nešto kljucnuli, i mi neko pitanjce, i mi nešto...
Međutim, dobro otvorene uši su kao spužva upijale sve to. Jedan
ogroman ... ogromnu količinu znanja iz svih oblasti, jer nas je
bilo osamnaest, a bilo je nekih sedam-osam veoma pametnih ljudi. I
oni su nas upućivali na određenu literaturu. Tad se već polako pre
"Nolita" javlja ono što je bilo posle.
Je li vas njihovo znanje privuklo?
- Ne, već drugarstvo koje su negovali.
Ideologija, to je zbir znanja, to je iskustvo, to je, naposletku, borba radničke klase. Ali ono što je mene radničkom pokretu privuklo nepovratno - to su bili ljudski odnosi. Nikad, ni pre toga, pa ni posle toga, nisam ja sreo bolje, jednostavnije i
duševnije ljude.
Sećate li se imena nekog od tih
ljudi?
- Pa, bio je jedan Radovanović, ne
znam mu više ime, student Beogradskog univerziteta, bio je već pri
kraju, bolovao je od kičme. Znam da je iz sela Vraćevšnice, u
Šumadiji. Bilo je i nekoliko Slovenaca izvanredno pametnih... I tamo
sam stekao navike da se uvek nešto radi i uvek nešto nauči, i te
navike nikad više nisam promenio.
Koliko znam, ubrzo ste postali
skojevac, dve godine pred rat?
- U Derventi sam primljen. Tad sam se
vratio iz sanatorijuma, još sam bio poluinvalid.
Čime ste zadobili poverenje?
- Primljen sam u radničkoj sredini, od
radnika, na temelju onoga što sam sa njima razgovarao. Oni su me,
što se kaže, odmah urakljili čim sam došao, je li, ispipavali -
je li za nas, nije za nas. Ako jeste, odmah ga daj. I tako, tu sam,
eto, s njima započeo taj moj mali, skromni prilog, to moje zrnce
koje, eto, svih ovih godina pokušavam da priložim opštoj stvari
radničke klase.
Morate sa ljudima biti ravnopravni
Vi ste bili prisiljeni da
prisustvujete vešanju Stevana Filipovića u Valjevu ...
- Ja sam u smrti Steve Filipovića
zapravo video - pobedu života. On je već tad u času smrti svoje
izrastao pred ljudima u nešto, u nešto što literatura može da
opiše ili da ne opiše, može i film o tome da se napravi, možda i
ne.
Ali ništa tako kao ljudska mašta ne može predstavu o jednom trenu kao što je taj, recimo ... Svako ga je doživljavao na svoj način...
Čuo sam jedan potmuli... nešto što se ne da definisati, što nije protest, mogao je čak protest i da bukne jer su Nemci sve to brzo rasterali - nije išlo po režisuri njihovoj.
Ali nešto je u tim Valjevcima, u tim seljacima, nešto u očima njihovim, nešto... ovako kako bih to preveo:
"Dobro, Švabo, sva ta sila i čudo, prolazio si i proći ćeš, ali ti slomiti čoveka ne možeš!"
Ali ništa tako kao ljudska mašta ne može predstavu o jednom trenu kao što je taj, recimo ... Svako ga je doživljavao na svoj način...
Čuo sam jedan potmuli... nešto što se ne da definisati, što nije protest, mogao je čak protest i da bukne jer su Nemci sve to brzo rasterali - nije išlo po režisuri njihovoj.
Ali nešto je u tim Valjevcima, u tim seljacima, nešto u očima njihovim, nešto... ovako kako bih to preveo:
"Dobro, Švabo, sva ta sila i čudo, prolazio si i proći ćeš, ali ti slomiti čoveka ne možeš!"
Vi ste ubrzo, kao valjevski skojevac, i sami bili osuđeni na smrt. Kako ste to doživeli?
- Pa, to je bilo nekoliko puta...
Ma, znate šta, to ulazi u te biografije i tako dalje. Sva je sreća
što ... što nisam dospeo pod nož. Jer da sam dospeo, ne bih proživeo te divne godine moga ... moga tog umetnikovanja, je li.
Ali što se kaže, ne bih bio ni prvi ni poslednji.
Te situacije su, svakako, morale
ostaviti traga u vama ...
- Mogu reći da su strašni ti trenuci, trenuci kad se čovek ponekad, sticajem prilika, nađe u situaciji
da očekuje, preza, kad je dosta bespomoćan. Užasno me je vređala
pomisao da mi nekakav prljavi, primitivni, pijani, nekakav
secikesa, nekakav otpadak i otpadnik, bradati, prljavi, sedne na
grudi da mi polako čagrlja kamom kroz grlo.
Užasno bi me to ponizilo kao čoveka. Što se kaže, kad bih poslednji put zakopao nogom, to bi bio moj nemi protest protiv takve smrti. Takvu smrt ne bih prihvatio. Ali, eto, opet, sticajem prilika i zahvaljujući ljudima ... Imao sam sreću da uvek budem sa ljudima koji su meni bili bliski i kojima sam ja bio blizak ...
Užasno bi me to ponizilo kao čoveka. Što se kaže, kad bih poslednji put zakopao nogom, to bi bio moj nemi protest protiv takve smrti. Takvu smrt ne bih prihvatio. Ali, eto, opet, sticajem prilika i zahvaljujući ljudima ... Imao sam sreću da uvek budem sa ljudima koji su meni bili bliski i kojima sam ja bio blizak ...
Nije li vaša voljkost da odlazite u
sela i male gradove, da tamo pevate, pomalo i vraćanje duga za
ondašnju ljubav?
- Ja nikad taj dug ne mogu vratiti. Da
vam ljudi spasu život, i to nekoliko puta, kakav ... šta bi vi
trebali učiniti da, da ... ovaj, shvatate? Samo, ja nešto drugo
znam: ja znam ljude, ja znam želju i potrebu tih ljudi da izađu
ponekad iz mraka predrasuda, primitivizma, zaostalosti, tuđih
uticaja, robovanja tim nacionalnim nekakvim fetišima.
I ma koliko to bio moj intimni osećaj vraćanja duga, to je i oblik moje borbe za čoveka: odškrinuti malo svest ljudi, taj intimni svet, ubaciti ponekad neku zraku svetlosti, neku lepu reč, neku lepu misao, neku lepu melodiju.
I ma koliko to bio moj intimni osećaj vraćanja duga, to je i oblik moje borbe za čoveka: odškrinuti malo svest ljudi, taj intimni svet, ubaciti ponekad neku zraku svetlosti, neku lepu reč, neku lepu misao, neku lepu melodiju.
Ali, kako vam to polazi za rukom da
vas shvate i da duboko pojme vašu umetnost i polupismeni, čak i
nepismeni?
- Ne znam, možda će ispasti neskromno
... ali možda ispred mene ide nekakva priča o meni. Pa i kad
dođem negde gde nisam nikad bio, ja tamo nisam nepoznat. Možda je
to onaj prvi element uspostavljanja poverenja ...
Vi morate sa ljudima biti ravnopravni... Ne delite vi sa nekakvog amvona, kao pop, nekakvu mudrost iz tamo nekakvih jevanđelja. Ne, vi delite nešto što je čovečji um i čovečja mašta stvorila. Delite ga ... i ne delite ga, nego ga zajednički pokušavate doživeti sa onim koji je, eto, došao da vas posluša, da vidi u čemu je stvar, da vidi je li to njemu blisko.
I vidi da je blisko, da nije nikakva fama, da je to za čoveka stvoreno, da tu ima lepih melodija, čuje se, vidi se, oseti se. Prvi put informacija, drugi put potreba... I kamenčić po kamenčić, gradi se...
Velika je zabluda ako se misli da se to može preko noći, ukazima, dekretima, nekakvim masovkama, velikim, spektakularnim potezima.
Vi morate sa ljudima biti ravnopravni... Ne delite vi sa nekakvog amvona, kao pop, nekakvu mudrost iz tamo nekakvih jevanđelja. Ne, vi delite nešto što je čovečji um i čovečja mašta stvorila. Delite ga ... i ne delite ga, nego ga zajednički pokušavate doživeti sa onim koji je, eto, došao da vas posluša, da vidi u čemu je stvar, da vidi je li to njemu blisko.
I vidi da je blisko, da nije nikakva fama, da je to za čoveka stvoreno, da tu ima lepih melodija, čuje se, vidi se, oseti se. Prvi put informacija, drugi put potreba... I kamenčić po kamenčić, gradi se...
Velika je zabluda ako se misli da se to može preko noći, ukazima, dekretima, nekakvim masovkama, velikim, spektakularnim potezima.
Potreba je, kako jednom rekoste,
borba neprestana ...
Apsolutno. I ja ću do kraja svog
života biti optimist, ali ja sam svestan da je moje vreme prošlo. I
biću toliko svestan da na vreme odem, ali samo sa jednom željom:
da stotine drugih, pametnijih, talentovanih, sa više entuzijazma,
sa više volje, nahrupe prosto kako samo mladost može, da bi neke
stvari menjala i kretala.
Vaš primer je u svakom slučaju
inspirativan...
- Ja od svoga poziva i od svoje
umetnosti nikad nisam pravio neki fetiš, da je to teško, neuništivo, ovo - ono. Ikona nisam, oltar nisam, ništa - običan
čovek koji pošteno pokušava da služi svome narodu s onim što mu
je priroda dala i sa čime ga je majka rodila.
"Koštana" bi bila senzacija za svet
Kakva je, po vašem sudu, uloga naših
mas-medija u propagiranju pravih vrednosti?
- Da se razumemo: nama treba umetnost,
treba nam popularna muzika, ne epigonstvo, ne ovo svaštarenje, ne
ovo majmunisanje, nego ono što na ovome tlu, u ovom duhu, u duši
ovoga naroda, ne importovano iz drugih svetova, iz drugih klima, iz
drugih sistema, iz drugih, ako hoćete, galaksija...
Mi suviše dugo patimo od nemoći na tom pitanju, i tu je problem mas-medija. Oni, idući linijom manjeg otpora, puštaju tu sve što se iz raznoraznih, svih mogućih kloaka može sručiti, i dopuštaju, zapravo, da se taj naš čovek, taj, naš omladinac, tretira kao da je bez kriterijuma, koji može gutati sve.
A on takav nije, niti mu iko može i sme pridevati takvu ulogu.
Mi suviše dugo patimo od nemoći na tom pitanju, i tu je problem mas-medija. Oni, idući linijom manjeg otpora, puštaju tu sve što se iz raznoraznih, svih mogućih kloaka može sručiti, i dopuštaju, zapravo, da se taj naš čovek, taj, naš omladinac, tretira kao da je bez kriterijuma, koji može gutati sve.
A on takav nije, niti mu iko može i sme pridevati takvu ulogu.
I to je, dakle, polje za dugoročno
delovanje ...
- Procesi su krenuli, ne može se reći
da danas nije bolje nego juče, i da sutra neće biti bolje nego
danas. Samo, ne zaboravite, te stečene navike se vrlo teško brišu
... Dragoceno je započeti borbu da se u tom stvaralaštvu (a to
jeste stvaralaštvo) revolucionarno menjaju stvari.
Da prozborimo koju i o vašim
operskim ulogama. Je li vam teško da između šezdesetak velikih
izdvojite jednu kao najdražu?
- Jednog dana kad siđem s pozornice,
onda me pitajte. Znate zašto: jer još uvek gajim potajnu nadu da
može ta predstava doći na repertoar, i da ću ja uočene ... ne
znam - mane ... da ću da ih ispravim. U tome ona nije još gotova.
Dakle, znate o kojoj je ulozi reč,
ali je još kreirate?
- Ona je dvadeset godina na mom
repertoaru, ali nije gotova. U tome je lepota našeg stvaralaštva: ostati svež. To jedino ako
niste rutiner... Svakom liku dodate nešto što on možda i nema,
nešto što je iz ovog vremena.
To je bio slučaj sa Don Kihotom. On može biti papirni lik, a može biti inkarnacija tih ljudskih nedosegnutih želja. Život bez don kihota, a ima ih na svu sreću jako puno, bio bi surov, užasno, užasno tvrd, on bi odgovarao nekakvoj činovničkoj, onoj isparcelisanoj, onoj rubriciranoj šemi...
Možda je on - najbliži meni.
To je bio slučaj sa Don Kihotom. On može biti papirni lik, a može biti inkarnacija tih ljudskih nedosegnutih želja. Život bez don kihota, a ima ih na svu sreću jako puno, bio bi surov, užasno, užasno tvrd, on bi odgovarao nekakvoj činovničkoj, onoj isparcelisanoj, onoj rubriciranoj šemi...
Možda je on - najbliži meni.
Je li vam u glavi i kakav lik sa ovog
tla?
- Mislim da ću biti prikraćen ... to
vreme je pri kraju i ne verujem da ću dobiti jedno naše savremeno
delo. To bi mi bilo, eto, što se kaže, nekakav pokušaj da ne
govorim ezopovštinom. Jer ma koliko ja kroz likove Borisa i drugih
neke istine govorim, govorim uopšte ... A želeo bih govoriti o
našim istinama, našom dimenzijom i našim jezikom.
Upravo ste snimili za televiziju
Rajičićevog "Vožda" ...
- To je bio interesantan napor. U
prvom delu ja pravim Miloša, to je onaj Miloš u vreme prigrabljivanja vlasti. I ja sam pokušao da ga sa svoje, što se
kaže bogate palete, retuširam ponegde, nešto mu dodam ...
Pa, slušajte, to nije Miloš, niti može biti Miloš, to je jedna, otprilike, misao, jedna ideja muzička, jedna, na koncu konca, i scenska vizija. To je Slava Ravasi izvanredno napravio.
Pa, slušajte, to nije Miloš, niti može biti Miloš, to je jedna, otprilike, misao, jedna ideja muzička, jedna, na koncu konca, i scenska vizija. To je Slava Ravasi izvanredno napravio.
Koliko se sećam, ranije ste imali
otpora prema televizijskim interpretacijama operskih dela?
- Znate protiv čega ja imam ... imam
protiv ovog dokumentarnog prenosa. Jer, slušajte, to nije ništa,
to je veća šteta nego korist. Ali ja ozbiljno zameram svim onima
kojima je dužnost da brinu i o srpskoj muzici da nije snimljena
"Koštana", da nije snimljena "Simonida", da
nije snimljeno mnogo toga što... Nije snimljen "Knez od Zete"
i tako dalje.
A da je snimljeno, onda bismo se mogli upustiti u eksperimentalni poduhvat da sredstvima filma i televizijskim, ovim savremenim sredstvima da pravimo operu kao televizijsku operu. To je već nešto drugo!
Ja nisam prorok, ali koliko smo puta na Evroviziji učestvovali naivno verujući da ćemo prodreti u taj svet biznisa koji ima svoje zakone, gde se unapred sve to kalkuliše ...
Nasuprot tome, ja mislim da bi jedna "Koštana", u televizijskoj obradi, savremenim sredstvima, u boji, bila senzacija za svet. Ja to tvrdim! Duboko!
A da je snimljeno, onda bismo se mogli upustiti u eksperimentalni poduhvat da sredstvima filma i televizijskim, ovim savremenim sredstvima da pravimo operu kao televizijsku operu. To je već nešto drugo!
Ja nisam prorok, ali koliko smo puta na Evroviziji učestvovali naivno verujući da ćemo prodreti u taj svet biznisa koji ima svoje zakone, gde se unapred sve to kalkuliše ...
Nasuprot tome, ja mislim da bi jedna "Koštana", u televizijskoj obradi, savremenim sredstvima, u boji, bila senzacija za svet. Ja to tvrdim! Duboko!
Ja sam se sinoć oprostio od Beograda
Sinoć ste imali koncert na Kolarcu
(prošlog četvrtka - prim. pod.) Jutros izgledate tako sveži...
Ovo je tridesetdruga sezona kako se ja
u Beogradu bavim koncertnim pevanjem. Intimno sam očekivao da će
biti više ljudi. A nije bilo. Došlo nekoliko prijatelja, nekoliko
kompozitora... Možda ih nije privukao program. Program je bio - šest
kompozitora, od toga su bili pet vrlo interesantnih ciklusa.
Opet kad sam noćas mislio ... znate, ja nikad ne osuđujem publiku ... Ako vam kažem da je sinoć bilo ... od izvođenih autora bili su Danon, Hercigonja, Vlastimir Perišić, dobro, ovaj Nikolovski nije ni mogao iz Skoplja, bio Čolić, bio je i Trifunović, razume se, i - više niko. Rečeno mi je, eto tako, hvala, za te moje, ovaj, napore, i eto ...
Opet kad sam noćas mislio ... znate, ja nikad ne osuđujem publiku ... Ako vam kažem da je sinoć bilo ... od izvođenih autora bili su Danon, Hercigonja, Vlastimir Perišić, dobro, ovaj Nikolovski nije ni mogao iz Skoplja, bio Čolić, bio je i Trifunović, razume se, i - više niko. Rečeno mi je, eto tako, hvala, za te moje, ovaj, napore, i eto ...
Nije vam, svakako, to prvi put da se
razočarate u ljude, u kolege?
- Samo da vam saopštim jedan mali
podatak: za 32 godine ja sam izveo 369 dela jugoslovenskih kompozitora. Od toga sam 165 prvi put ja izvodio.
To nikad niko neće moći da
dostigne!
- Čujte, ja ne tražim ništa... meni
je društvo dalo sve što mi je moglo dati, i ja sam presrećan i
zadovoljan. Mene vređa nepažnja prema ljudskom radu. Mene vređa
to da kad treba, onda telefoni rade, onda me dižu i bolesnog iz
postelje, onda idem gde ne bih nikad išao, onda supruga čupa kose:
"Šta radiš od sebe, izgubićeš zdravlje, izgubićeš ovo ...
"
A ja opet potegnem sve ove argumente, te, ne znam, moram, te ja ovako, te ja onako ... I verovatno da u Beogradu više neću nikad održati koncert. Ja sam se sinoć oprostio sa Beogradom!
A ja opet potegnem sve ove argumente, te, ne znam, moram, te ja ovako, te ja onako ... I verovatno da u Beogradu više neću nikad održati koncert. Ja sam se sinoć oprostio sa Beogradom!
Ali, zar je to moguće, tako
iznenada, to ...
- Možda ja nisam u pravu, možda sam
već, što se kaže, dozlogrdio ljudima. Samo, nisam ja ovo prvi
radio. Pre mene je to radio profesor Nikola Cvejić, pa je to radio
moj kolega Branko Pivnički, pa sam ja radio ...
Možda će ovaj Miomir Nikolić, mladi bas koji, na žalost, nije ovde dobio hleb pa ga je potražio u inostranstvu, ako se jednog dana vrati, možda će on nastaviti moje delo.
Ja više snage ne bih mogao imati. Ja ću nastaviti ovaj moj normalni posao, radiću, ali boriti se za nove pravce, za nove jezike u muzici, nije to lako. Ja sam tri meseca sad radio ovo. To se ne može platiti. Ne treba reći ni hvala. Ali, potrebna je elementarna pažnja prema ljudskom naporu.
Možda će ovaj Miomir Nikolić, mladi bas koji, na žalost, nije ovde dobio hleb pa ga je potražio u inostranstvu, ako se jednog dana vrati, možda će on nastaviti moje delo.
Ja više snage ne bih mogao imati. Ja ću nastaviti ovaj moj normalni posao, radiću, ali boriti se za nove pravce, za nove jezike u muzici, nije to lako. Ja sam tri meseca sad radio ovo. To se ne može platiti. Ne treba reći ni hvala. Ali, potrebna je elementarna pažnja prema ljudskom naporu.
Teško je shvatiti da za takvog
umetnika nema pažnje ...
- A, sad ću vam nešto pokazati, možda
to i nije za novine, to je telegram koji sam sinoć dobio.
Da snimimo sadržinu, zašto ne?
- Pa evo: šalju ga đaci škole u kojoj sam i ja nekad... iz Poljoprivrednog obrazovnog centra u
Valjevu - to je poljoprivredna škola. Evo:
"Poštovani umetniče, slušali smo poemu vašeg života od rane mladosti i đakovanja u našoj školi pa sve do danas, i večeras ćemo u mislima biti sa vama i vašim nastojanjima o kojima novine danas pišu. Mi ne vidimo i ne čujemo glas usamljenika i rizik, već častan duhovni napor i stav lični i društveni jednog pravog umetnika i velikog čoveka.
Ponosni smo što ćemo moći da kažemo kasnije svojim mlađima da smo bili vaši savremenici, da smo sedeli u klupi u kojoj ste i vi sedeli, da smo se saginjali nad poljima nad kojima ste se i vi saginjali. U ime svih nas primite zahvalnost za sva zadovoljstva koja smo imali slušajući vas, i bez kojih bismo bili duhovno siromašniji."
