Nikola Milošević, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu: "Andrić i Krleža kao antipodi" (1975)

Andrić ne želi da poštedi čitaoca ni od najmučnijih prizora koji se mogu zamisliti. Ovakve prizore Andrić, međutim, ne oblikuje zato što ima prema njima neku naročitu, perverznu sklonost, nego zato što smatra da hroničar mora da umetnički objektivno evocira sve, pa i najmračnije vidove ljudske prirode

Sa profesorom Nikolom Miloševićem razgovarali smo o temi o kojoj on raspravlja u svojoj novoj knjizi "Andrić i Krleža kao antipodi". Nikola Milošević je redovan profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i do sada je objavio više knjiga.

*****

U izdanju izdavačkog preduzeća "Slovo ljubve" pojavila se, pre izvesnog vremena, vaša knjiga "Andrić i Krleža kao antipodi". Koja dela ove dvojice pisaca analizirate u vašoj knjizi?

Od Andrićevih dela izabrao sam "Na Drini ćupriju" i "Travničku hroniku", a od Krležinih "Vučjaka", "Gospodu Glembajeve" i "Na rubu pameti".

Zašto je vaš izbor pao upravo na ove knjige? Zar "Prokleta avlija” nije pružala isto tako zahvalan materijal za vaše analize?

Ovakav izbor uslovljen je mojim interesovanjem za neke probleme teorijskog karaktera. Kao što se već vidi iz samog naslova knjige, mene zanimaju ona dela Andrića i Krleže u kojima se ova dvojica pisaca najviše razlikuju.

Metod koji je Andrić primenio u "Prokletoj avliji" manje se razlikuje od metoda kojim su rađena Krležina dela, nego što je to slučaj sa "Travničkom hronikom", ili sa romanom "Na Drini ćuprija".

Kako izgleda, vi smatrate "Travničku hroniku" obrascem Andrićevog književnog postupka. Da li biste hteli ukratko da nam kažete u čemu se sastoji taj postupak?

Pred Andrićevim očima lebdeo je uzor izvesnog "idealnog hroničara". Idealni hroničar je onaj ko hladno, objektivno i distancirano pripoveda o svemu što se u jednom vremenskom periodu dogodilo. Razume se, pisac nije istoričar, on se ne bavi onim što se stvarno dogodilo, već onim što se - kako je to još Aristotel govorio - "moglo dogoditi".

Međutim, pisac može da uspostavi izvesnu, manju ili veću, distancu prema svojim junacima i događajima o kojima pripoveda i ta distanca je kod Andrića mnogo veća nego kod Krleže.

Andrić ne želi da poštedi čitaoca ni od najmučnijih prizora koji se mogu zamisliti - kao što je, recimo, vešanje uhvaćenih Srba u "Travničkoj hronici", ili nabijanje na kolac u romanu o ćupriji na Drini.

Ovakve prizore Andrić, međutim, ne oblikuje zato što ima prema njima neku naročitu, perverznu sklonost, nego zato što smatra da hroničar mora da umetnički objektivno evocira sve, pa i najmračnije vidove ljudske prirode.

Znači li to da, po vašem mišljenju, Andrić u svojim romanima nema nikakvo određeno opredeljenje?

Ne znači. Andrić samo, za razliku od Krleže, svoje opredeljenje izražava na izvestan "hladniji", nezainteresovaniji način. Inače, čak i poređenja u Andrićevim romanima često otkrivaju sasvim određen ugao gledanja.

Tako, na primer, "čaršijske uzbune" - pogrome nemuslimanskog življa u "Travničkoj hronici" - Andrić sravnjuje sa vodenom stihijom.

Ovim poređenjem obezvređuju se likovi inicijatora i učesnika pomenutih "uzbuna". Vodena stihija je nešto rušilačko, razorno, slepo, pa, zahvaljujući tome, čitalac uspostavlja izvesnu distancu prema nosiocima pogroma u "Travničkoj hronici".

Koje Krležino delo smatrate najkarakterističnijim za njegov umetnički postupak?

"Gospodu Glembajeve". Radnja ove drame zamišljena je po principu gradacije i koncentracije umetničkih efekata. Možemo je uporediti sa lavinom snega, ili, što je još bolje, sa nizom eksplozija, od kojih je svaka potonja snažnija od one prethodne.

Zašto mislite da je ovo drugo poređenje bolje?

Zato što je lavina nešto, da tako kažem, kontinuirano; u njoj nema prekida, a niz eksplozija podrazumeva i niz zastanaka ili zatišja. U "Gospodi Glembajevima", posle svakog tragičnog zbivanja, dolazi do izvesne oseke dramske radnje, da bi odmah zatim došlo do novog, još intenzivnijeg događaja.

Po čemu se ovakvo vođenje radnje razlikuje od onog Andrićevog?

Kod Andrića su gotovo sve tačke radnje približno jednakog intenziteta. Osim toga, u "Travničkoj hronici" i "Na Drini ćurpija" nema glavnih junaka.

Kod Krleže, naprotiv, obavezno prisustvo glavnog junaka i strogo koncentrisano usmeravanje umetničkih sredstava u pravcu postepenog, sve snažnijeg podizanja dramske napetosti, vodi tragičkim efektima velike snage.

Za mene je najbolja Krležina drama "Vučjak"

Rekli ste da su "Gospoda Glembajevi" najkarakterističniji za Krležin umetnički postupak. Znači li da je to, po vašem mišljenju, njegovo najbolje dramsko delo?

Ne znači. Za mene je najbolja Krležina drama "Vučjak".

Likovi u ovoj drami najbolje su individualizovani i motivisani. Njena struktura je - pre svega u ravni značenja - najsloženija, što se naročito dobro vidi na primeru motiva "kolizije vrednosti".

Šta znači kolizija vrednosti?

Ljudi često misle da postoji samo jedna vrednost, ili bar jedna središna, kojoj su sve druge podređene. Međutim, vrednosti ima više i one se međusobno često ne mogu usaglasiti.

U čemu je sukob vrednosti u "Vučjaku"?

Glavni junak "Vučjaka" Horvat ima razvijen smisao za ono što je moralno i humano, ali je zato psihički krajnje labilan. Junakinja "Vučjaka" Eva je psihički snažna, ali je zato izrazito nehumana i nemoralna.

Tragična poruka koju u sebi krije ovaj kontrast mogla bi se ovako izraziti: nemoguće je spojiti odlučnost i čvrstinu volje sa humanošću i moralnošću.

Da li je tema kolizije vrednosti bila korišćena u svetskoj literaturi?

Jeste, mada, srazmerno uzevši, retko. Dostojevski je, na primer, u "Zločinu i kazni" umetnički oblikovao temu kolizije vrednosti.

Tekst: M. Laketić, obrada: Yugopapir (Duga, maj 1975.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate