"Da li još jedna velika zemlja navija za Meksiko?", pitao je meksički kolega grupu jugoslovenskih izveštača. "Zbog Bore, kako da ne". Uskliknuo je: "Viva Meksiko, viva Jugoslavija!"
Jun 1986: Veliki fudbalski rat vodi se ovde uz slogan "Mehiko, Bora, Bora, ra, ra"! Za Boru Milutinovića ne štede se i najveći komplimenti. Bogati kažu "veliki genije za male pare" - a siromašni "on je naše srce iz Jugoslavije"...
*****
Imamo pravo na utisak i paralelu po
cenu političkog previda: kada bi se u ovim čudesnim meksičkim
danima fudbala, kojim slučajem na opštenarodnim izborima našli s
jedne strane meksički zvaničnici, kojima je narod oštrim
zviždukom na otvaranju Mundijala rekao ono što im misli, a s druge
fudbalski selektor Bora Milutinović, bar u ovih mesec dana meksičkog
ludovanja s fudbalom, pobednik bi se sa sigurnošću mogao
predvideti.
Jednostavno, pobedio bi slogan za svaki dan i noć
ovojunskog Meksika:
"Meksiko, Meksiko - Ra, Ra, Ra! - Bora, Bora - Ra, Ra, Ra!"
Čovek na reč iz Jugoslavije
Pre desetak godina Bora je došao u
Meksiko, kao igrač na zalasku karijere. Došao je među meksičke "Pume" klub Universidad autonomio de Mehiko. Nije Meksikance
opčinio kao igrač, ali je već tada postao pomoćni trener,
savršeni demonstrator.
Savestan i vredan za trojicu, Bora
Milutinović je daleko od "Acteka" stadiona krenuo tamo gde se
fudbal rađa - na ubogu periferiju najvećeg grada na svetu...
Priča će dalje ličiti na bajku za
musave dečake širom sveta.
Jednog dana, pa drugog i petog, Bora
Milutinović je pronašao dečaka žabaste građe Uga Sančeza i
odveo ga u Universidad...
- Hvala ti Ugo za ovo što činiš
za meksički narod, veliko ti hvala - reći će deset godina
docnije, pre neki dan, meksički predsednik Migel de la Madrid
aktuelnom nacionalnom junaku Meksika Ugu Sančezu.
Reći, dakle, za
Ugov put do vrhova fudbala od dana kada je najvećeg fudbalskog stara
Meksika za ruku sa periferije u fudbal doveo Bora Milutinović.
Ugo Sančez, današnji vođa navale
meksičke reprezentacije i slavnog Reala iz Madrida životno je delo
Bore Milutinovića, baš tako.
- Moj brat, veliki čovek Bora
Milutinović je za sve zaslužan. Veliko mu hvala za moj život! - rekao je najnoviji idol meksičkog naroda Ugo Sančez celom svom
narodu u predvečerje ovog Mundijala u svom televizijskom obraćanju
naciji.
Da nam bude lakše, dragi Meksikanci!
Bio je obuzet ponosom tog časa "čovek
na reč" iz Jugoslavije, srećan što je ovaj čin u meksičkoj
zemlji doživeo u krugu izveštača iz Jugoslavije. Prišao mu je
tada Galjermo Kanjedo, predsednik organizacionog odbora Mundijala, inače glavešina u političkom životu Meksika, duboko mu zahvalio, a onda zahvalio svima nama "što Meksiko ima Boru, prvog i
jedinog stranog čoveka koji ovde već deset godina radi bez ugovora - nego na reč."
Imao je slovo u centralnoj emisiji na televiziji i Bora Milutinović: sa toliko toplih reči da ga je meksička štampa zbog toga sutradan opevala.
- Igraćemo dostojanstveno i dobro
na Mundijalu, borićemo se za
pobede Meksika, za što više
pobeda nad svetskim fudbalskim
velikanima. One će doći, moraju doći, jer meksički mlad čovek
može da se takmiči sa svetom. Hoćemo pobede danas, da nam
bude lakše, dragi Meksikanci.
Bile su to Borine reči, posle kojih
su na ulicama meksičkih gradova nastale spontane manifestacije
čudesnih fudbalskih fanatika.
"Bora, Bora-ra, Ra, Ra!" tako
je narod, čućete na svakom mestu poslednji put u traženju sreće
klicao Emilijanu Zapati. Veličanstveno.
Kada je pre dve godine Bora Milutinović
postavljen za selektora nacionalnog tima, još kako je bilo otpora
među domaćim trenerima, koji su išli čak i u odbranu nacionalnog
ponosa najjavnijim pitanjem: zašto stranac u sedlu meksičkog
fudbala kada se tako nešto nikada nije dogodilo?
Igrači Universidada, čiji je Bora
glavni trener bio pet godina, jasno sa Ugom Sančezom na čelu, rekli
su svoje:
- Bora je Ombre (čovek, ljudina), Bora je
trener za svaku meksičku dušu, meksička država ga mora izabrati!
Zašto su tako rekli?
Zato što je Bora Milutinović svakog
od njih lično podizao i podigao, zato što odvažno uvodi u tim
mlade igrače - i zato što je to neophodno za Meksiko, zato su takve
i što ih sada slede i ljubomorni meksički treneri.
Kada je pre dve godine postavljen za
nacionalnog "direktore tehnika", Bora je rekao da mora biti
kako on kaže.
A rekao je: prve godine hoću da upoznam svakog
ligaškog igrača, a druge, kad izaberem reprezentativce, ljutnje
nema: oni će se godinu dana pripremati za Mundijal i neće moći da
igraju za svoje klubove.
Revolucionarni potez je, reći će
Bora, bio Meksiku neophodan, jer sa takmičarskim navikama iz svoje
lige, na Mundijalu Meksiko ne bi imao šta da traži. Pravo na otpor
je oduzeto ligaškim trenerima, i meksički tim je postao ekipa broj
jedan.
Šezdeset i nešto utakmica je meksička
reprezentacija odigrala u godini priprema, doživela je samo sedam
poraza. Borin uspeh je priznat, a Meksiko je počeo da živi u
najvećoj nadi da će na ovom Mundijalu nacionalni "cvetovi"
stići do fudbalskih nebesa.
Posle pobede nad Belgijom, prve u
fudbalskoj istoriji Meksika na svetskim šampionatima, oko pet
miliona ljudi u glavom gradu, sa svim svojim čarobnim marijačima i
veselim senjoritama, otpočelo je najveći nacionalni ples u
istoriji.
Osetivši da je došao dan meksičke fudbalske
nezavisnosti, svi ti ljudi u transu koji se jednostavno ne može
opisati krenuli su ka najsvetijoj tački svog bitisanja, ka spomeniku nezavisnosti, da tamo zažele kuda dalje da ide fudbalski Meksiko.
Grdne muke je vlada zbog toga imala.
Na
hitnoj sednici Komiteta za odbranu države doneta je odluka da se
spomenik nezavisnosti Meksika ogradi visokim tarabama, jer "svašta
može da se dogodi".
Može li srpski, senjor Pedro?
Ugo Sančez i Bora Milutinović, dva
fudbalska prosvetiteljska idola ustalasalih masa molili su za red i
mir. I, mir je uspeo, narod je svoje veselje stišao.
Spomenuo neki naš pakosnik, negde u
novinama, kako Bora namerava da primi meksičko državljanstvo,
želeći valjda da u onoj kampanji protiv njegovog brata Miloša, i
njega ovde uznemiri.
Došlo to do Bore, razljutilo ga još kako.
A
ako se za nekog našeg čoveka u stranom svetu može reći da je
Jugosloven, onda je to Bora.
Govori tim povodom za jugoslovensku
televiziju.
- Zar dete iz Bajine Bašte ume da
zaboravlja... Šta će moja tetka u Boru, koja mi je i otac i majka, reći kad čuje za tu pakost, zaboga, o mom državljanstvu.
Hoće Bora, kaže, ukoliko bude uspeha
na ovom Mundijalu da okuša sebe i u nekom evropskom klubu, ali će - zašto da ne - uvek ostati između Jugoslavije i Meksika.
I zbog toga
što će, dok ovi redovi budu pred čitaocima "Radio TV revije",
u Borinoj kući u Meksiku prvi put odzvoniti plač deteta.
Bora do
sada nije imao dece, sada će najveću sreću podeliti sa svojom
lepom suprugom iz Meksika Marijom.
Neka vam nesređeni detalji iz Borinog
života ovde ne smetaju, nije bilo vremena za opis po
sistematizaciji...
Postavljali su pitanja visprenom Bori
Milutinoviću na konferenciji za štampu, posle pobede nad Belgijom
svi odreda: Meksikanci, Kinezi, Argentinci, Francuzi, Italijani, mi, svi odreda.
Oglasio se i bucmasti mladi novinar iz Čilea:
"Pedro Pavlović, Televizija
Santjago de Čile. Imam pitanje za Boru..."
"Može li srpski, senjor Pedro" - pita Bora Pedra Pavlovića.
"Žao mi je, mnogo mi je žao,
preci me nisu naučili našem jeziku" - odgovorio je Pedro, a
dijalog je naišao na velike simpatije nekoliko stotina novinara.
"Da li još jedna velika zemlja
navija za Meksiko?", pitao je meksički kolega grupu
jugoslovenskih izveštača.
"Zbog Bore, kako da ne".
Uskliknuo je:
"Viva Meksiko, viva
Jugoslavija!"
Bogati, oni iz neukusno luksuznih
apartmana, na prekrasnom stadionu "Acteka" kažu o Bori:
"Grande genie para poko pesos!"
Dakle, veliki genije za
malo para, jer njima je uvek i do toga.
A oni siromašni, divan narod
meksički, kažu o Bori:
"On je naše srce iz Jugoslavije!"
A mi da kažemo: ponosni smo što je
naš čovek Velibor Milutinović tako lepo uspeo.
Uzgred, sve vas je
toplo pozdravio.
Napisao: Dobrivoje Janković, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1986.)