Jednog dana pre nekoliko godina, naš istaknuti pisac Danilo Kiš ("Bašta, pepeo", "Grobnica za Borisa Davidoviča") donese svome prijatelju Mirku Kovaču priručnik o gajenju duvana, koji je ovome bio potreban kao izvor podataka za jednu knjigu...
*****
Prikazano na Pulskom festivalu 1979.
"Usijanje" je osvojilo Veliku srebrnu arenu kao film u
celini i Zlatnu arenu za scenografiju (izvanredna kostimografija,
funkcionalna i rečita, začudo nije zvanično zapažena).
Na niškom Festivalu glumačkih ostvarenja iste godine, Rade Šerbedžija je dobio najveće priznanje, "Gran pri Ćele kula", a njegovoj mladoj partnerki Gordani Kosanović pripala je Velika povelja za uloge u ovom filmu i u "Osvajanju slobode" Zdravka Šotre.
Na niškom Festivalu glumačkih ostvarenja iste godine, Rade Šerbedžija je dobio najveće priznanje, "Gran pri Ćele kula", a njegovoj mladoj partnerki Gordani Kosanović pripala je Velika povelja za uloge u ovom filmu i u "Osvajanju slobode" Zdravka Šotre.
Ako je kritičare podelio, na većinu
koja ga je pozdravila kao zrelo, značajno ostvarenje i na manjinu
koja ga je osporavala, film je među gledaocima u našoj zemlji
naišao na ne baš upadljivo širok ali lep odziv - pogotovu kad se
imaju u vidu njegova opora ozbiljnost i nesvakodnevna izražajna
sredstva kojima je ostvaren - a prodat je u desetak stranih zemalja.
Na taj način su za relativno kratko vreme pokriveni svi troškovi realizacije, i postignuto ono o čemu sanjaju i autori i proizvođači za široku publiku naoko mnogo privlačnijih filmova.
Na taj način su za relativno kratko vreme pokriveni svi troškovi realizacije, i postignuto ono o čemu sanjaju i autori i proizvođači za široku publiku naoko mnogo privlačnijih filmova.
AUTORE nije potrebno naročito
predstavljati. Književnik Mirko Kovač, koscenarist, jedna je od
najmarkantnijih i najsamosvojnijih ličnosti savremene jugoslovenske
proze. Poslednih godina sve češće i uspešnije piše i filmske
scenarije - s tim u vezi, dovoljno je pomenuti "Okupaciju u 26
slika".
Za "Usijanje" kao film, Kovač
smatra da je bilo "prekraćeno" (previše sažeto); pominje
otežavajuće okolnosti koje je Drašković imao u radu - malo novca,
tesni rokovi, ne baš sjajna organizacija...
Prvom epizodom koju je gledao tek sada, na televiziji, veoma je zadovoljan.
Prvom epizodom koju je gledao tek sada, na televiziji, veoma je zadovoljan.
Drugi koautor scenarija i reditelj
"Duvanskog puta", Boro Drašković, stvaralačka je ličnost
unekoliko drugačijeg duhovnog profila, ali istog ranga; nije radio
mnogo, ali svemu čega se prihvatio dao je pečat svoje
individualnosti, svoga istančanog sluha za čoveka i život našeg
veka.
Pošto je pod radnim naslovom "Duvanski
put" napisan scenario i snimljen film - u proizvodnji
beogradskog "Centar filma" - ispostavilo se da bi on u
integralnoj verziji trajao preko dva, možda čak dva i po sata.
A distributeri i prikazivači nerado prihvataju filmove tolikog trajanja, sem kad je reč o velikim spektaklima, sa zvučnim imenima svetskih zvezda, jer oni znače manje predstava u toku dana, pa i manju dobit...
Ništa u tom pogledu nije menjala ni činjenica da ovaj film obuhvata period od desetak godina i tri korenito različite epohe u životu svojih junaka - predratnu, ratnu i posleratnu - što je takođe retkost, ako ne i jedinstven slučaj u domaćoj kinematografiji.
A distributeri i prikazivači nerado prihvataju filmove tolikog trajanja, sem kad je reč o velikim spektaklima, sa zvučnim imenima svetskih zvezda, jer oni znače manje predstava u toku dana, pa i manju dobit...
Ništa u tom pogledu nije menjala ni činjenica da ovaj film obuhvata period od desetak godina i tri korenito različite epohe u životu svojih junaka - predratnu, ratnu i posleratnu - što je takođe retkost, ako ne i jedinstven slučaj u domaćoj kinematografiji.
Suočen sa neumoljivim zahtevima
tržišta, Drašković je u završnoj fazi rada skraćivao film i
"zgušnjavao" radnju do krajnjih mogućih granica,
izbacujući mnoštvo scena, epizoda i likova koji potpunije ocrtavaju
glavne junake i njihove odnose, društvenu sredinu i karakteristike
vremena.
Tako je nastalo "Usijanje", film u uobičajenom trajanju od oko sat i po, delo koje je da bi bilo shvaćeno i doživljeno zahtevalo od gledaoca izuzetnu pažnju, pa i napor, ili natprosečno poznavanje modernog filmskog izraza: u njemu, ponekad, za minut projekcije protekne i cela godina u životu junaka...
Tako je nastalo "Usijanje", film u uobičajenom trajanju od oko sat i po, delo koje je da bi bilo shvaćeno i doživljeno zahtevalo od gledaoca izuzetnu pažnju, pa i napor, ili natprosečno poznavanje modernog filmskog izraza: u njemu, ponekad, za minut projekcije protekne i cela godina u životu junaka...
Kao što smo videli, i takav kakav je - zgusnut i "usijan" - film je imao uspeha; ali, snimljeni a
neiskorišćeni materijal nije dao mira autorima.
Tako je, naknadno, nastao "Duvanski put" - onakav kakav je prvobitno bio zamišljen, napisan i snimljen - a podela na tri epizode prirodno je proistekla iz ona tri duboko različita istorijska perioda kroz koja junaci i radnja prolaze.
Tako je, naknadno, nastao "Duvanski put" - onakav kakav je prvobitno bio zamišljen, napisan i snimljen - a podela na tri epizode prirodno je proistekla iz ona tri duboko različita istorijska perioda kroz koja junaci i radnja prolaze.
SADA, pošto je prva epizoda prikazana,
u prilici smo da donosimo prve ocene o zanimljivosti i umetničkom
domašaju serije, ali i da proverimo neke ključne stavove autora,
izrečene još pre dve godine.
Po Kovaču i Draškoviću, njihovo delo
" ... sledi nekoliko žestokih godina u kojima se izrazito postavlja pitanje ljudske slobode: pratimo naše 'junake koji gore' od vremena u kome čovek nije smeo da puši svoj duvan, svoj vlastiti proizvod, do trenutka u kome počinje da odlučuje o plodovima svojih napora.
Ali, naravno, duvan je samo pitoreskna pozadina pred kojom se odvija drama ljudskog oslobađanja; njene granice nikada nisu konačne, a parabola o duvanu podrazumeva i bilo koju drugu ljudsku delatnost: krajnji smisao filma ostao bi gotovo neizmenjen ako bi se i promenilo zanimanje njegovih ličnosti."
Ovo delo "govori i o sazrevanju
mladih ljudi u protivrečnom svetu odraslih; zato je prirodno što
dodiruje i ljubav i rat, i politiku i mir, a da nikada nije samo
to..."
Dva mladića i jedna devojka prelaze
zajedničku stazu na kojoj se njihov neobični odnos neprestano
menja. U sukobu i privlačenju, svako od njih dosledno zastupa svoju
tačku gledišta, a (...) osnovno pitanje ostaje otvoreno..."
SERIJA koja u jednoj od triju glavnih
uloga ima Radeta Šerbedžiju, a u epizodnim ulogama i glumce kakvi
su Bata Živojinović i Zoran Radmilović - s prvim smo se već
rastali, drugoga ćemo još sretati u neočekivanim okolnostima - takva serija jednostavno ne može da bude neprivlačna, bez obzira na
svu svoju oporost i žestinu, na svoj tragizam.
Šerbedžija sticajem okolnosti nije
bio u prilici da gleda "Usijanje" (za razliku od nekih
drugih svojih filmova, koje je namerno propustio da vidi), a pripreme
za obnavljanje čuvene pozorišne predstave "Oslobođenje
Skoplja" onemogućile su mu i da gleda prvu epizodu serije.
Poznat po strogosti svojih merila, on ulogu koju je ovde tumačio smatra izuzetno zanimljivom, a scenario u celini jednim od najboljih koje zna; kaže da ga uzbuđuje svaka saradnja sa Draškovićem "rediteljem koji uvek radi i nadahnuto i studiozno" iako je, u ovom slučaju, veoma teško bilo slediti njegove vizije i stil "pomerenog realizma".
Poznat po strogosti svojih merila, on ulogu koju je ovde tumačio smatra izuzetno zanimljivom, a scenario u celini jednim od najboljih koje zna; kaže da ga uzbuđuje svaka saradnja sa Draškovićem "rediteljem koji uvek radi i nadahnuto i studiozno" iako je, u ovom slučaju, veoma teško bilo slediti njegove vizije i stil "pomerenog realizma".
Poznati glumac lično smatra da pri
kraju snimanja iz razloga lične prirode nije bio dovoljno
koncentrisan na ulogu i žao mu je zbog toga.
Posle susreta s njegovim Tomom, gledalac bi mu gotovo poželeo što više ovakvih "nedostataka koncentracije"...
Posle susreta s njegovim Tomom, gledalac bi mu gotovo poželeo što više ovakvih "nedostataka koncentracije"...
PORED pomenutih, veće i manje uloge u
seriji tumače Ivo Gregurović, Marko Todorović, Svetolik Nikačević,
Fabijan Šovagović, Mirjana Kodžić, Boro Begović, Janez Vrhovec, Đurđija Cvijetić, Bole Stošić, Milan Srdoč, Ljiljana Krstić,
Duško Janićijević, Miloš Žutić, Mirjana Vukojičić i Ramiz
Sekić.
Uloge Luke i Mirne - po složenosti i
odgovornosti ravnopravne Šerbedžijinom Tomi - tumače mladi umetnici
Dragan Maksimović i Gordana Kosanović.
Predstavljaju se na najbolji mogući način: doživljeno i uverljivo, snažno, možda nije preterano reći i blistavo.
Predstavljaju se na najbolji mogući način: doživljeno i uverljivo, snažno, možda nije preterano reći i blistavo.
NA IZGLED krhka mlada žena, sa očima
srne i izrazom prerano sazrele, preozbiljne devojčice - Gordana
Kosanović ne dočekuje novinare baš oberučke.
O svojoj profesiji i ulogama, o pogledima na život i umetnost još će i govoriti, koliko-toliko spremno; ali, zato, već i pitanja o osnovnim biografskim podacima prima kao nedovoljno umesna.
Iako dosad nije mnogo bila "na udaru" štampe, možda s njom nema najbolja iskustva.
O svojoj profesiji i ulogama, o pogledima na život i umetnost još će i govoriti, koliko-toliko spremno; ali, zato, već i pitanja o osnovnim biografskim podacima prima kao nedovoljno umesna.
Iako dosad nije mnogo bila "na udaru" štampe, možda s njom nema najbolja iskustva.
Sa dosta strpljivosti i takta,
saznajete da je Gordana rođena u Valjevu, odrasla u Petrinji, Fakultet
dramskih umetnosti u Beogradu završila 1976, u klasi Ognjanke
Milićević (čije ime izgovara s vedrinom i zahvalnošću), zajedno
sa Zlatom Petković, Lazarom Ristovskim, Radošem Bajićem, Bogdanom
Diklićem, Gordanom Pavlov... (ona nabraja i dalje, ne propuštajući
ni jedno ime).
Još kao studentkinja - jedna od najtalentovanijih u novije vreme, kako je kasnije u štampi zabeleženo - tumačila je zapaženu ulogu u Velimirovićevim "Vrhovima Zelengore" i glavnu žensku u Paskaljevićevom "Čuvaru plaže u zimskom periodu" i za njih, na Niškom festivalu 1976, dobila debitantsku nagradu.
Ali, (očigledno zato da ne bi bila nepravična prema tom autoru) naglašava da je prvu ulogu u stvari imala u kratkometražnom igranom filmu Štefana Zagorjana "Imala je 15 godina" o Miki Bosnić, našem najmlađem narodnom heroju...
Još kao studentkinja - jedna od najtalentovanijih u novije vreme, kako je kasnije u štampi zabeleženo - tumačila je zapaženu ulogu u Velimirovićevim "Vrhovima Zelengore" i glavnu žensku u Paskaljevićevom "Čuvaru plaže u zimskom periodu" i za njih, na Niškom festivalu 1976, dobila debitantsku nagradu.
Ali, (očigledno zato da ne bi bila nepravična prema tom autoru) naglašava da je prvu ulogu u stvari imala u kratkometražnom igranom filmu Štefana Zagorjana "Imala je 15 godina" o Miki Bosnić, našem najmlađem narodnom heroju...
U leto 76, igrala je u beogradskom Pozorištu "Dvorište" - jednoj prijateljskoj družini mladih talenata - a naredne sezone dobila je šansu da zaigra na sceni "Ateljea 212", i već je bila počela s probama; onda, međutim, rešila je da napravi pauzu u karijeri - da bi postala majka - i više od godine dana provela je izvan Beograda.
Ovakav potez jedne mlade glumice mogao
je u profesionalnom smislu da se smatra bezmalo samoubilačkim;
srećom, nije se kao takav pokazao.
Već 1978, došle su uloge u Draškovićevom i Šotrinom filmu i Velika povelja u Nišu; pa nova gostovanja u "Ateljeu 212" (da pomenemo samo najnovije predstave, "Slike žalosnih doživljaja" i "Dekamerona"), uz stalni angažman u Beogradskom dramskom pozorištu od prošle godine ("Harold i Mod"), pa uloga u nedavno snimljenom filmu debitanta Zorana Amara "Piknik u Topoli"...
Već 1978, došle su uloge u Draškovićevom i Šotrinom filmu i Velika povelja u Nišu; pa nova gostovanja u "Ateljeu 212" (da pomenemo samo najnovije predstave, "Slike žalosnih doživljaja" i "Dekamerona"), uz stalni angažman u Beogradskom dramskom pozorištu od prošle godine ("Harold i Mod"), pa uloga u nedavno snimljenom filmu debitanta Zorana Amara "Piknik u Topoli"...
U međuvremenu, njen mališan raste;
ako im banete u stan na dalekoj periferiji grada, bez telefona,
možda ćete i majku i sina zateći kako jedu hleb s pekmezom.
A do nesređenih isečaka iz štampe i do pouzdanih podataka o Gordaninom radu - bar ako je reč o redosledu uloga, o nagradama i godinama - doći ćete jedino uz pomoć drugih, odraslih članova domaćinstava...
A do nesređenih isečaka iz štampe i do pouzdanih podataka o Gordaninom radu - bar ako je reč o redosledu uloga, o nagradama i godinama - doći ćete jedino uz pomoć drugih, odraslih članova domaćinstava...
S NJOM, znači, kako-tako; sa Draganom
Maksimovićem tim rođenim glumcem, jedinstvene
izražajnosti - baš nikako.
Sva nastojanja da se do njega dođe - telefonom ili uz pomoć pisanih poruka, lično ili telegrafski - bezuspešna su: on se ne slika i ne govori za novine, ne odlazi na
svečane premijere svojih filmova niti na festivale, ni u zemlji ni u
inostranstvu!
Po svedočenju Bore Draškovića,
jedini poznati izuzetak desio se na snimanju "Duvanskog puta",
kada im je jedan novinar za vreme večere došao za sto, i uz
rediteljevu pomoć uspeo da izvuče od Maksimovića nekoliko škrtih
reči.
Za novinare očigledno nezgodno, za afirmaciju samog Maksimovića jamačno štetno (neki od upućenih smatraju da mu je u Nišu jedino zbog fizičke odsutnosti izmakla neka od nagrada za ulogu u "Usijanju"); ali, najzad, to je čovekovo pravo.
Za novinare očigledno nezgodno, za afirmaciju samog Maksimovića jamačno štetno (neki od upućenih smatraju da mu je u Nišu jedino zbog fizičke odsutnosti izmakla neka od nagrada za ulogu u "Usijanju"); ali, najzad, to je čovekovo pravo.
Zabeležimo, stoga, samo ono što se od
ljudi koji ga poznaju dalo saznati.
Nekoliko generacija stariji od Gordanine, on je već godinama član Narodnog pozorišta - u kojem igra malo i retko.
Pre uloge u kojoj ga sada susrećemo, igrao je u TV drami "Obešenjak" u Draškovićevoj režiji; videvši ga u njoj, veliki britanski pozorišni i filmski reditelj Piter Bruk (sećamo se njegovog filma "Moderato kantabile") angažovao je Maksimovića za film "Susreti sa značajnim ljudima".
Sledila je uloga u Karanovićevom filmu i seriji "Petrijin venac", pa u Šekspirovom "Kralju Liru" na prošlogodišnjim Dubrovačkim igrama; pošto je uoči premijere slomio nogu, ovu ulogu nije mogao da odigra...
Nekoliko generacija stariji od Gordanine, on je već godinama član Narodnog pozorišta - u kojem igra malo i retko.
Pre uloge u kojoj ga sada susrećemo, igrao je u TV drami "Obešenjak" u Draškovićevoj režiji; videvši ga u njoj, veliki britanski pozorišni i filmski reditelj Piter Bruk (sećamo se njegovog filma "Moderato kantabile") angažovao je Maksimovića za film "Susreti sa značajnim ljudima".
Sledila je uloga u Karanovićevom filmu i seriji "Petrijin venac", pa u Šekspirovom "Kralju Liru" na prošlogodišnjim Dubrovačkim igrama; pošto je uoči premijere slomio nogu, ovu ulogu nije mogao da odigra...
Beogradska pozorišna publika uskoro će
Dragana Maksimovića videti u dramatizaciji romana Mihaila Bulgakova
"Maestro i Margarita" koju Saša Petrović postavlja na
sceni Narodnog pozorišta.
I NA KRAJU, istinita anegdota koja može
da nam kaže nešto i o nastajanju umetničkih dela uopšte, o
njihovim povodima.
Jednog dana pre nekoliko godina, naš istaknuti pisac Danilo Kiš
("Bašta, pepeo", "Grobnica za Borisa Davidoviča")
donese svome prijatelju Mirku Kovaču priručnik o gajenju duvana,
koji je ovome bio potreban kao izvor podataka za jednu knjigu.
Kovač i Drašković, obojica poreklom Hercegovci i nekada veliki potrošači duvana (zatim obojica nepušači) sete se: zašto ne bi zajedno napisali scenario o podneblju i ljudima svoga detinjstva, i o biljci od koje je hercegovački čovek stolećima živeo - biljci koja u sebi čudno sjedinjuje "blagost sveca i otrov zmije"...?!
Kovač i Drašković, obojica poreklom Hercegovci i nekada veliki potrošači duvana (zatim obojica nepušači) sete se: zašto ne bi zajedno napisali scenario o podneblju i ljudima svoga detinjstva, i o biljci od koje je hercegovački čovek stolećima živeo - biljci koja u sebi čudno sjedinjuje "blagost sveca i otrov zmije"...?!
Tako se začela priča koja - kako je
dobro primetio kritičar Bogdan Tirnanić "počinje tako što
je junak gladan, završava se tako što je žedan, a čitava protiče
tako što je bez ljubavi"...
Gladan, žedan, bez ljubavi.
