Utisci nakon Maksimira 13. V '90: Svi normalni Jugosloveni - zabrinuti / Piksi: Bili smo šlogirani od straha



Ako već političari ne mogu da reše nezaposlenost, ako je otuđenje neizbežan danak vremenu u kojem živimo, ako sve više mladih ljudi ide na stadione da izrazi bes, ogorčenje i beznađe, nije li monstruozno svako nacionalističko dolivanje ulja na vatru? 

Erupcija navijačkih i nacionalističkih strasti na stadionu "Dinama" u Zagrebu brine svakog normalnog Jugoslovena. Davno posejano, u obračunima republičkih političkih klanova, seme nacionalističke mržnje dalo je, 13. maja, veliki, zastrašujući plod.

Nemoguće je navesti sve krivce. Neuporedivo lakše je predvideti ko će biti proglašen krivim. Mada niko od 138 povređenih nije podlegao povredama, u Zagrebu vlada uverenje da će, zbog sukoba fudbalskih navijača, neke glave pasti naknadno. Pre svih, u vrhovima SUP.

Ako se ostvare pretpostavke da će novi hrvatski lider, Tuđman, iskoristiti "naš Hejsel" da smeni čelnike u službi bezbednosti, mnogi su spremni da mu unapred daju za pravo. Predugo je, kažu, naša milicija čuvala vlast, branila sistem, zanemarivši javni red i mir.

U tome, svakako, ima istine. Ali, znači li to da, ubuduće, utakmice između "Crvene zvezde" i "Dinama" treba da obezbeđuje hiljadu, pet, deset hiljada milicionara?

Za svaki veliki nered, logično, krivi su prvenstveno čuvari reda. Ne bi trebalo, međutim, brkati uzrok i posledice. Ne bi trebalo zaboraviti da su za maksimirske scene mnogi pripremali teren - dugo uporno i slepo - uključujući neke novinare kojima je i danas, čini se, najvažnije ko je prvi počeo.

Kao da u tim situacijama iko može da odredi pravi početak i predvidi kraj.

Od crnog sprintera Džesija Ovensa, koji je razgnevio Hitlera, dokazavši na berlinskoj Olimpijadi da Nemci nisu viša rasa, do gimnastičarke Nađe Komaneči, koja je najavila kraj klana Čaušesku, politika i sport idu ruku pod ruku.

Pogrešno, nenormalno, često apsurdno. Naravno, ne zbog sportista, već zbog političara.

Posle Zagreba, jasno je da u višepartijski sistem ulazimo sa tim, lako zapaljivim, opasnim balastom. Treba li veće opomene i starim liderima?

Ako već političari ne mogu da reše nezaposlenost, ako je otuđenje neizbežan danak vremenu u kojem živimo, ako sve više mladih ljudi ide na stadione da izrazi bes, ogorčenje i beznađe, nije li monstruozno svako nacionalističko dolivanje ulja na vatru?

Kad se mrze navijači "Zvezde" i "Dinama" - to ne valja. Kad se mrze Srbi i Hrvati - to je korak do katastrofe.

Nije li svejedno počinje li libanizacija na ulicama, ili na stadionima?

Napisao: Dušan Krajčinović



Dragan Stojković po povratku iz Zagreba...




- Kako ste vi doživeli tuču uoči utakice Dinamo - Zvezda?


- Šampionsko slavlje delimično nam je pokvario događaj iz Zagreba. Bio je to užas, blago rečeno. Pitam se šta bi bilo da je utakmica odlučivala o prvaku, da je na stadionu bilo 60.000 gledalaca - pa to bi bio masakr! Kada se ovako nešto dogodi, čovek se zapita: zar je fudbal postao rat dva tima, dva navijačka tabora? Ako je tako, sport je onda izgubio svaki smisao.


- Vi i vaši saigrači verovatno ste se strašno uplašili?


- Nismo se uplašili, nego smo se šlogirali od straha! Priznajem, pomislili smo da nećemo izvući žive glave. Do početka utakmice sve je bilo okej, lepo smo dočekani, izašli smo na teren željni nadigravanja...

Iako smo pred utakmicu sa Dinamom danima trenirali više rekreativno nego li ozbiljno, verovali smo da ovako osveženi ne možemo da izgubimo. Međutim, kada smo izašli na teren imali smo šta da vidimo.

Navijači se biju, kamenje seva na sve strane i jedva smo dočekali znak sudije da možemo da "hvatamo bežaniju" u svlačionicu.

Tu je bilo sve mirno, ali frka je bila kako da nas prevezu do aerodroma, jer su navijači Dinama uništavali sve što miriše na Beograd i Srbiju. Bili su spremni da unište i ljude, i vozila, i sve.

U autobusu je carovao strah i vladala je jeziva tišina.

Jedino je Jurić pokušao nekim crnim fazonima da razvedri atmosferu - dok nas je neviđeni kordon milicije obezbeđivao.

Dok smo prolazili Zagrebom "dinamovci" su pozivali Tuđmana, tražili da ih on spasi od Srbije i slično. Kada smo stigli na aerodrom - svanulo nam je.


- Koliki je uticaj politike na divljanja navijača?


- Veliki. Nacionalne histerije prenele su se na stadione. Tako je fudbal, iako je samo igra, postao oružje u službi politike.


- Kapiten Dinama Zvonimir Boban divljački je nasrnuo na jednog milicionara, a to mu nije prvi put. Psovao je majku srpsku milicionaru u Banjaluci, slično se ponašao i u Novom Sadu na utakmici Dinamo - Vojvodina, a nedavno je u Zagrebu, vozeći auto svog brata, pregazio čoveka i pobegao sa mesta udesa. Šta se događa sa tim momkom?


- Ja Bobana znam kao dobrog dečaka. Zašto je zastranio i ponašao se neobuzdano - ne znam. Kada je služio vojsku u Beogadu, bio je blizak sa svim "zvezdašima".

A što se tiče utakmice Dinamo - Zvezda, organi FSJ će reći svoje. Verovatno će ubuduće utakmice biti bolje organizovane i obezbeđene, a bila bi katastrofa da se poremete odnosi dva prijateljska kluba Dinama i Zvezde i da se produbi jaz između navijača.

Ima pametnih ljudi u klubovima, ima ih u FSJ i nadamo se da će iznaći neko rešenje da se navijači smire.

Kucnuo je poslednji čas za tako nešto.

Ako se ne reaguje na vreme, posledice mogu biti pogubne za ceo jugoslovenski fudbal, jer Uefa i Fifa sve prate, a oni su u kažnjavanjima nemilosrdni.

Obrada: Yugopapir (TV novosti, maj 1990.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate