E, sad sam malo zbunjen jer ne znam šta da pišem. Prva pesma je bila brza, ljuta, dinamična, trajala je oko minut i po, sledeća je bila potpuno ista, ona posle nje slična prethodnim i tako oko sat i po. Kazao mi je Duško, moj drug, da ne pišem loše o Ramonsima jer ih narod ovde voli
Sa mnom u sobi su Brka, novinar koji obožava filmove, jedan mali koji voli muziku i London od tatinih para i jedan prodavac iz samousluge (nagradno pitanje: odakle mu pare za put? Nagrada: jedan kilogram kafe kod gore pomenutog prodavca).
Velika neka soba, na dva nivoa, TV u boji, Kepitol-radio non-stop, divota.
Funta je nebu pod oblacima, marke i dolari je gledaju iz prizemlja, dinar se hrabro drži. (Nisam baš neki ekonomista.) Jedan obrok je jedna funta.
Najpametniji je sarajevski disk-džokej Želimir Altarac Čičak koji je lukavo poneo "zdenka" sireve i mesne doručke.
Jeste bili na Pikadiliju?
"Marki" klub, pun kao i
obično. U okviru turneje Son Of The Stiff te večeri nastupa, za
mene potpuno nepoznata grupa Tenpol Tjudor. Predgrupa se trudi da
zabavi prisutne pankere ili novotalasdžije i zadatak obavlja
korektno. Oni počinju da talasaju, talasaju...
To se pretvara u pravu buru, guranje, padanje na pod, udaranje i urlanje kada svira majstor Edi sa društvom. Čuda se ne dešavaju svakodnevno, ali su se te večeri i te kako desila. Slušao sam puno koncerata, ali mogu da priznam kako je nastup grupe Tenpol Tjudor jedan od najboljih. Edi, taj pevač, saksofonista i po potrebi gitarista, rođena je zvezda.
Da nije pevač sigurno bi bio glumac i to dobar. Čovek ima onu lepu osobinu da sa tri prava poteza, prirodna i bez mnogo napora, kupi kompletan auditorijum. Njegov nastup baziran je, pre svega, na odličnim pesmama i odličnom pevanju i na savršeno osmišljenom ponašanju u skladu sa sadržajima.
Sama grupa je uvežbana do daske (to je tamo normalno) i svira neku vrstu novotalasne muzike koja ume da bude dosadna, ali je te večeri bila uzbudljiva, sveža i lepa.
Da vas ne davim dalje, moja dva druga i ja i svi prisutni bili smo oduševljeni. Posle sam kao sumanut tražio njihovu ploču po celom Londonu ali je nigde nisam našao.
Sve u svemu, izuzetan daživljaj. Verujem da će za godinu dana, ako ne i pre, Tenpol Tjudor biti stvar broj 1. Ili možda oni samo odgovaraju mom balkanskom ukusu.
To se pretvara u pravu buru, guranje, padanje na pod, udaranje i urlanje kada svira majstor Edi sa društvom. Čuda se ne dešavaju svakodnevno, ali su se te večeri i te kako desila. Slušao sam puno koncerata, ali mogu da priznam kako je nastup grupe Tenpol Tjudor jedan od najboljih. Edi, taj pevač, saksofonista i po potrebi gitarista, rođena je zvezda.
Da nije pevač sigurno bi bio glumac i to dobar. Čovek ima onu lepu osobinu da sa tri prava poteza, prirodna i bez mnogo napora, kupi kompletan auditorijum. Njegov nastup baziran je, pre svega, na odličnim pesmama i odličnom pevanju i na savršeno osmišljenom ponašanju u skladu sa sadržajima.
Sama grupa je uvežbana do daske (to je tamo normalno) i svira neku vrstu novotalasne muzike koja ume da bude dosadna, ali je te večeri bila uzbudljiva, sveža i lepa.
Da vas ne davim dalje, moja dva druga i ja i svi prisutni bili smo oduševljeni. Posle sam kao sumanut tražio njihovu ploču po celom Londonu ali je nigde nisam našao.
Sve u svemu, izuzetan daživljaj. Verujem da će za godinu dana, ako ne i pre, Tenpol Tjudor biti stvar broj 1. Ili možda oni samo odgovaraju mom balkanskom ukusu.
U hotelu ništa novo. Na radiju do
besvesti vrte Polis. Čičak je sedeo u hotelu i gledao TV. Neki
Nemci su se napili kod Brigite u baru.
Brzi Edi baš ne vredi...
Sa zadovoljstvom utvrđujem da su
sobarice u hotelu dve Dalmatinke, a sa nezadovoljstvom konstatujem da
je portir jedan od onih nekih muškaraca koji vole svoje istopolnike.
"Klub 100" u Oksford stritu
je nezamislivo skup. Dok je karta u Markiju funta i 25 penija, ovde
je ulaz cele tri funte. Prodavac iz samousluge sve brzo pretvara u
dinare, a Čičak, koji je pošao sa nama (opšte zaprepašćenje)
hvata se za glavu.
Predgrupa je Fast Edi, ali ovaj Edi ne može da prismrdi onom jučerašnjem. Ipak uspevaju da iskamče bis.
Pauza u šank - i na sceni su odlični "Nine Below Zero" (Devet ispod nule). To je već sasvim poznata grupa ritam i bluz opredeljenja čiji se album "Live At The Marquee" sasvim dobro kotira.
Uz Blues Band i Inmates oni su vodeća snaga renesanse muzike koja je bila popularna šezdesetih.
Impresionira njihova žestina i pošten pristup svirci. Momci se zaista ne štede i znoj curi potocima.
Motorna snaga grupe su pevač i gitarista Denis Grivs i usni harmonikaš Mark Feltem (više nego odličan). Cupkamo oduševljeno u ritmu. I Čičak cupka.
Čitam negde da su "Devet ispod nule" prošle godine svirali neverovatno mnogo po koledžima i klubovima, 230 puta. Neshvatljivo. Naravno, na sceni zajedno i dišu a kamoli sviraju.
Volim ritam i bluz ali mi je nekako bliža primesa koju su imali Stonsi i Spenser Dejvis. Drugi bis me umara, tražim pomoć za šankom. Čičak se hladi u foajeu.
Onaj harmonikaš svira nenormalno dobro (usnu harmoniku, ne dugmetaru).
Predgrupa je Fast Edi, ali ovaj Edi ne može da prismrdi onom jučerašnjem. Ipak uspevaju da iskamče bis.
Pauza u šank - i na sceni su odlični "Nine Below Zero" (Devet ispod nule). To je već sasvim poznata grupa ritam i bluz opredeljenja čiji se album "Live At The Marquee" sasvim dobro kotira.
Uz Blues Band i Inmates oni su vodeća snaga renesanse muzike koja je bila popularna šezdesetih.
Impresionira njihova žestina i pošten pristup svirci. Momci se zaista ne štede i znoj curi potocima.
Motorna snaga grupe su pevač i gitarista Denis Grivs i usni harmonikaš Mark Feltem (više nego odličan). Cupkamo oduševljeno u ritmu. I Čičak cupka.
Čitam negde da su "Devet ispod nule" prošle godine svirali neverovatno mnogo po koledžima i klubovima, 230 puta. Neshvatljivo. Naravno, na sceni zajedno i dišu a kamoli sviraju.
Volim ritam i bluz ali mi je nekako bliža primesa koju su imali Stonsi i Spenser Dejvis. Drugi bis me umara, tražim pomoć za šankom. Čičak se hladi u foajeu.
Onaj harmonikaš svira nenormalno dobro (usnu harmoniku, ne dugmetaru).
Barakuda nema m... A isti su i Turisti
Čičak je terao prodavca da mu pusti
dvadesetak ploča da bi bio siguran šta kupuje. Ja definitivno
postajem egzotičan, kupujem tibetansku kapu i čizme. Brka samo
gleda filmove, a klinci su i provalili kako da se švercuju u metrou.
"Reinbou" je relativno daleko
od centra. Impresivna kič saletina sa sijalicama koje na visokom
plafonu glume zvezde. Očekujem mnogo od ovog koncerta. Na programu
su Barracudas, kao uvod, i The Tourists (budući Eurythmics - op. Y.) kao glavna atrakcija, sve u
sklopu velike i ambiciozne turneje po Britaniji.
Karta je 4 funte i 40 penija a samo program staje funtu.
Čičak nije blesav pa je odustao, ja sam blesav pa sam otišao.
Čička posle ovog koncerta počinjem da cenim. Retko odvratna svirka. Prvo Barakude. Četiri slađušna dečaka (verovatno omiljena grupa onog portira iz hotela) pevaju najbanalnije pesmičurke o radostima leta, jahanju na talasima, tralalala.
Pri tom je tu bučna lažnjak rok svirka i besomučno i besmisleno prenemaganje pevača. Narod (neorijentisana publika svih profila) ne naseda na prevaru i sa smehom ispraća zbunjene dečake.
Negde sam čitao da je barakuda neka opasna ribetina koja može da ugrize i čoveka, ali ova barakuda je bila u vrh glave opasna kao keder ili girica.
Karta je 4 funte i 40 penija a samo program staje funtu.
Čičak nije blesav pa je odustao, ja sam blesav pa sam otišao.
Čička posle ovog koncerta počinjem da cenim. Retko odvratna svirka. Prvo Barakude. Četiri slađušna dečaka (verovatno omiljena grupa onog portira iz hotela) pevaju najbanalnije pesmičurke o radostima leta, jahanju na talasima, tralalala.
Pri tom je tu bučna lažnjak rok svirka i besomučno i besmisleno prenemaganje pevača. Narod (neorijentisana publika svih profila) ne naseda na prevaru i sa smehom ispraća zbunjene dečake.
Negde sam čitao da je barakuda neka opasna ribetina koja može da ugrize i čoveka, ali ova barakuda je bila u vrh glave opasna kao keder ili girica.
Sledeći lažnjak zvao se Turisti.
Možda i jesu namenjeni isključivo naivnim i neobaveštenim
turistima.
Vizuelni imidž im je fantastičan. Bubnjar lupa kao životinja, basista je dugokosi mistični Kinez, gitaroš je riđ i ima kozju bradicu i brčiće, a glavni su njih dvoje: drugi gitarista i pevač Dejv Stjuart i pevaljka Ani Lenoks.
On je pljunuti Džon Lenon a ona mršava beštija u mini suknji.
Oni su i upropastili stvar. Zaista sam puno očekivao od Turista. Bilo je sjajnih momenata, da ne grešim dušu, ali više u scenskom smislu. Na bazičnu moćnu svirku veštački su nakalemljeni pileći glasovi dvoje pomenutih pevača.
To bi vam izgledalo kao kada bi na muziku Vatrenog poljupca pevali Ljupka Dimitrovska i Ivica Šerfezi.
Osećao sam se ljuto prevarenim.
Vizuelni imidž im je fantastičan. Bubnjar lupa kao životinja, basista je dugokosi mistični Kinez, gitaroš je riđ i ima kozju bradicu i brčiće, a glavni su njih dvoje: drugi gitarista i pevač Dejv Stjuart i pevaljka Ani Lenoks.
On je pljunuti Džon Lenon a ona mršava beštija u mini suknji.
Oni su i upropastili stvar. Zaista sam puno očekivao od Turista. Bilo je sjajnih momenata, da ne grešim dušu, ali više u scenskom smislu. Na bazičnu moćnu svirku veštački su nakalemljeni pileći glasovi dvoje pomenutih pevača.
To bi vam izgledalo kao kada bi na muziku Vatrenog poljupca pevali Ljupka Dimitrovska i Ivica Šerfezi.
Osećao sam se ljuto prevarenim.
Stižemo u hotel kasno, Brigita zatvara firmu i izbacuje cvrcnutu ekipu Jugoslovena na čelu sa Čičkom iz
bara.
Brka je ranije došao iz bioskopa, pa je i on malo pod gasom. U automatu je nestalo koka-kole pa pijem neku odvratnu mešavinu piva i limunade.
Brka je ranije došao iz bioskopa, pa je i on malo pod gasom. U automatu je nestalo koka-kole pa pijem neku odvratnu mešavinu piva i limunade.
Stepski vuci su na muci
Polako i sigurno ostajemo svi pomalo
bez para pa hrabro menjam poslednje dinare ostavljene za carinu i
crne dane. Čičak je hteo da ide sa nama na Stepenvulf pa je hrabro
odustao. Izgleda, ima neki predosećaj da će biti loše.
Na "Lajsium" su u gomili
navalile motordžije i hevi-metalci svih vrsta. Većini na kožnim
iznošenim jaknama piše "Motor-head" i svi imaju dobre
stomačine od piva koje troše u ogromnim količinama.
Ispred sale čudo od motora. Ovo je očigledno njihovo veče. Veče nostalgije "Easy Ridera".
Ispred sale čudo od motora. Ovo je očigledno njihovo veče. Veče nostalgije "Easy Ridera".
Uvod je čist kriminal koji se zove
Angelwitch.
Trojka praši u maniru našeg Vatrenog poljupca, ali bez trunke invencije i želje da se odsvira bilo šta svežije. Svaki stil ima neke svoje mane ali ovo je sigurno najdosadniji heavy koji sam ikada čuo.
Uz to još da kažem da basista toliko liči na Bruna Langera po kosi i kilaži da je to zaprepašćujuće. Bio sam maltene ubeđen da je to Bruno ili njegov rođeni brat.
Publika ih vraća na bis a ja plačem kraj šanka.
Trojka praši u maniru našeg Vatrenog poljupca, ali bez trunke invencije i želje da se odsvira bilo šta svežije. Svaki stil ima neke svoje mane ali ovo je sigurno najdosadniji heavy koji sam ikada čuo.
Uz to još da kažem da basista toliko liči na Bruna Langera po kosi i kilaži da je to zaprepašćujuće. Bio sam maltene ubeđen da je to Bruno ili njegov rođeni brat.
Publika ih vraća na bis a ja plačem kraj šanka.
Opsežne pripreme i pojavljuju se
Stepski vukovi. Opšte razočarenje. Motordžije su došle da čuju
kult pesmu "Born To Be Wild" a nje nema pa nema.
Umesto toga Džon Kej i društvo sasvim dobrih muzičara relativno neatraktivnog izgleda, ali sa mnogo znanja u prstima, sviraju svoj američki rok na najpošteniji način. Ja to ne volim baš mnogo ali je dobro, a posle onih diletanata zvuči fantastično.
Atmosfera je sve bolja, opuštenija (pivo čini svoje), a sve se pretvara u erupciju kada je za kraj odsvirano "Born To Be Wild".
Urlam i skačem sa ostalima. Tražimo bis. Dobijamo bis: "Pusher".
Nisu loše ni te njihove pesme iz prvog dela koncerta samo su mi malo meke i daleke. Ipak je to bilo veče sećanja na jednu veliku grupu.
Imao sam utisak da je sve to samo jedna dobra i velika tezga obrađena pošteno ali bez mnogo srca.
Umesto toga Džon Kej i društvo sasvim dobrih muzičara relativno neatraktivnog izgleda, ali sa mnogo znanja u prstima, sviraju svoj američki rok na najpošteniji način. Ja to ne volim baš mnogo ali je dobro, a posle onih diletanata zvuči fantastično.
Atmosfera je sve bolja, opuštenija (pivo čini svoje), a sve se pretvara u erupciju kada je za kraj odsvirano "Born To Be Wild".
Urlam i skačem sa ostalima. Tražimo bis. Dobijamo bis: "Pusher".
Nisu loše ni te njihove pesme iz prvog dela koncerta samo su mi malo meke i daleke. Ipak je to bilo veče sećanja na jednu veliku grupu.
Imao sam utisak da je sve to samo jedna dobra i velika tezga obrađena pošteno ali bez mnogo srca.
U hotelu jugo-pijanka.
Opet.
Ovoga puta sa razlogom. Pojavio se Brigitin momak, Poljak koji hoće da je ženi. Pridružujem se preko singapurskih koktela (Brigitin specijalitet).
Čičak je toliko galamio da su ga izbacili iz TV sale pa je i on u baru (u kvaru).
Opet.
Ovoga puta sa razlogom. Pojavio se Brigitin momak, Poljak koji hoće da je ženi. Pridružujem se preko singapurskih koktela (Brigitin specijalitet).
Čičak je toliko galamio da su ga izbacili iz TV sale pa je i on u baru (u kvaru).
Te noći nismo mogli da spavamo zbog Nikolsona
Izdržao sam dva dana bez svirke. Inmates sam slušao ranije, Rik Vejkmen me nije zanimao, Elvis
Kostelo je bio rasprodat.
Bio sam u bioskopu, Brka nas je sve vodio da gledamo novi Kjubrikov film "Shining".
Taj Nikolson je skroz šašav. Dao bih mu 10 Oskara za ono što sam video.
Popušio sam paklo cigara i umro od straha i došao do zaključka da film treba zabraniti za mlađe od 30 godina a ne samo za maloletnike kao što su Englezi uradili.
Te noći nisam mogao da spavam jer je Brka buncao kao sumanut a u zlo doba mi je kroz otvoren prozor uletela mačka. Užas! Ipak je muzika bolja stvar.
Bio sam u bioskopu, Brka nas je sve vodio da gledamo novi Kjubrikov film "Shining".
Taj Nikolson je skroz šašav. Dao bih mu 10 Oskara za ono što sam video.
Popušio sam paklo cigara i umro od straha i došao do zaključka da film treba zabraniti za mlađe od 30 godina a ne samo za maloletnike kao što su Englezi uradili.
Te noći nisam mogao da spavam jer je Brka buncao kao sumanut a u zlo doba mi je kroz otvoren prozor uletela mačka. Užas! Ipak je muzika bolja stvar.
Odlučujemo se da opet odemo u Marki.
Oni manijaci Tenpol Tjudor su dali za sada ipak najbolji koncert.
Možda opet naletimo na nešto dobro.
I nalećemo na minu.
Počelo je fino. Svira "Modern Jazz" koji, naravno, sa džezom nema dodirnih tačaka. Vrlo fini pevač koji se zove Endi O. Malo tupav koncept za moj ukus - naučna fantastika. Ali lepe pesme, dobro aranžirane u maniru.
Teško je biti predgrupa. "Modern Jazz" mlako prolazi kod publike. Grehota.
I nalećemo na minu.
Počelo je fino. Svira "Modern Jazz" koji, naravno, sa džezom nema dodirnih tačaka. Vrlo fini pevač koji se zove Endi O. Malo tupav koncept za moj ukus - naučna fantastika. Ali lepe pesme, dobro aranžirane u maniru.
Teško je biti predgrupa. "Modern Jazz" mlako prolazi kod publike. Grehota.
Glavni se zovu "Martian Dance"
ili Marsovska igranka. Barakude su loše, Anđeoska veštica užasna,
ali su ga ovi preterali. Imam utisak da se ni na Palilulskoj rok ligi
ne bi plasirali u 15 najboljih.
Dobro, dobili smo po bedž na ulazu ali to je zaista bilo sve što je vredelo. Potpuno šlogirani muzikanti i jedan travestit koji pokušava da bude pevač (pevačica).
U redu i nju vejv, ali da gitarista toliko ne ume da naštimuje svoj instrument, a da basista dozvoli da mu pukne žica (?), to godinama nisam video.
Dobro, dobili smo po bedž na ulazu ali to je zaista bilo sve što je vredelo. Potpuno šlogirani muzikanti i jedan travestit koji pokušava da bude pevač (pevačica).
U redu i nju vejv, ali da gitarista toliko ne ume da naštimuje svoj instrument, a da basista dozvoli da mu pukne žica (?), to godinama nisam video.
Para nestaje. Trgovac iz samousluge na
ćošku nas uveliko poznaje samo što stalno meša Bugarsku i
Jugoslaviju.
Isto - kaže on, nije isto - urlamo mi. Čudi se što se toliko ljutimo.
Čičak se sprema da izađe u neku ekskluzivnu diskoteku. Naravno, vodi ga jedan ortak, naš čovek koji se snašao u Londonu.
Isto - kaže on, nije isto - urlamo mi. Čudi se što se toliko ljutimo.
Čičak se sprema da izađe u neku ekskluzivnu diskoteku. Naravno, vodi ga jedan ortak, naš čovek koji se snašao u Londonu.
I konačno Ramones...
Tu očekujem ipak najviše. Ne toliko svirački koliko vizuelno. Hamersmit Odeon je krcat. Karte na crno - 5 funti. Sve se crni od pankera. Predgrupu samo oslušnem i izađem. Loši su i ne želim da me opterećuju. Dosta mi je Marsovaca.
Svetlo se gasi i panika počinje.
Svi su u momentu na nogama i urlaju. Divota. Pevač se iz mraka dere:
- Mi smo Ramons!
Opšte odobravanje. I prva pesma počinje.
E, sad sam malo zbunjen jer ne znam šta da pišem. Prva pesma je bila brza, ljuta, dinamična, trajala je oko minut i po, sledeća je bila potpuno ista, ona posle nje slična prethodnim i tako oko sat i po.
Kazao mi je Duško, moj drug, da ne pišem loše o Ramonsima jer ih narod ovde voli.
Moram da priznam da ih ja ne volim. Narod ih voli i tamo i ja to niti mogu ni hoću da promenim, ali da su dosadni posle pola sata, dosadni su kao zubobolja.
Guzati pevač tu svoju istu, prilično imbecilnu pesmu, peva stalno u istoj pozi tako da sam se zaprepastio kada je dva puta u toku koncerta podigao ruku.
Basista i gitarista se kreću po principu: 8 taktova stojimo raskoračeni napred, sledećih osam nazad, zatim skočimo pa ispočetka.
Oko mene narod peva i viče Gabba, Gabba, Hey!
Atmosfera je zaista najbolja do sada, ali se osećam nekako glupo. Stalno čekam bar jednu novu pesmu, ali ne vredi. Oni su uporni.
Svakih dva minuta basista drekne: 1, 2, 3, 4, pa nastave gde su stali.
Tri bisa?! Jedna stvar mi nije jasna. Kako im ruka ne otpadne od toliko brze svirke.
Verujem da dižu tegove ili nešto drugo kad mogu tako brzo i uporno da sviraju tu svoju pesmu u užasno brzom tempu.
Izlazimo i jedemo salamu ispred
samousluge. Para nema. Sanjam 5 funti.
Pa i nije mi žao. Ipak sam slušao
mnogo toga, i dobrog i lošeg. Vredi sve videti.
Neverovatno je to koliko su sve grupe uvežbane, kako na svim koncertima i svetlo i zvuk besprekorno rade i kako svako do sada insistira na jakom i autentičnom imidžu.
Naravno, neki su bolji a neki lošiji. Moji favoriti su, svakako, Tenpol Tjudor.
Neverovatno je to koliko su sve grupe uvežbane, kako na svim koncertima i svetlo i zvuk besprekorno rade i kako svako do sada insistira na jakom i autentičnom imidžu.
Naravno, neki su bolji a neki lošiji. Moji favoriti su, svakako, Tenpol Tjudor.
U avionu za veliki, prljavi grad Čičak
se plaši carine za neku opremu koju je kupio kod Tome. Ploče je
ravnomerno raspodelio po putnicima. Svi se polako vraćamo u svoj
film. Brigita će se garantovano udati za onog svog Poljaka.
Nedostajaće mi singapurski koktel.
