Nevesinjski snegovi u kutijici mojih najmilijih uspomena dragoceniji su daleko od mostarskih kiša. Njih nisam ni zapisao, ni opisao. Neću ni sada crnim pismenima dotaći njihovu toplu belinu u najskrovitijim predelima svog bića. Neka ostanu
Pero Zubac, pesnik, rođen 30. maja 1945. u
Nevesinju. Radio kao novinar i urednik omladinskih listova i časopisa
u Beogradu, Zagrebu, Novom Sadu. Objavio knjige pesama: "Nevermore",
"Razgovori sa gospodinom", "Zakasnela pisma",
"Triptih" (sa Antićem i Nastasijevićem), "Mostarske kiše", "Razlog blagosti"; knjigu parodija "Pantologya Nouova", knjig dečjih pesama "Hoću-neću";
knjigu eseja "Ti dani"; i priredio antologije "20 pripovedača" i "Romor ravnice".
Za književni rad dobio nagrade:
"Majsku nagradu Vjesnika i Poleta" 1968, "Goranov
vijenac" 1972, nagradu "Žarko Vasiljević" 1972,
"Stražilovo" 1974, Oktobarsku nagradu grada Novog Sada
1975.
Radi kao urednik Kulturno-umetničkog
programa Televizije Novi Sad.
*****
ODRASTAO sam u Nevesinju, gradu znanom
iz istorije a manje poznatom strpljivoj nozi putnika, zaljubljenika
u neviđeno. Gradić među planinama, prelep u svojoj zaustavljenosti
u vremenu. Stara Sahat-kula povremeno je merila vreme. Sporo smo i
divno rasli.
Snegovi su, pedesetih godina, doticali
prozore spratnih kuća. Zima je bila najlepše godišnje doba, zimi
su se autobusi iz Mostara teško probijali do našeg mesta; zimi smo
bili najviše sami i svoji.
Nevesinjski snegovi u kutijici mojih
najmilijih uspomena dragoceniji su daleko od mostarskih kiša. Njih
nisam ni zapisao, ni opisao. Neću ni sada crnim pismenima dotaći
njihovu toplu belinu u najskrovitijim predelima svog bića.
Neka
ostanu.
Otac je bio čovek od posla. Retko u
domu, retko uz nas. Zora, Milica, Danica, Bojana, Janja, Slobodan i
ja. Puna kuća dečjeg hoda. Puno usta. Puno smeha. Otac je škrto odvajao večeri da nam pripoveda. I tada i sve do nedavno. I sve do
svog kraja.
Mi smo se svi rastali od njega željni njegove reči.
Govorio je malo i toplo. Imali smo pravog oca.
A u zime, u belinu, u mraz, kad je šuškalo dogorelo proleće
drveta u peći, umeo je da nam govori o moru. I namah je naše sobe
zapahnuo miris vetra sa pučine i brodili smo u noć nekim neznanim,
neviđenim brodovima u nepoznate, u beskrajne predele.
Otac je u mladosti bio mornar. I mi smo jutrom, iz skrovitih škrinja vadili požutele fotografije sa brodova, sa obale iz špalira. Otac u marinskoj uniformi. Visok, stasit, lep. Iza su neki gradovi. Neki ljudi. Neko nama neznano, tajanstveno vreme.
Kazivao je o gradovima, o putanjama koje seku bezmerno plavilo. Govorio je: more je divna tegoba. I izlazio u noć, malo pognut, ozarenog lica. U neku svoju mladost, u svoje ćutilo. A mi smo njegove priče domišljali. Svako svoju.
Otac je u mladosti bio mornar. I mi smo jutrom, iz skrovitih škrinja vadili požutele fotografije sa brodova, sa obale iz špalira. Otac u marinskoj uniformi. Visok, stasit, lep. Iza su neki gradovi. Neki ljudi. Neko nama neznano, tajanstveno vreme.
Kazivao je o gradovima, o putanjama koje seku bezmerno plavilo. Govorio je: more je divna tegoba. I izlazio u noć, malo pognut, ozarenog lica. U neku svoju mladost, u svoje ćutilo. A mi smo njegove priče domišljali. Svako svoju.
*****
KNJIGE sam čitao u svojoj petoj
godini. Pamtim tek ovlaš, više iz priča sestara. Čitao sam brzo i
mnogo. Ni sada nisam siguran pamtim li
priče sestara ili sebe uz knjigu, uz peć.
Bio sam nežan, krhak dečak. Skupljao
fotografije fudbalera iz poratnih čokoladica. Umeo sa loptom da napravim čuda. Ali, plašljiv po prirodi, retko sam ulazio u duele.
Nikada ne bih postao veliki igrač.
Moj prvi učitelj, najdraži, Ibrahim Karadža postepeno i
sigurno, učio je mene i moje vršnjake životu. Sada, kada zamišljam
učitelja za svoje sinove Vladimira i Miloša, uprkos godinama,
unatoč drugom vremenu, ja uvek vidim njih u učionici i za stolom - Ibra Karadžu. Valjda je tako i u svima nama koji su od učitelja
učili kao od roditelja.
Škola je bila u velikoj, staroj
zgradi. Nas, dece, nije bilo mnogo. Novaca je bilo malo. Učitelj je
hteo da nas vodi na more. Otac je govorio o moru.
Mi smo se kupali u snegu.
A more nije daleko. Gledano iz
sadašnjeg ugla, ja sam primorac. Danas se iz Nevesinja na more stiže
za jedan sat.
Mi smo o moru sanjali.
Mi smo o moru sanjali.
Prvo letovanje ne umem zaboraviti.
Putovalo se noću. Stigli smo u noć. Otišao sam na veliku vodu i
dugo sedeo na žalu. Bio sam dete. Iskrao sam se iz družine. U noći,
u samštini, video sam oca kako mi iz daljine maše svojom belom
mornarskom kapom.
Kanda sam i tada, svojim nemuštim dečjim čulom, osetio u trenu neku tegobu iz očevih priča. More mi nije bilo prijatelj. Nije mi to ni sada. Ali čudne neke, nepojamne niti, vezuju me za veliku vodu.
Ja sam se udaljavao od mora sve više i sve odlučnije, kao kada se smion plivač primiče malom otoku na dalek rukohvat od plaže Široki Brijeg, Zrenjanin, Novi Sad. Sve više na sever. Sve dalje od mora. I ukotvio sam se u Novom Sadu, u luci gde ću ostati.
A s večeri, izađem li na Dunav, sa bele lađe maše moj Obren belom mornarskom kapom.
I oči moga Vladimira, zelene poput očevih, gledaju u tu vodu.
Vide li tu lađu? Vide li dedovu kapu?
Kanda sam i tada, svojim nemuštim dečjim čulom, osetio u trenu neku tegobu iz očevih priča. More mi nije bilo prijatelj. Nije mi to ni sada. Ali čudne neke, nepojamne niti, vezuju me za veliku vodu.
Ja sam se udaljavao od mora sve više i sve odlučnije, kao kada se smion plivač primiče malom otoku na dalek rukohvat od plaže Široki Brijeg, Zrenjanin, Novi Sad. Sve više na sever. Sve dalje od mora. I ukotvio sam se u Novom Sadu, u luci gde ću ostati.
A s večeri, izađem li na Dunav, sa bele lađe maše moj Obren belom mornarskom kapom.
I oči moga Vladimira, zelene poput očevih, gledaju u tu vodu.
Vide li tu lađu? Vide li dedovu kapu?
*****
GIMNAZIJA na Širokom Brijegu. Đački
dom, škola, samostan. Poneka kuća. Gradić Lištica kilometre pod
brdom. Samoća koja je bogomdana za pesnike i ambiciozne đake. Moji
su odlučili da odem u internat, da očvrsnem.
A škola je bila prava. Direktor Milan Tepurić bio je veliki tata škole.
Prve pesme sam napisao u ranim gimnazijskim danima. Imali smo veliku biblioteku. Vaspitači su mi rekli da je u istim sobama prva poetska iskustva sticao i Antun Branko Šimić. Njega sam čitao i zavoleo pre nego Dučića, Rakića, Disa.
Ja sam išao obratnim putem. Možda pravim.
A škola je bila prava. Direktor Milan Tepurić bio je veliki tata škole.
Prve pesme sam napisao u ranim gimnazijskim danima. Imali smo veliku biblioteku. Vaspitači su mi rekli da je u istim sobama prva poetska iskustva sticao i Antun Branko Šimić. Njega sam čitao i zavoleo pre nego Dučića, Rakića, Disa.
Ja sam išao obratnim putem. Možda pravim.
Valjda zbog osame, zbog divnih
profesora, zbog knjiga svuda oko nas, mnogi su pisali pesme. Pamtim
Miroslava Konečnog, sportistu, tanane, lirske duše. Imam rukopis
jedne njegove pesme i sada uz sebe. Bio je najdarovitiji od svih nas.
Šta li se s njim zbilo?
U detinjstvu nisam pisao pesme, ni one
dečje, iz srca. Želeo sam da budem mornar. Pesme je pisao moj stari
drugar Rajko Nogo. Još u osnovnoj školi. Krio ih je od nas. Stideo
se. Prvi put je recitovao u Trpnju, na nekoj priredbi, u stilu (onda
omiljenom kod mladih), "Mikrofon je vaš".
Pesma je bila lepa. Pamtim i neke stihove. Sedeo sam na visokoj ogradi i mislio: šta to Rajku treba? Svi su ostali svirali i pevali. Nisam ni pomišljao da ću pesme propisati i sam.
Pesma je bila lepa. Pamtim i neke stihove. Sedeo sam na visokoj ogradi i mislio: šta to Rajku treba? Svi su ostali svirali i pevali. Nisam ni pomišljao da ću pesme propisati i sam.
Šetali smo uz more, bacali kamenčiće.
O poeziji nismo razgovarali. Nismo mislili ni o devojkama. Bili smo
dečaci.
*****
U SEDAMNAESTOJ godini bio sam u
Zrenjaninu. Pekao sam život u srednjoškolskom internatu, u Kidričevoj. Družio se sa bokserima i mladim piscima. Prvi put daleko, prvi put zapravo sam.
Brata mi je zamenio novinar Bogdan Gušić.
Bio je mlad, drugarčina, laf, ali dovoljno stariji da poturi svoja leđa kada u dečačkoj duši zaškripe hiljade brava za koje je trebalo iznaći ključeve. Pomogao mi je da te ključeve nađem.
Bio je mlad, drugarčina, laf, ali dovoljno stariji da poturi svoja leđa kada u dečačkoj duši zaškripe hiljade brava za koje je trebalo iznaći ključeve. Pomogao mi je da te ključeve nađem.
Đačke sveske su se punile stihovima. Uveče smo sedeli u bašti
hotela "Vojvodina", uz pesnika Todora Manojlovića. On nam je bio živa škola literature. Čitav jedan fakultet međuratne poezije. Od nas petnaestak koji smo ga slušali danas je deset književnika.
Nije razlog bio samo on, ali uz velikog pesnika i mi smo se osećali jačim.
Nije razlog bio samo on, ali uz velikog pesnika i mi smo se osećali jačim.
Bilo je dana teških, očajnih,
samotnih. Nešto me čudno, neobjašnjivo, vuklo starome kraju. U
dugim noćima na poljani iza doma, uz Begej, opet sam snatrio široko
modro more.
Odlučio sam se da odem u Zadar i da tamo nastavim školovanje. Zašto baš Zadar? Ne znam ni sada. Nisam otišao. Opredelio sam se za Novi Sad. Dobro poznajem naše more, ali u Zadru nikada nisam bio.
Neka još malo tajna njegovog imena potraje u meni.
Odlučio sam se da odem u Zadar i da tamo nastavim školovanje. Zašto baš Zadar? Ne znam ni sada. Nisam otišao. Opredelio sam se za Novi Sad. Dobro poznajem naše more, ali u Zadru nikada nisam bio.
Neka još malo tajna njegovog imena potraje u meni.
U Novom Sadu našao sam dovoljno
širine, poverenja, ljubavi. Govoriti o gradu kojeg voliš isto je kao govoriti o ljubavi.
Nema reči koje taj osećaj mogu iskazati tako obično, jednostavno kao što taj osećaj ili osećanje u nama jeste.
Ulice, kuće, ljudi. Velika lenja reka.
Pamtim prve prijatelje u novoj sredini.
Živeo je uz nas Prvoslav Marković, student medicine. Družio se sa
piscima i novinarima studentskog lista "Indeks". Rade
Obrenović i ja ponajčešće smo drugovali s njim.
Umeo je divno i dugo da priča o Dostojevskom, pisao je neku, dugu, beskonačnu studiju o njegovom delu. Govorio je čudno i umno o Miljkoviću. Pesme nije pisao, ali osećali smo da će napraviti nešto neobično od svoje čudesne usmene literature. Čujem, s radošću, da je sada uspeo u nauci. Otišao je iz Novog Sada rano, ali i sada je prisutan u mnogim našim razgovorima.
Umeo je divno i dugo da priča o Dostojevskom, pisao je neku, dugu, beskonačnu studiju o njegovom delu. Govorio je čudno i umno o Miljkoviću. Pesme nije pisao, ali osećali smo da će napraviti nešto neobično od svoje čudesne usmene literature. Čujem, s radošću, da je sada uspeo u nauci. Otišao je iz Novog Sada rano, ali i sada je prisutan u mnogim našim razgovorima.
Od rane družine, mnogih nema danas u
Novom Sadu. Nisu, valjda, u njemu našli onu tananu ali čvrstu nit
koja vezuje za gradove širokog srca.
Drugovao sam sa slikarima. Upoznao Draganu na jednoj sedeljki u "Tribini mladih". Naišao na Antića i prebrisao vremenom godine koje su stajale između nas. Uozbiljio se, manuo boks, zavoleo džudo, zavoleo samoću uz lični kvadrat reke.
Sve svoje knjige napisao u Novom Sadu. I "Mostarske kiše", jednu od najranijih pesama napisao tu, na pozajmljenom papiru i pisaćoj mašini. Tu sam odrastao i tu ću se, valjda, vratiti detinjstvu.
Drugovao sam sa slikarima. Upoznao Draganu na jednoj sedeljki u "Tribini mladih". Naišao na Antića i prebrisao vremenom godine koje su stajale između nas. Uozbiljio se, manuo boks, zavoleo džudo, zavoleo samoću uz lični kvadrat reke.
Sve svoje knjige napisao u Novom Sadu. I "Mostarske kiše", jednu od najranijih pesama napisao tu, na pozajmljenom papiru i pisaćoj mašini. Tu sam odrastao i tu ću se, valjda, vratiti detinjstvu.
*****
POSLE je došao brat, pa otac.
Brat je preminuo u mladosti. Tek je
počeo da leči ljude od bolesti svakodnevlja. Nismo ga preboleli. Za
njim je, uskoro, otišao i otac. Ostao sam sa svojima, svoji su mi
ovde.
A more, moju prastaru, tešku bolest,
teško prebolevam.
Bio sam letos na Kalamoti. Godinama idemo tamo. Tamo mogu da pišem, tamo sam završio novu knjigu pesama "Dete nad vodom". O moru detinjstva. O mori detinjstva. I vratio sam se sasvim obično, kao da sam izvukao iz vode mrežu u kojoj je bilo toliko ulova koliko samo meni treba.
Bio sam letos na Kalamoti. Godinama idemo tamo. Tamo mogu da pišem, tamo sam završio novu knjigu pesama "Dete nad vodom". O moru detinjstva. O mori detinjstva. I vratio sam se sasvim obično, kao da sam izvukao iz vode mrežu u kojoj je bilo toliko ulova koliko samo meni treba.
Na očev grob idem kada znam da ću
biti potpuno sam. Stojimo tako, nas dvojica, rame uz rame, u tišini
ranog podneva, rane večeri. Vodimo duge razgovore. I onda osetim
da smo na velikoj lađi, sred ovog tihog ravnila, a plavo je i tiho
svuda unaokolo, i mašemo, mašemo kapama mornarskim dok se udaljavamo iz predela u
koji smo zatočeni.
I fotografija očeva, ponad mog stola,
opominje me na putovanja. U marinerskoj bluzi. Zagledan u nepoznato
on brodi dugim putevima mog sna i udaljava se blago i postepeno u
beskraj. U moju totalnu blizinu.
Zašto moj otac nije voleo more ili ga
je voleo preveć?
Zašto ja na more odlazim samo kada
odlaze turisti?
Zašto moj Vladimir tako voli more?
Onako, kako Ivo Andrić zapisa u "Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava"...
"Ni način našeg odmora i spavanja nije više isti, kao ni priroda naših snova. Delići mora, koje stalno unosimo u sebe, sa hranom, pićem i disanjem, menjaju nas kao kuću u kojoj se od podruma do tavana vrši veliko čišćenje i spori, neshvatljivi, ali stalni preobražaj."
Napisao: Pero Zubac, pripremio: Nino Milenković, obrada: Yugopapir (TV novosti, septembar 1977.)
