Moraću da se zaposlim. I najmanji stalni prihod predstavlja veću sigurnost. Mi na selu zavisimo od tržišta, a nemamo ni socijalno osiguranje, ne teče nam penzijski staž, iako smo, u stvari, radnici na zemlji. Kao da nismo ravnopravni i to samo zato što proizvodimo hleb. Čudno, zar ne?
Mart 1975: Kako žive i šta misle Čantavirci koje u nedelju neće "uhvatiti" TV-kamera kad budemo gledali emisiju "Znanje-imanje"...
*****
U Čantavir, selo na severu Bačke,
stigli smo širokim asfaltnim drumom, tu i tamo posutim gomilicama
otvrdlog blata sa okolnih salaša. Naneli su ga traktori i zaprežna
kola. Podne je. Svuda vlada mir ušorenog vojvođanskog sela gde se
sve zbiva unutar prostranih dvorišta odeljenih visokim ogradama i
živopisnim kapijama od radoznalih očiju.
Ni po čemu se, na prvi pogled, ne može
slutiti da će se za koji dan ovde desiti "događaj godine“ -
dolazak televizijske ekipe omiljenog takmičenja "Znanje-imanje".
A desiće se u Domu kulture, u direktnom prenosu 30. marta. Milioni Jugoslovena videće ovo selo.
A desiće se u Domu kulture, u direktnom prenosu 30. marta. Milioni Jugoslovena videće ovo selo.
Zbog "onih s televizije"
Iz velike, lepe zgrade Doma kulture
odjekuje lupnjava i galama. Unutar, u dvorani, dvadesetak radnika i još toliko
dečaka, čantavirskih osnovaca ukucavaju daske uz staru, malu binu.
- Rekli su nam ovi s televizije da
moramo da proširimo pozornicu, jer tu će da se igra, da se peva,
snima.
I prednji deo fasade će da okreče, pa
će Dom kulture biti još lepši. Uostalom, "oni s televizije"
takođe smatraju da fasadu treba ulepšati, mada će se snimati u
crno-belom.
Preko puta, u Osnovnoj školi "Narodni
heroji", oko direktora Tibora Lazara okupljen je glavni štab za
pripreme takmičenja.
Od njega saznajemo da je u pripreme uključeno najmanje stotinu Čantaviraca!
A i pripreme su ozbiljne. Nije šala izabrati najbolje kuvarice među vrednim Čantavirkama za tradicionalno takmičenje žena, okupiti najveštije traktoriste, uvežbati kulturno-umetnički progpam. a posebno organizovati smeštaj gostiju, koji stižu iz sela Vojska ...
- Veliki posao - kaže Tibor Lazar - a
sve mora da bude završeno za koji dan! Do sada smo potrošili oko 10 miliona starih dinara, ali nije
nam žao. Sve će nam se to isplatiti. Imaćemo preuređen Dom
kulture i još neke zgrade, a štampamo i monografiju sela. Naš Čantavir će, znači, biti lepši,
o njemu će se govoriti, i drugi će nas videti.
Đulini omladinci
Čantavir ima oko jedanaest hiljada
stanovnika i isto toliko jutara zemlje. Po glavi, dakle, samo jedno
jutro. Neobično za opšte predstave o selima "bogate Bačke". Zbog te oskudice Čantavirci se dovijaju kako znaju.
Oko 1500 njih zaposleno je u fabrikama, tu i u nedalekoj Subotici. Nemali broj se otisnuo u druge krajeve zemlje tražeći uslove za lakši život.
Kako reče Tibor Lazar, svuda gde je putovao, a mnogo je proputovao,
susretao je svoje Čantavirce. Ipak, najveći broj ostao je u selu na
svoja dva-tri... do pet jutra zemlje, gde gaje žitarice, duvan, ili
se opredeljuju za stočarstvo.
Oko 1500 njih zaposleno je u fabrikama, tu i u nedalekoj Subotici. Nemali broj se otisnuo u druge krajeve zemlje tražeći uslove za lakši život.
Uprkos tome, Čantavirci umeju da žive
i na "visokoj nozi". U selu ima oko stotinu privatnih
automobila, svaka druga kuća ima televizor, a većina je snabdevena
modernim električnim uređajima.
Neko će reći: lako je njima, to je blagorodan kraj. Tačno, ali i valja znati da su Čantavirci vredni i dobri domaćini.
Neko će reći: lako je njima, to je blagorodan kraj. Tačno, ali i valja znati da su Čantavirci vredni i dobri domaćini.
Raspitujemo se za najnaprednije, one
koji uživaju ugled u selu i kraju. Onda, vele, morate obavezno da
razgovarate sa Đulom. Jer, on je najzaslužniji za aktivnost mladih u
selu. Mogli biste i sa Ištvanom Sedlarom, jednim od najbogatijih
ljudi u Čantaviru ...
Đulu Dera nalazimo u Klubu mladih
poljoprivrednika. I on je mladi poljoprivrednik. Tek je napunio 27
godina. Gledamo ga onako skromno odevenog, stidljivog osmeha i pitamo se čime je to Đula zadužio Čantavir.
- Možda su vas na mene uputili jer sam
prošle godine dobio opštinsku Oktobarsku nagradu kao najbolji
uzgajivač duvana. Možda i zbog toga što sam osnovao ovaj Klub
mladih poljoprivrednika ... Pre tri godine, dok sam služio Armiju,
primili su me u Partiju. Tamo sam, naravno, i druge stvari naučio i
shvatio. Onda, kad sam se vratio u Čantavir, počeo sam da okupljam
mlade poljoprivrednike, a i ostale u želji da osnujemo ovaj klub.
Sada imamo dramsku, likovnu i marksističku sekciju i veoma aktivno sportsko društvo. Prošlog oktobra dobili smo na takmičenju "Mladi i selo" prvu nagradu kao najbolja seoska omladinska organizacija u Pokrajini.
Sada imamo dramsku, likovnu i marksističku sekciju i veoma aktivno sportsko društvo. Prošlog oktobra dobili smo na takmičenju "Mladi i selo" prvu nagradu kao najbolja seoska omladinska organizacija u Pokrajini.
Poverenje koje je Der Đula stekao
takvim svojim angažovanjem donelo mu je i mnoge druge obaveze i
dužnosti.
Član je raznih komisija pri organima
društveno-političkih organizacija, delegat u Opštinskoj skupštini.
- Zbog svega toga postao sam gost u
sopstvenoj kući. Jedva stižem da odem na salaš gde živim s
majkom. Sami ga obrađujemo, majka, ja, a u sezoni još uzmemo na
ispomoć nekolicinu radnika. Od tog salaša živimo, tačnije od
duvana.
Samo, to je nedovoljno za pristojan život. Moraću da se zaposlim. I najmanji stalni prihod predstavlja veću sigurnost. Mi na selu zavisimo od tržišta, a nemamo ni socijalno osiguranje, ne teče nam penzijski staž, iako smo, u stvari, radnici na zemlji.
Kao da nismo ravnopravni i to samo zato što proizvodimo hleb. Čudno, zar ne? Govorilo se o "Zelenom planu", o tome da poljoprivredi treba dati ravnopravne uslove i značaj kakve mora da ima, ali slabo se to ostvaruje. Govorimo, samo govorimo ...
Samo, to je nedovoljno za pristojan život. Moraću da se zaposlim. I najmanji stalni prihod predstavlja veću sigurnost. Mi na selu zavisimo od tržišta, a nemamo ni socijalno osiguranje, ne teče nam penzijski staž, iako smo, u stvari, radnici na zemlji.
Kao da nismo ravnopravni i to samo zato što proizvodimo hleb. Čudno, zar ne? Govorilo se o "Zelenom planu", o tome da poljoprivredi treba dati ravnopravne uslove i značaj kakve mora da ima, ali slabo se to ostvaruje. Govorimo, samo govorimo ...
- Hoćete li učestvovati u emisiji
"Znanje - imanje"?
- Neću, ne mogu da stignem. Šta bih
rekao da učestvujem? To, da se malo, nimalo ne misli na nas
poljoprivrednike, a od nas živi ova zemlja. To ponavljam i u
Skupštini opštine. Ne vredi samo govoriti, mora se nešto i učiniti.
Od brojlera se živi
Ni Ištvan Sedlar neće učestvovati u
emisiji "Znanje - imanje". Iz istog razloga - nema
vremena. Ne zato što je društveno angažovan poput Đule Dera.
Ištvan Sedlar nije ni u jednoj komisiji, ni u jednoj
društveno-političkoj organizaciji.
On je po celi dan i noć na svom salašu gde bdi nad svojim brojlerima. U jednom turnusu proda 16 hiljada pilića. Najveća živinarska farma u Čantaviru, a kažu, i daljoj okolini!
On je po celi dan i noć na svom salašu gde bdi nad svojim brojlerima. U jednom turnusu proda 16 hiljada pilića. Najveća živinarska farma u Čantaviru, a kažu, i daljoj okolini!
Pored dve velike zgrade opremljene svim
savremenim uređajima za uzgajivanje brojlera, Ištvan Sedlar
izgradio je lepu kuću. U njoj se odmara, čita, gleda televiziju.
Bila mu je neophodna, kaže, jer mora stalno da bude na farmi.
Brojleri traže stalni nadzor i negu. Inače, u Čantaviru ima drugu "pravu" kuću i porodicu.
Brojleri traže stalni nadzor i negu. Inače, u Čantaviru ima drugu "pravu" kuću i porodicu.
- Bio sam vam ja zaposlen u jednom
građevinskom preduzeću u Subotici. Po zanimanju sam, znate, moler.
Shvatio sam, međutim, da se to ne isplati. Pre desetak godina, kad
sam imao samo sedamdeset pilića, primetio sam da će to biti dobar
posao. Već iduće godine bacio sam svoje četke i uzeo od zadruge
300 brojlera. Onda hiljadu, pa dve...
Posao je iz podine u godinu cvetao. Prilično sam se i zadužio da podignem ovu farmu, kupio sam automatsku hranilicu, generatore, sve što treba.
Pilićarima dobro sada ide. A da i stane, nije u mojoj prirodi da odustajem. Snašao bih se ja već nekako. Morao bih, jer o nama, poljoprivrednim proizvođačima, malo se vodi računa.
Posao je iz podine u godinu cvetao. Prilično sam se i zadužio da podignem ovu farmu, kupio sam automatsku hranilicu, generatore, sve što treba.
Pilićarima dobro sada ide. A da i stane, nije u mojoj prirodi da odustajem. Snašao bih se ja već nekako. Morao bih, jer o nama, poljoprivrednim proizvođačima, malo se vodi računa.
Tako govore dvojica uglednih
Čantaviraca. Ugled im se, naravno, ne može meriti istim aršinom. Ni ostalo, pa je tim pre zanimljivo što misle - isto.