"Istra" je ušla u Drugu ligu. Naš veliki san je bio ispunjen. Ubrzo je došao i "prvi", otišli smo na blagajnu da podignemo platu. Moji drugovi su dobili po 400.000 starih dinara a ja svega - 200.000. Obrazloženje je glasilo "da nisam igrao na svim utakmicama". To me je pogodilo i razočaralo i kao čoveka i kao sportistu
Pa ipak, jedno je sasvim sigurno: Refik Kozić, levi half "Partizana", koračao je do uspeha u "čizmama od sedam milja".
Iz drugoligaša "Istre" gde je bio više rezerva nego standardni igrač, stigao je do "Partizana". Postao je standardni igrač "crno-belih".
Pozvan u mladu reprezentaciju Jugoslavije, odigrao je jednu utakmicu i bio - najbolji.
Ovih dana je savezni kapiten Vujadin Boškov izjavio da najozbiljnije računa na Kozića i kad je u pitanju naša najbolja selekcija. Tačnije, half "Partizana", koji ovog proleća zaista igra u reprezentativnoj formi, već je pozvan ...
Da ne bi trenera Denina
Uspesi mladog fudbalera, kad se
poređaju nekim savršenim hronološkim redom, možda i ne pobuđuju
neku naročitu pažnju. Međutim, sportski i životni put Refika
Kozića - to je čudna priča, puna teških trenutaka, razočaranja,
sumnji u sebe i svoje mogućnosti.
Uostalom, čujmo je:
Uostalom, čujmo je:
- Fudbal sam počeo da igram tek u 15.
godini. Primljen sam u juniore "Istre", ali sam se na prvom
koraku razočarao. Došao sam na prvi trening i ekonom kluba mi je
rekao:
"Mali, za tebe nema patike. Ne
možeš da igraš...!"
Ostao sam po strani, a suze su mi
potekle niz lice.
U to je naišao trener Đorđe Denin i, videvši me tužnog i uplakanog, pozvao da dođem. Dobio sam i opremu i zauzeo mesto u ekipi.
Igrali smo utakmicu. Mene su postavili da igram na mestu centarhalfa i ja sam dao tri gola. Kasnije sam bio stalni član juniorske ekipe. Počeo sam povremeno da uskačem u prvi tim.
Međutim, nije mi pošlo za rukom da postanem standardni prvotimac i ja sam se zbog toga razočarao. Osećao sam da mogu da igram, i to dobro, aln pravu šansu mi nisu pružili.
Odlučio sam da idem u Armiju. Po povratku sa odsluženja vojnog roka ponovo sam se vratio u matični klub. Pomalo sam trenirao, povremeno igrao i dani su prolazili.
Onda su došle kvalifikacije. Za ulazak u Drugu ligu igrali su moj tim i "Radnik" iz Velike Gorice. Nisam bio ni među jedanaest igrača. Bio sam rezerva. Pred utakmicu mi je prišao novinar Armando Černjul i upitao:
U to je naišao trener Đorđe Denin i, videvši me tužnog i uplakanog, pozvao da dođem. Dobio sam i opremu i zauzeo mesto u ekipi.
Igrali smo utakmicu. Mene su postavili da igram na mestu centarhalfa i ja sam dao tri gola. Kasnije sam bio stalni član juniorske ekipe. Počeo sam povremeno da uskačem u prvi tim.
Međutim, nije mi pošlo za rukom da postanem standardni prvotimac i ja sam se zbog toga razočarao. Osećao sam da mogu da igram, i to dobro, aln pravu šansu mi nisu pružili.
Odlučio sam da idem u Armiju. Po povratku sa odsluženja vojnog roka ponovo sam se vratio u matični klub. Pomalo sam trenirao, povremeno igrao i dani su prolazili.
Onda su došle kvalifikacije. Za ulazak u Drugu ligu igrali su moj tim i "Radnik" iz Velike Gorice. Nisam bio ni među jedanaest igrača. Bio sam rezerva. Pred utakmicu mi je prišao novinar Armando Černjul i upitao:
"Zar nisi u timu?"
"Nisam!"
"Ne brini zbog toga - pokušao je
da me uteši. - Često se događa da rezervni igrač uđe u drugom
poluvremenu i reši utakmicu!"
Ovog detalja sam se setio namerno.
Stvarno, ušao sam u igru u drugom poluvremenu i postigao -
pobedonosni gol!
"Istra" je ušla u Drugu ligu. Naš veliki san je bio ispunjen.
Ubrzo je došao i "prvi", otišli smo na blagajnu da podignemo platu. Moji drugovi su dobili po 400.000 starih dinara a ja svega - 200.000. Obrazloženje je glasilo "da nisam igrao na svim utakmicama".
To me je pogodilo i razočaralo i kao čoveka i kao sportistu. Pogotovu što je pre utakmice i kvalifikacija bilo rečeno da će igrač koji ostvari neki izuzetni podvig biti nagrađen kao i ostali, iako nije igrao na svim utakmicama.
Naljutio sam se, napustio prostorije kluba i rešio da ostavim fudbal. Za mnom su se, kad sam izlazio, "kotrljale" reči:
"Istra" je ušla u Drugu ligu. Naš veliki san je bio ispunjen.
Ubrzo je došao i "prvi", otišli smo na blagajnu da podignemo platu. Moji drugovi su dobili po 400.000 starih dinara a ja svega - 200.000. Obrazloženje je glasilo "da nisam igrao na svim utakmicama".
To me je pogodilo i razočaralo i kao čoveka i kao sportistu. Pogotovu što je pre utakmice i kvalifikacija bilo rečeno da će igrač koji ostvari neki izuzetni podvig biti nagrađen kao i ostali, iako nije igrao na svim utakmicama.
Naljutio sam se, napustio prostorije kluba i rešio da ostavim fudbal. Za mnom su se, kad sam izlazio, "kotrljale" reči:
"On nam i ne treba. Ne mora više
ni da dolazi ...!"
Dolazak u Partizan
Refik Kozić je bio razočaran i rešen
da nikada više ne iziđe na fudbalski teren. Samo, postojao je jedan
veliki problem: kako se pridržavati takve odluke. Voleo je fudbal, a
još više ga je ljutilo to što je umesto priznanja "nagrađen"
- omalovažavanjem.
Počeo je ponovo da trenira.
Počeo je ponovo da trenira.
- U pripremnom periodu igrali smo
nekoliko utakmica sa prvoligašima. Na kraju smo igrali meč i
sa beogradskim "Partizanom". Na toj utakmici sam igrao
prosečno, mislim da se nisam posebno istakao. Ali, posle meča mi je
prišao potpredsednik kluba i saopštio da su se neki ljudi iz
"Partizana" interesovali za mene.
Kako nisam igrao dobro - nisam na te reči obratio neku posebnu pažnju.
Onda je počelo prvenstvo i ja sam se na svakoj utakmici trudio da igram što bolje, što najbolje mogu, iz inata.
Nisam tada ni slutio da se potpredsednik "Partizana" Golubičić i dalje interesuje za mene, da prati moje igre i ocene u štampi.
Tek, u pretposlednjem kolu, posle utakmice u Zagrebu protiv "Zagreba", saznao sam da se "Partizan" interesuje za mene i da želi da me dovede u svoje redove.
Kada su to čuli, kod mene u Pulu stigli su predstavnici "Dinama", "Rijeke". Našao sam se u dilemi - kuda da idem.
Voleo sam "Partizan", želeo sam u njega da idem, ali... iz Beograda nije stizala nikakva vest.
Na poslednjoj utakmici sezone, koju smo igrali u Puli, stigli su da me gledaju i iz Rijeke, Zagreba, a stigao je i potpredsednik "Partizana".
I, kao za inat, na tom meču sam igrao slabo. Vreme je bilo toplo, sunčano, a ja po suncu ne mogu dobro da igram.
Kad su videli kako igram, svi zainteresovani su odustali, samo je dr Golubičić i dalje bio uporan da me dovede u "Partizan".
I ja sam popustio.
Uz malo peripetija u matičnom klubu (tražili su četrdeset miliona za obeštećenje, ali su dobili samo dva), odlučio sam, ipak, da dođem u "Partizan".
Imao sam sreće da me Vasović odmah prihvati, uvede u tim (bilo je to na meču protiv Penjarola) i od toga vremena u mom životu se mnogo toga promenilo.
Kako nisam igrao dobro - nisam na te reči obratio neku posebnu pažnju.
Onda je počelo prvenstvo i ja sam se na svakoj utakmici trudio da igram što bolje, što najbolje mogu, iz inata.
Nisam tada ni slutio da se potpredsednik "Partizana" Golubičić i dalje interesuje za mene, da prati moje igre i ocene u štampi.
Tek, u pretposlednjem kolu, posle utakmice u Zagrebu protiv "Zagreba", saznao sam da se "Partizan" interesuje za mene i da želi da me dovede u svoje redove.
Kada su to čuli, kod mene u Pulu stigli su predstavnici "Dinama", "Rijeke". Našao sam se u dilemi - kuda da idem.
Voleo sam "Partizan", želeo sam u njega da idem, ali... iz Beograda nije stizala nikakva vest.
Na poslednjoj utakmici sezone, koju smo igrali u Puli, stigli su da me gledaju i iz Rijeke, Zagreba, a stigao je i potpredsednik "Partizana".
I, kao za inat, na tom meču sam igrao slabo. Vreme je bilo toplo, sunčano, a ja po suncu ne mogu dobro da igram.
Kad su videli kako igram, svi zainteresovani su odustali, samo je dr Golubičić i dalje bio uporan da me dovede u "Partizan".
I ja sam popustio.
Uz malo peripetija u matičnom klubu (tražili su četrdeset miliona za obeštećenje, ali su dobili samo dva), odlučio sam, ipak, da dođem u "Partizan".
Imao sam sreće da me Vasović odmah prihvati, uvede u tim (bilo je to na meču protiv Penjarola) i od toga vremena u mom životu se mnogo toga promenilo.
Do uspeha - dobrom igrom!
- Sve što sam do sada postigao -
postigao sam samo radom i upornošću. Na poslednjim
utakmicama sam igrao dobro, bar tako kažu, pa sam se tako nametnuo
selektoru Toplaku.
- Na prvoj utakmici, protiv Mađarske,
bili ste najbolji.
- Da, igrao sam dobro protiv Mađara.
Tako je moralo i da bude. Želeo sam da opravdam poverenje
selektora...
I, kad gle, čuda: posle tog meča
trener Toplak je Kozića preporučio - Vujadinu Boškovu. Sada je
Kozić jedan od najozbiljnijih kandidata za državni tim.
Zato ga i pitamo:
Zato ga i pitamo:
- U javnosti se veruje, i priča, da
vas Vasović neobično ceni i forsira?!
- Zar je to nešto čudno? Vasović mi
je mnogo pomogao samim tim što je verovao u mene i što mi je pružio
šansu.
- Nedavno vas je i kaznio?
- Jeste! Posle onog incidenta na
utakmici "Partizan"-"Željezničar", kada je half Hadžiabdić nasrnuo na mene bez lopte, naš direktor je i mene
kaznio iako nisam bio kriv. Ali, i pored toga, ne mogu da se ljutim
na Vasovića. Njegovo obrazloženje kazne bilo je na mestu.
Smatrao je da sam i u Mostaru nepotrebno zaradio "žuti karton", da mi nije bio potreban ni "obračun" s fudbalerom "Željezničara" i ja sam se složio s tim.
Smatrao je da sam i u Mostaru nepotrebno zaradio "žuti karton", da mi nije bio potreban ni "obračun" s fudbalerom "Željezničara" i ja sam se složio s tim.
- Kako provodite slobodno vreme?
- Imam ga vrlo malo. Kad sam slobodan,
obično iziđem s devojkom, ili ostanem kod kuće, da učim. Upisao
sam Višu turističku školu i želeo bih da je završim.
- Imate, kažete, devojku? Da li je
neka ozbiljna veza, ili ...
- Nije. Ja ne volim obaveze, pa se i
zabavljam kratko. Za neke "maratonske veze" i "besmislene
ljubavi" u "Partizanu" je zadužen Miki Živaljević.
To je moj najbolji prijatelj, ali po tome, naravno, nije poznat.
Refik Kozić je već dobro osetio šta
znači - popularnost. Na nedavnom derbiju između "Partizana"
i "Crvene zvezde" žiri poznatih beogradskih glumica
proglasio je Kozića za najboljeg fudbalera derbija.
