Rekao je da sam stidljiv? Pa šta znam šta je on mogao pod tim da podrazumeva. Stidljiv? Verovatno je mislio da nisam čovek koji odlazi u kafane, da sedim i da pijem, razgovaram, idem u društvo - možda je hteo da kaže: povučen
Februar 1974: Utisak možda i vara, ali - čini se da
je poslednjih nedelja i meseci Đorđe Jelisić redovniji od
redovnog gosta na malom ekranu.
• Odličnu ste kafu skuvali...
- Ne znam, ne pijem je...
• ?!?
- Čir ... Već dva meseca ne pijem
kafu i ništa od alkohola. Samo cigarete još ...
• Ne možete da ostavite pušenje?
- Pušim već tridesetšest godina...
• Rano ste počeli!
- Pa, imam ja dosta godina! Negde oko
dvanaeste, kad sam bio u drugom razredu gimnazije ...
• Kukuruzna svila i slične stvari?
- To je još ranije bilo, ta
kukukuruzna svila. Pušio sam i taj kukuruz, zavijao sam u novine, u
onaj deo novina koji je čist, beo. To se onako malo protrlja kroz
prste ...
• Sigurno neko polovče?
- Nije to usko. Dugačko se zavije, baš
kako treba. Ispod nosa se puši, dimi se, i tako to znači da ste
pušač.
• Da si važan...
- Da, deca su to tako... Izgledaš kao
da si stariji. U gimnaziji, to je još pre rata bilo, pušilo se u
veceima.
• I posle rata ...
- I posle rata! Dimilo se strašno. Svi
uđu, i stariji i mlađi, i onda se ne vide između sebe. Bilo je
zabranjeno pušenje.
• Cigarete ste kupovali od kusura?
-Da, kako drukčije?
• To su svi radili...
- Da, sve ide na isto, sve se
ponavlja...
• Već tri dana se dogovaramo za ovaj
razgovor. Nešto ste snimali?
- Tražili ste me baš kad sam bio
na snimanju drame "Zašto je pucao Alija Alijagić". To je
ono vreme kada je Rodoljub Čolaković osuđen na petnaest godina
robije u Lepoglavi, a Alija Alijagić na smrt. Čolaković je
prisustvovao snimanju. To je bilo ta četiri dana. Probe u pozorištu
... Rekao sam već: poslednjih pet meseci me sve neke bolesti
hvataju, te išijas, te zubi ...
• Na televiziji se to ne vidi. Možete li da izračunate u koliko ste se emisija za poslednjih mesec i po dana pojavili?
- Postoji računica. To samo izgleda
... Ima jedna interesantna stvar... Nedavno je jedan novinar pisao
kako se, šta ja znam, na Drugom programu neprekidno pojavljuje
Cica Perović a sa Prvog programa se ne skida Đorđe Jelesić.
I sad,
kao daje neki predlog, savet da malo promenimo programe. Mene je to
nekako malo iritiralo. Ja nikoga ne diram, a mene neko tako dirne...
Sve što sam radio radio sam svojim sposobnostima i snagom svojom,
voljom... Malo me je to povredilo.
Godinu i po dana sam snimao, i onda se
sticajem okolnosti sve te emisije pojavile u razdoblju od mesec dana.
Onda to izgleda kao da sam radio baš sad.
Neskromno je da govorim o sebi
• Vi ste to dobro uradili. Nije se
primetilo...
- Znate zašto, neskromno je da ja govorim o sebi, ali jedna stvar koju
sam ja kroz ceo životni, mislim glumački taj put, jedna stvar kojoj
sam težio u tom svom životnom pozivu to je ta da svaku ulogu radim
na jedan drugi način.
Za mene je bila najdraža kritika, ja čuvam
kritike, imam jedno za dvadeset godina unazad sve kritike, naravno
one koje sam mogao da nađem, i dobre i loše - za mene je najdraža
kritika bila: prva iz Poljske kada smo gostovali sa "Nebeskim
odredom" - Srpsko narodno pozorište - u kome sam ja igrao
Zelenog.
Za njih tamo to je bila najbolja uloga. Taj kritičar koji
je pisao u tim novinama, ne mogu samo da se setim kojim, krakovskim i
varšavskim, to je bio neki časopis - pisao je o jednom ogromnom
dijapazonu. To je mene najviše radovalo u mom radu.
A druga je jedna
mala kritika iz Dubrovnika.
Pre desetak godina kada je to isto
novosadsko pozorište gostovalo u Dubrovniku sa "Pokondirenom
tikvom" - ja sam igrao Ružičića - onda je jedna novinarka
koja je mene posmatrala verovatno kroz razna Sterijina pozorja,
napravila je komparaciju između tri lika: Miće u Davičovoj
"Pesmi", Zelenog u "Nebeskom odredu" i Ružičića
u "Pokondirenoj tikvi" i napisala je da su to tri
dijametralno različita lika ali da su sva tri dobro ostvarena.
Govorila je o jednoj metamorfozi. E vidite, meni je to i bio cilj
uvek kada sam radio - metamorfoza. Ima finih glumaca, ali imaju mali
dijapazon. Dobri su, ali ...
• Ponavljaju se?
- Da, baš ponavljaju, a ogroman je
napor ne ponoviti se. Jer, recimo kod mene... Ja sam uvek govorio:
maska i kostim mogu da doprinesu liku ali ako nema unutarnje
transformacije ... Nikad nisam igrao na spoljne transformacije, uvek
samo na unutarnje ...
• Naizgled to lako postižete...
- To izgleda lako, a to je užasan
napor napraviti tako da izgleda lako. To kad se gleda, to je krajnji
rezultat, finalni produkt, i onda on je možda, ne možda već u
svakom slučaju, neposredan i prijatan kad se gleda. Kad ja posmatram
neke druge...
• A sebe?
- Ja svoje drame skoro i ne gledam.
Zato što mi se dešava da ja uđem u sobu, upalim televizor,
pogledam nekoliko svojih scena i naljućeno ustanem sa "Idi Đoko, šta tu radiš!", i izađem u drugu sobu.
Nemam nerava da to gledam. Jer tek kada to vidim, ja tek onda vidim šta sve nisam
uradio.
• Glumci, uglavnom, tvrde da ne mogu
sebe ni da gledaju ni da slušaju. Šta je to?
- To je po mom mišljenju jedna velika
odgovornost. Strašno velika odgovornost. To je nezadovoljstvo samim
sobom koje potiče iz jedne velike odgovornosti prema onome što
radite, a to je ono što drži umetnika. Da toga nema, sve bi bilo
gotovo.
Jer, samo kroz to nesamozadovoljstvo glumac teži da napravi
što je moguće bolju ulogu.
• Valjda ima i zadovoljstva?
- E, to je onda kada uradi. Recimo to
je u pozorištu: kad je uradio nešto dobro, onda on ide na
predstavu kao na neku svadbu.
Ali, kada nije uradio ulogu a ide na
predstavu, onda mu je to kao smrt.
• Kako vi idete na predstavu "Na
ludom belom kamenu"?
- Idem... tako, kao na svadbu! Uđem u
garderobu na deset minuta pre početka. To je dokaz da sam tu kao
kod svoje kuće, da.
• Igrate sa Đuzom Stojiljkovićem, a
i u "Ateljeu" ste već dve godine partneri - ko određuje
karakter tih vaših paralelnih uloga?
- Pa, svako za sebe i onda se nađemo.
To je sreća, što smo nas dvojica glumci na jednoj liniji,
transmisiji što kažu. Razumemo se i igramo jedan za drugoga
nesebično. Igramo onako kako ja mislim da bi svi glumci trebalo da
igraju, u svim teatrima.
• Glumci se boje da igraju jedan za
drugog? Strahuju da će biti u senci?
- Da, da, da... Ima glumaca koji
smatraju da ako oni neće biti u prvom planu, ako oni nisu centralna
ličnost, da će oni propasti. Dešava se na predstavama, koliko puta
sam gledao, da onaj glumac koji stoji u trećem planu, da ja njega
gledam više nego ovoga iz prvog plana.
• Tako vi sa Đuzom, prvo šaškasti
vojnici, pa apatridi - kada ćete biti ljubavnici - ovako, paralelno?
- To ne znam. Te ljubavničke uloge,
to su najnezahvalnije uloge, na sceni to nije nikakvo uživanje.
Publici se to sviđa, ali ja mislim da smo i Đuza i ja za te
ljubavničke uloge već ... Prošlo je vreme! To je da igraju mladi
glumci koji počinju, koji osvajaju i po privatnoj liniji, to je za
njih da se trude.
Da li sam jedan od "odabranih"?
• Mnoge vaše kolege kažu da je
televizija otvorila vrata "odabranima". Jeste li jedan od
njih?
- Ne znam, pravo da vam kažem. Kako bih ja to mogao da vam kažem? Da li sam ja jedan od odabranih?
• Kako su se vama otvorila
televizijska vrata?
- Ja sam, pre svega, došao na
televiziju zahvaljujući Šotri. Šotra je u Novom Sadu 1966. režirao
"Razvojni put Bore Šnajdera", ja sam igrao tog Boru Šnajdera i, tako, u toku rada on se meni i ja sam se njemu dopao, našli
smo se tako u tom radu, uvek se tako nađu, znate, umetnici na nekoj
dužini - i onda žele da taj rad i produže, i kad sam ja već iduće
godine došao u Beograd u Atelje, Šotra je mene prvi uzeo da igram
na televiziji.
To je bila "Optimistička tragedija" ...
Višnjevski ...
• Zašto ste otišli iz Novog Sada?
- Iz Novog Sada sam otišao jer je
došlo vreme da odem, jer ja sam i ranije hteo da odem. Ja sam otišao
zato što sam ja iz Beograda - ovo je najbolji odgovor: ja sam iz
Beograda otišao u Novi Sad, ali sam hteo da se jednog dana vratim u
Beograd.
Kad sam ovde završio Visoku filmsku školu, otišao sam u
Novi Sad što nisam u to vreme, kad su me hteli da angažuju u
Savremenom pozorištu, koje je u to vreme bilo dobro pozorište, što
nisam imao stan.
A Novi Sad je odmah imao stan i zato sam otišao u
Novi Sad. E sad, tamo sam tokom godina zavoleo ribolov, bio sam stalno pored Dunava i bilo je jako
teško odvući me odatle.
• U Novom Sadu mnogi nisu znali da
ste glumac, ali su znali da ste ribolovac ... Pričalo se da u pauzi
probe otrčite da bacite udicu...
- To da. Jeste, jeste... Da, da, ja čim
je pauza, ja trčim na Dunav. Ili čim se završi proba, ne sedim u
klubu, to nikad nisam imao običaj, ja sam odmah odlazio na Dunav i
pecao.
• U Novom Sadu ste postali
ribolovac...
- Da, pravi sam postao. I pre toga sam
ja kao pecao, ali nisam bio toliko strastan. Ali tek onda je počelo
zapravo, mislim da mi je to onaj majstorski deo.
• Zar u Dunavu ima toliko riba?
- Riba ima dosta. Treba znati samo gde,
kad, u koje vreme, pri kakvim uslovima: kakav vodostaj, kakva
temperatura ...
• To je čitava nauka?
- Kako da ne. Ta ihtiologija je velika
nauka.
• Šta mislite dok pecate? Šta se
zapravo događa na tom pecanju?
- Pa, događa se... Kako da vam
objasnim, to ne bih mogao stručno, zapravo teorijski da vam objasnim
nego praktično ... Mogu samo da vam kažem šta to znači: ako
sedite u čamcu i imate tri štapa koje ste zabacili na dubinski
ribolov, onda vi čekate, gledate u vrhove štapova. I kako se koji
mrda, vi ste koncentrisani na to da li će on dovoljno da povuče...
Jer, riba neki put i skine mamac.
Sad, zamislite vi sve vreme tako.
To je jedna koncentracija pažnje. Ništa se drugo ne može misliti
nego samo na to - ukoliko, naravno, riba radi. Ako ne radi, onda
možete misliti na šta hoćete!
Ja sam tako, nećete mi verovati,
dok sam pecao, preslišavao se monolog Hamleta! Povezao sam to "biti
il’ ne biti" sa - dal’ će da povuče ili neće!
• Prisećate se Hamleta?
- Ne. Nisam se isključio ali... Ja sam
to igrao 1961. za proslavu stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta.
Sedam predstava smo igrali, svega.
• Niste priželjkivali Hamleta?
- Nisam nikad očekivao Hamleta.
Očekivao sam Sirana de Beržeraka!
• Imate još vremena za Sirana...
- Imam ali ne verujem da ću ga igrati.
Može se čekati dugo ali treba imati i snage.
• Otkud Sirano?
- E, to je kompleks nosa. To je još iz
škole, glumačke. Taj moj nos, a imao sam kompleks od tog nosa koji
je tako kriv, kad sam bio mlađi... Verovatno se onda više videlo.
Tako nikad nisam voleo da se slikam iz profila ...
• Kakav je bio vaš Hamlet?
- To je bio čudan Hamlet po tome što
nije postojao duh Hamletovog oca. Ne znam da li je neko to tako u
Jugoslaviji radio, to je Mita Đurković režirao. Ja sam kao Hamlet
govorio u isto vreme i ono što govori duh. Dok govorim svoj tekst,
ja sam tu prisutan, duh govori negde iza ... Ta jedna smena, to je
bilo jako naporno, jako teško.
• Bili ste zaokupljeni tom ulogom?
- Pa, bio sam jako zaokupljen tom ulogom. Obavezivala me je jer je
Dimitrije Rožić igrao prvog Hamleta sto godina ranije u tom teatru.
Izašlo je u "Dnevniku", novosadskom, pred premijeru: s leve strane je bila slika Dimitrija
Ružića i potpis: Prvi Hamlet, a s desne Hamlet za
stogodišnjicu Srpskog narodnog pozorišta - to jest ja!
Kad su mene
pitali šta ja mislim o tome i kako sam uradio ulogu, odgovorio sam
Šekspirovim tekstom:
"Ima proviđenja i u padu jednog vrapca".
• Koliko je to bilo tačno?
- Pa, bilo je. Bilo je. Svakako da je
bilo tačno!
• U poslednje vreme se govorka da
menjate pozorište. Kažu: mnogo vam je uloga, hteli biste manje da
igrate?
- Pa nije to tačno. Ko to kaže? Ne!
To nije tačno da imam mnogo uloga. Nemam ja mnogo uloga. Ja
godišnje igram jednu ili dve premijere, ne igram ja više. Nemam
više predstava od šest mesečno.
• Otkud ta fama?
- Ne znam zašto. Oni misle da hoću da
promenim pozorište, da sam nezadovoljan kad se tako nešto
iznerviram.
• Umete da se iznervirate?
- Da. I vrlo sam spastičan tip, kako
se kaže. Ja delujem ovako mirno, sređeno a u stvari sam nervčik,
veliki.
• Kako to izgleda?
- Pa, kad se iznerviram, ja, onako, što
se kaže, ludujem. Budem... Vičem da bih se ispraznio.
• Neko se boji kad vičete?
- Niko. Niko ništa ne daje na to što
ja vičem. Onako: "Neka se Đoka izviče, to je tako..." i
- navikli su na to. Navikli su kao što je bilo poznato u školi dok
sam bio.
Pokojna Gita Predić je bila upraviteljica tog internata gde
smo mi bili, i za mene je važilo da je sa mnom ujutro do deset sati
nemoguće kontaktirati.
To kao da i niste sa mnom razgovarali jer ja
kao dotle ništa i ne shvatam - još spavam. Prva dva časa ja sam
odsutan.
Ona je pravila tako vic, kad ja dođem i tražim doručak
posle sedam, a ustajalo se u šest i doručak je bio od pola sedam do
sedam, a ja dođem kasnije, a kuvarice ne daju, ona kaže:
"Nemojte,
dajte mu doručak. On je do deset strašan!"
U Čortanovce odlazim na pecanje
• Mislite li na Novi Sad?
- Sad, šta ja znam. Od kako sam
otišao, ja nemam nikakve druge veze tamo sem što u Čortanovce
odlazim na pecanje. Isti je to slučaj kao što je kad sam bio u
Novom Sadu. Pitali su me da li mislim na Beograd. Zvali su me da
dođem u Beograd, mislim ovako da dođem, da vidim drugove i to - šta
ću, kud da idem u Beograd...
• Teško putujete?
- Da, to je tačno - teško. Mene
naterati da negde putujem, to... Ja više volim ovako da sedim, da
mirno... Evo ovako: u Čortanovce kad se krenem, neko ne bi išao
ovako kako ja idem. Neko bi išao, recimo, autbmobilom da stigne za
sat. Ne... Znate kako ja to radim? Sad ću da vam opišem.
Kad dođe
ribolovna sezona, kad ja to počnem da idem u ribolov, pošto nema
pre osam i deset voz za Novi Sad koji staje u Čortanovcima - Dunav,
ja sam uhvatio drugu vezu. U pet i petnaest, ne - u pola pet polazi
prvi autobus za Suboticu. I, tim autobusom idem do Inđije.
Siđem u
Inđiji u pet i petnaest, i polako - kupim tu novine i nešto za doručak - odem do železničke
stanice. Tu ima jedan bife, uđem i tako popijem kaficu, popušim
cigaru...
U šest sati i jedan minut dolazi lokalni šinobus iz Novog
Sada a vraća se u šest i trinaest. Doveze radnike, a odvozi đake...
I tim šinobusom isto i ja idem do Čortanovaca, tamo sam u pola
sedam. Da se spustim dole, to je dvadeset do sedam i ja sam u
kućici.
U sedam sati sam već uzeo sve svoje stvari, vesla i motor,
seo u čamac i u pola osam sam na mestu onom gde treba da pecam. A
ustao sam u četiri ujutru ...
Ali, za mene je ogromno bogatstvo kroz
to putovanje. Ja nisam odvojen od ljudi, koliko likova, koliko
karaktera ja vidim dok idem autobusom, koliko dok sedim na stanici u
onom bifeu, i koliko u onom vozu...
• Ne razgovarate?
- Ne. Samo ćutim, posmatram i gledam,
i to se na neki način slaže u podsvesti. I onda, jednoga dana, kad
to zatreba, to se pojavljuje, ne mojom željom, već mojim naporom.
• Dok gledate te ljude oko sebe,
izmišljate li njihove priče, pokušavate li da smislite ko su i šta
su?
- Da. Studiram ih, mislim o tome šta
su, gde žive ...
• Prisluškujete razgovore?
- Da, da ... volim da slušam
razgovore. A kad neko počne razgovor sa mnom, ja slušam i
odobravam, kao što vi mene sad puštate da pričam. Ja sedim kao
odsustan, u stvari odmaram se na taj način, ali sve stiže do mene.
Mene su koliko puta dok sam bio u Novom Sadu, iz publike a i iz
teatra, ljudi pitali:
"Kako to na sceni igraš tolike uloge,
mnogo teksta kažeš tokom predstave, a ovako dok si u društvu ti ne
progovoriš!"
Ja se isključim, mene verovatno i zamaraju ti
razgovori ...
• Ćutite i kod kuće?
- Ćutim i kod kuće.
• To vašu ženu verovatno nervira?
- Da. Svakako da je nervira.
• Imam utisak da ste odsutni i da ne
slušate ono što ona govori?
- Nisam odsutan ali - ima se utisak.
Ali sve pratim, i sve ...
• Sve prepuštate njoj da reši?
- To da. Njoj prepuštam sve, jer ja sa
ekonomijom ...
• Odlazite u Šabac?
- Odlazim, tamo mi je mama i sestra, i
žena mi je iz Šapca. Ne idem često, mesečno jedanput. Meni je
jako žao što nikako ne mogu da udesim da odem češće, uvek sam
toliko zaposlen da ne mogu da stignem.
Najžalije mi je da ne mogu da
odem do mame kad ona to očekuje.
• Navijate za "Mačvu"?
- Da, navijam, čudno malo, ali za
šabačku "Mačvu".
• Čudno?
- Da, pa svi navijaju za "Zvezdu",
"Partizana" ili neki drugi veliki klub, a ja sam ostao tako
nekako veran onom klubu gde sam počeo da igram. Neki put, kad imam
vremena, i putujem da gledam "Mačvu".
Ja sam išao čak u
Suboticu da je gledam kad je igrala sa "Spartakom", kad
igra u Beogradu odem - ne odolim. Koliko sam puta išao da posetim
familiju, a trebalo je da se vratim popodne, a ja ostanem...
• Pitala sam jednog vašeg prijatelja, Šapčanina, o vama, i on mi reče: Stidljiv čovek!
- Da sam stidljiv? Pa šta znam šta je
on mogao pod tim da podrazumeva. Stidljiv? Verovatno je mislio da
nisam čovek koji odlazi u kafane, da sedim i da pijem, razgovaram,
idem u društvo - možda je hteo da kaže: povučen.
Razgovarala: Zorica Pašić, snimio: Nikola Dević, obrada: Yugopapir (TV novosti, februar 1974.)