Roza Papo, odlazak legendarne partizanske lekarke: Bila je prva žena general na Balkanu (1984)

Kada je krv potekla licem, nije bilo nikoga ko bi nju previo. Verovala je da će ostati bez oka i žalila što nema pištolj - da se ubije. Ipak, sama je oprala ranu a iskidanu kožu i mišiće na desnoj strani lica zagladila rukom da ih kako-tako zalepi 

Kada je pošla na studije u Zagreb, ta majušna i nežna Sarajka, roditelji su bili veoma zabrinuti: kako će njihova Roza izdržati naporne studije medicine... Nisu tada znali, a kako bi bili ponosni da jesu, koliko će kilometara prepešačiti samo tokom rata, koliko noći provesti uz bolesnike u groznici i vrućici, koliko stručnih lekarskih radova napisati...

*****

Roza Papo sa članovima Okružnog komiteta
KPJ Niša 1944. godine (foto: znaci.net)

Prva ratna godina dovela je mladu lekarku u Olovo, kao službenika socijalnog osiguranja. Išla je pešice ili na konju po brdskim selima, u torbi su bili lekovi i instrumenti. Duž puteva gledala je leševe, decu iskopanih očiju, odrubljene ljudske glave.

Nije to mogla podneti.

I samo je jedno želela: da je partizani što pre zarobe! 

Jer, za njom je išla oružana pratnja - kako doktoricu ne bi neko preoteo. Ubrzo se to i desilo, doduše njenom voljom i odlukom.

Stigla je u Ozrenski partizanski odred već decembra 1941. Komandant je bio Todor Vujasinović. Od tada pa sve do kraja rata delila je sudbinu Šeste istočnobosanske brigade.

Već 1943. postala je kapetan a rat je završila kao major JA. Godine 1952. bila je prva žena pukovnik JNA, a 4. jula 1973. unapređena je u general-majora Jugoslovenske narodne armije.

Ratne puteve je Roza Papo prešla bodro, s vedrinom i nadom, i kao lekar i kao borac.

Ranjena je 1942. jer nije želela da ispadne kukavica i da se skloni od avionskog napada.

Kada je krv potekla licem, nije bilo nikoga ko bi nju previo. Verovala je da će ostati bez oka i žalila što nema pištolj - da se ubije. Ipak, sama je oprala ranu a iskidanu kožu i mišiće na desnoj strani lica zagladila rukom da ih kako-tako zalepi.

Njene pomoćnice, seljančice, gledale su je i plakale.

Zar da se to desi njihovoj lepoj doktorici.

Ostali su, naravno, duboki ožiljci.

I ne samo ti. Rat donosi mnoge rane, mnoge ožiljke. Rozi su u ratu stradali roditelji, sestra, brat.

Kada se 1945. vratila u Sarajevo, nije bilo nikoga iz porodice da s Rozom podeli radost slobode. 

Otišla je u hotel, a roditelje, sestru i brata potražila i našla u svojim ratnim drugovima.

Ubrzo je, po potrebi službe, mlada lekarka - major prešla u Beograd na specijalizaciju infektivnih bolesti.

Tu, na klinici VMA je ostala a ubrzo i postala njen rukovodilac.

Mnoge su se priče pričale o njenom znanju, dobroti i požrtvovanosti. Znala je često popodne, sa ćerkicom u kolicima, da ode pešice do bolnice kako bi i tad obišla one kojima je bila potrebna, kako bi se još jednom uverila da je sve učinjeno da se bolesnicima pomogne.

Za svoj trud je bila višestruko nagrađena - ljubavlju bolesnika, uspehom u njihovom izlečenju, ugledom među kolegama.

Generalske "pletenice" Roze Papo

Objavila je preko pedeset stručnih radova pa je 1959. postala docent a 1965. profesor Vojnomedicinske akademije.

Neobično skromna i jednostavna, Roza Papo je sve nagrade i unapređenja primala ponajviše kao priznanje radu i ugledu Klinike a mnogo manje sebi i svom zalaganju.

Kada je unapređena u čin generala, u razgovoru s novinarem "Fronta" rekla je, doslovce, da je to priznanje ne samo njoj već još mnogo više svim onim ženama, onim njenim poginulim drugaricama, s kojima je zajedno vojevala i radila, koje su joj bile i najveći prijatelji i najbliži rod.

Sećala se ratnih dana i onih teških odluka koje je morala da donosi sama - da li ranjeniku amputirati nogu, da li tek operisanog pokrenuti zbog evakuacije, da li se sklanjati u zemunice... - kao svojih najlepših dana.

Jer "nikada nije bilo toliko drugarstva, toliko veselja, toliko pesme."

Bilo je za nju kao lekara i majku ogromno zadovoljstvo kada deca s njene klinike nisu htela, izlečena, da idu kući. Htela su da ostanu kod tete-doktorice...

Iako je 1969. godine izgubila sina i poverovala da je za nju vreme stalo, nastojala je da kao šef Glavne regrutne vojno-lekarske komisije unapredi odnos prema regrutima, da omogući pravo mesto u vojsci svakome mladiću, dužnost na kojoj će pokazati najviše i najbolje.

Njena je ideja bila osnivanje opitnih regrutnih centara u kojima se regruti svestrano ispituju...

Generalske "pletenice" Roze Papo izvezli su njeno neverovatno požrtvovanje i odanost lekarskom pozivu, njena stručnost, koji mogu poslužiti za primer budućim generacijama vojnika i lekara.

Tekst: A.T, obrada: Yugopapir (Front, 1984)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate