EP 1984, "Jugoslovenska fudbalska sramota": Posle 0:7 i Mladen Delić bi što pre natrag za Jugu...

Veselinović je posle (očekivanih) poraza otišao u bolnicu. Stari hazarder, jednostavno nije mogao da prihvati stvarnost - pokazalo se da njegovo lupetanje u sve doboše, posle neverovatno srećnog Radanovićevog gola u Splitu, u meču protiv Bugarske, koji mu je i produžio selektorski život, nema ama baš nikakvog opravdanja

Milioni televizijskih gledalaca širom Starog kontinenta prisustvovali su nestajanju jedne od većih svetskih iluzija zvane jugoslovenski fudbal. Zakoračili smo u fudbalsko doba, kada naše turiste kelneri i sobarice u Francuskoj sažaljivo gledaju i diskretno sklanjaju sa stola novine koje pišu o jugoslovenskoj fudbalskoj sramoti.

Francuska, juna 1984...

Tog nedeljnog jutra, posle havarije naših izabranika u Lionu, posluga u hotelu je servirala doručak grupi Jugoslovena bez ijedne reči, ukočenih lica s izrazom koji se obično primenjuje na sahranama.

Delikatni vlasnik hotela "Šampere-Vilijer" čak je uklonio sa stola primerke "Figaroa" i "Ekipa" koji su na prvim stranama, ručnim slogom, javljali o katastrofi nacionalne reprezentacije Jugoslavije u susretu sa Dancima. (0:5)

Francuzi, inače, ne baš naklonjeni našoj selekciji, poštovali su princip - o pokojniku sve najbolje.

U Lansu, Lionu kao i u Parizu, Jugoslovenima nije bilo lako. Sažaljenje i saučešće dočekivali su nas, tih dana, na svakom koraku.

Skor od 0:7 u dva susreta nije ni mogao da izazove druga osećanja. Jer, što je mnogo, mnogo je, i za njih. 

Samo neki dan ranije, posle prijateljskih pobeda protiv Portugalije i Španije, trsili su se i šepurili naši u Tukeu i Lansu. Pobedili smo učesnike u završnom delu takmičenja u Francuskoj, bez nekog većeg napora, dakle u formi smo i borićemo se za što bolji plasman u vrhu evropskog fudbala.

"Dilema više nema", složno su izjavili Veselinović i Mladinić posle ovih prijateljskih susreta. "Posao oko uigravanja ekipe pred prvu utanmicu sa Belgijom dovršen je i sve linije funkcionišu. Ono što smo tražili to smo i našli - uz to postigli i dva dobra rezultata", rekao je uvek samozadovoljni Veselinović.

Reče i ode u subotu veče u kockarnicu u Tukeu da okuša sreću koja ga prati od početka njegovog mandata, unapred siguran da će eventualni gubitak pokriti od planiranih premija za pobede njegovih izabranika.

Krčag na vodu

Dilema više zaista nema. Za neke nije ih bilo ni ranije, ali ova dva šamara konačno su urazumila i najveće zagriženike: Todor Veselinović je šarlatan koji sa selektorskim poslom nema blage veze, a naša reprezentacija ne vredi ni po lule duvana, vrednovana evropskim fudbalskim aršinima i shvatanjima ove sportske discipline.

Toza je poraz u utakmici sa Belgijom, pravdao "neverovatnom srećom" koja je pratila naše protivnike. (0:2)

Zar je mogao da zaboravi NEVEROVATNU SREĆU koja ga je pratila od početka njegovog mandata?

Zar je zaboravio staru narodnu: "Krčag ide na vodu dok se ne razbije"?

- Stalo mi je, premnogo, do sopstvenih ubeđenja, stojim čvrsto iza svake svoje greške! - uzviknuo je Toza u razgovoru sa novinarima pred put u Portugaliju i Španiju. Dodao je pride:

- Ne mogu da sanjam šta će mi nametnuti Belgijanci, Danci, Francuzi...

I, konačno, na pitanje: Šta očekuje u prvom susretu sa Belgijancima, odgovorio je:

- Samo pobedu, remi se ne isplati!

Poznato je svima šta se desilo: Veselinović je posle (očekivanih) poraza otišao u bolnicu. Razboleo mu se nervni sistem.

Stari hazarder, jednostavno nije mogao da prihvati stvarnost - pokazalo se da njegovo lupetanje u sve doboše, posle neverovatno srećnog Radanovićevog gola u Splitu, u meču protiv Bugarske, koji mu je i produžio selektorski život, nema ama baš nikakvog opravdanja.

Bez koncepcije

Kapiten naše reprezentacije, Velimir Zajec, u izjavi na konferenciji za štampu, posle utakmice sa Dancima, doslovce je rekao:

- Igrali smo slabo. Danci su bez prave šanse došli lako do ubedljivog vođstva 2:0, a onda smo morali u nastavku da igramo ofanzivno, što znači i hazardno. Cena takve igre je bila težak poraz. 

Zar ova Zajecova izjava ne otkriva Veselinovićeve namere. Njegove namere bile su jasne i u prvoj utakmici protiv Belgije.

Po sastavu igrača i po formacijskim zaduženjima koje su igrači dobili, Veselinović se opredelio za defanzivu. Ne primiti gol bio je imperativ. Dati gol to je već bilo u domenu proviđenja.

Kakav raskorak u izjavama istog čoveka u roku od tri dana.

Igre jugoslovenskih reprezentativaca videli ste i sami. O tome ne vredi trošiti deficitarni novinski prostor. Jednostavno, kao i u svim prethodnim prilikama, savezni selektor, ne samo što nije imao tačnu predstavu kako i šta igrati sa određenim protivnikom, već je jedino doslovce primenjivao princip "panične odbrane".

Nije imao znanja, srca i nerava da ispuni paušalno obećanje pre početka završnog takmičenja da se uvek igra na pobedu.

Vidi se to veoma dobro, ne samo po iskrenoj ispovesti Zajeca već i po sastavu i formaciji našeg tima u obe utakmice. Od početka se išlo na defanzivu.

Prvi put i igrači su bili iskreni. Većina je, naime, izjavila da Veselinović pred utakmicu nema pravu viziju igre koju bi igrači trebalo da demonstriraju. Drugim rečima: da nikom od njih dokraja nije bilo jasno šta bi zapravo trebalo da igraju.

Kako bi im i bilo jasno kada to nije bilo jasno ni Todoru Veselinoviću.

Njemu to nije bilo jasno od samog početka upravljanja nacionalnim fudbalskim brodom. Ali, prolazio je, šta se može, zahvaljujući sreći pre svega.

Poznavaocima naših fudbalskih (ne)prilika bilo je potpuno jasno da smo se u završni deo evropskog takmičenja plasirali (čitaj: švercovali) zahvaljujući fortuni, i da na toj smotri nemamo šta da tražimo.

Portugalska i španska injekcija (pobede u prijateljskim utakmicama uoči početka EP '84 - op. Y.) samo su potpirile Veselinovićeve fantazije o vrednosti našeg tima, naravno, i o njegovoj sposobnosti da rukovodi sastavom i igrom naše ekipe.

U životu, inače, poznati hazarder, Todor Veselinović morao je ovog puta da se distancira od svojih sklonosti, još više od svojstvenih mu egocentričnosti, jer on sam je u Francuskoj i najmanje bio važan. To od početka nije bio u stanju da shvati.

Stari fijaker

Da nam bude jasno: sa ovakvim timom i sa ovakvim selektorom više i nismo mogli da postignemo. Naš plasman u završna nadmetanja za evropski fudbalski vrh bio je i iznad realnih očekivanja. No, apetiti se, uvek, iznova bude. Tražili smo više no što smo mogli da postignemo.

Međutim, faktor sreće u susretu ekipa koje su dospele u Francusku, morao je da se pokaže, već na početku kao sumnjiva investicija. Belgija i Danska su nam, na surov ali i pravi način, pokazale ko smo i šta smo u evropskom fudbalu.

Dakle - niko i ništa.

Nećemo ovom prilikom ponavljati stare istine o zastarelosti našeg načina i shvatanja ove igre. Ponovimo samo ovo: fudbal koji mi igramo ne igra se na ovim meridijanima već dvadeset i nešto godina.

U tom smislu karakteristične su izjave nekih od viđenijih evropskih trenera, selektora i fudbalskih komentatora.

Počnimo citiranje ovih izjavom Gaja Tisa, selektora reprezentacije Belgije:

"Moji igrači su u svakom trenutku znali šta hoće i mogu. Dominirali su terenom zahvaljujući naivnoj igri jugoslovenskih igrača. Gledao sam Jugoslovene u Portugaliji i Španiji. Njihove pobede me nisu zavarale. Bile su čista slučajnost. Jednostavno, Jugosloveni nemaju igru, nemaju taktiku i ja ništa specijalno nisam morao da pripremam za njih."

Sep Pjontek, selektor danske reprezentacije:

- Već na prvoj utakmici protiv Belgije videli smo da Jugosloveni nemaju igru. Znao sam da ćemo ih dobiti, ali, istini za volju, ovaj rezultat ni u snu nisam očekivao.

Sportski izveštači domaćina jednodušni su u oceni:

"Jugosloveni igraju dopadljiv fudbal za oko, ali fudbal od pre dvadeset i više godina. Naivan, znači, jer u toj igri nema golova. Kombinacije do beskraja, završene pred šesnaestercom protivnika, umarale su i deprimirale vaše izabranike. Šta smo drugo mogli nego da vam dajemo golove."

Ivan Toplak, selektor olimpijske reprezentacije:

- Na finalni turnir za prvenstvo Evrope naša reprezentacija je ušla na mala vrata pa onda nije ni čudo što smo ovako prošli. Budimo realni: ovo je naš domet.

Bora Milutinović, trener meksičke reprezentacije:

- Ovo je veliki udarac našem fudbalu, ali lagao bih kada ne bih rekao da sam to i očekivao.

Luka Peruzović, bivši centarhalf jugoslovenske reprezentacije:

- Završnica našeg tima je očajna. Igračima nema šta da se prigovori, oni su se trudili, ali organizacija igre je ispod svake kritike. Nemamo ni jedan potez unapred predviđen. Igramo stihijski.

Pravi profesionalci

Posle poraza u susretu sa Belgijom, Veselinović je, raspoložen, rekao:

- Sve šanse ipak nisu propale. Mi bismo možda i bolje prošli da Belgijanci nisu imali toliko sreće.

O toj sreći smo već nešto rekli na početku ovog napisa.

Sep Pjontek, opet:

- Za ovo takmičenje nismo se uopšte pripremali. Ni dana. Pa, zašto bismo kada su svi moji igrači savršeno pripremljeni u evropskim ekipama za koje igraju. Ako do sada nisu nešto naučili onda neće ni ovde. Moje je samo da pripremim odgovarajuću taktiku.

O reagovanjima evropske štampe u zemljama koje nisu učestvovale na takmičenju u Parizu, bolje da i ne pišemo.

Zajednički imenitelj je: jugoslovenski fudbal je stvar duboke prošlosti.

Ovom prilikom uošte nije važno da li je naš nesrećni selektor poveo dvadeset dvojicu najboljih naših fudbalera. I da li je uopšte taj čovek bio sposoban za ovaj iskorak na evropsku scenu.

Posle ovog Todor Veselinović će otići da muti neke druge vode, ali, ostaje gorka spoznaja da naši fudbaleri, bez obzira na ime i prezime, bez obzira na ukuse, ni slučajno ne mogu da se sa uspehom bore u evropskoj konkurenciji.

Zašto?

Zato, što su koreni našeg neuspeha daleko dalji i dublji.

Nećemo se, poput mnogih u ovom trenutku, baviti deljenjem packi i saveta, koji ionako ništa ne znače u postskriptumu. Najzad, za takve ocene nismo ni merodavni.

Međutim, za igru koju smo prikazali u Francuskoj, u stvari, igru koju smo igrali i u kvalifikacijama, nije zaista ni potrebno biti neki vrstan stručnjak.

Jednostavno, pojma nismo imali.

Da ne dužimo. U Francuskoj smo se osećali na svakom koraku jadno i bedno.

Doživeli smo sažaljenje i saučešće na svakom koraku. Mladen Delić, kojeg sretosmo, potpuno slučajno, u pariskom metrou reče:

- Žao mi je što sam na kraju karijere sportskog izveštača dospeo ovde, da odavde, pred odlazak u penziju, javljam navijačima i gledaocima u Jugoslaviji našu bruku i sramotu. Dođe mi da uhvatim prvi prevoz za Jugu i da ne moram da komentarišem sve što vidim.

Posle 0:7 i mi smo se vratili prvim prevozom u Jugoslaviju.

Da završimo: Todor Veselinović nema šta da traži u jugoslovenskoj reprezentaciji.

I drugi su nam, pre njega, prodavali maglu, ali on to radi bez stila.

A stil nam je u ovom trenutku najvažniji. Mislimo, naravno, na izgrađeni stil igre naših fudbalera. Doduše, dugo ćemo, sasvim je sigurno, na to čekati. No, bolje je i čekati nego se brukati.

Todora Veselinovića, na turneji u Portugaliji i Španiji, novinari su, između ostalog, pitali:

- Šta će biti ako u Francuskoj loše prođemo? 

- Nema veze, krenućemo u nove pobede - lakonski je odgovorio vrač Veselinović.

Napisao: Mihailo Janković, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1984.)

EP Francuska 1984 na Yugopapiru

Podržite Yugopapir: FB TW Donate