Gabrijel Garsija Markes, najprevođeniji književnik današnjice: Da li sam se prodao imperijalizmu?

Naši džeparoši su gotovo mađioničari i to je karakteristika nacionalnog talenta, isto kao što su slikarski, pevački ili književni talenat. Kreativnost krijumčara i džeparoša nacionalni su i kulturni fenomen. Rezultati su inteligencije u odbrani u neprijateljskoj sredini koja ih guši

Oktobar 1982: Gabrijel Garsija Markes (54), kolumbijski pisac i novinar, najistaknutiji je stvaralac Latinske Amerike, borac za afirmaciju njene kulture, za oslobođenje njene misli i samostalnih puteva, pa je s razlogom nazvan "ambasadorom kontinenta". Posle velikog broja nagrada na raznim stranama sveta, sada je postao i nosilac najuglednijeg svetskog književnog priznanja - Nobelove nagrade.

Markes je najprevođeniji književnik današnjice.

Najznačajnija dela Gabrijela Garsija Markesa su "Sto godina samoće", "Sahrana Velike Mame", "Nema pošte za pukovnika", "Sudbonosni čas".

Razgovor koji objavljujemo kombinovan je iz nekoliko zapadnoevropskih listova i časopisa.

*****

Šta bi moglo da se danas kaže za latinoameričku kulturu?

- Na nju, svakako, utiču politički "događaji" kontinenta. Međutim, ona u ovom trenutku doživljava jedan od svojih najboljih perioda. Razvija se i pored cenzure, bez novca; čak i u izgnanstvu. Nemam smelosti da verujem da se pod ugnjetavanjem stvara bolje. Potpuno je romantično verovanje prema kojem stvaralac bolje radi kada je gladan ili kada treba da prevari cenzuru.

Molim vas, preciznije, kakav je po Vašem mišljenju kulturni profil južnoameričkog kontinenta?

- Ne treba uopštavati. Vidim dve tendencije: Karibe i Ande. Kada kažem Karibi, uključujem i Brazil, jer pod Karibima ne podrazumevam geografsku već kulturnu zonu. Brazil poseduje, uostalom, neverovatan potencijal, važan nacionalni identitet i njemu svojstvenu estetiku. Ta zemlja me najviše na svetu interesuje.

Mislim da je Latinska Amerika jedina dejstvujuća kreativna snaga na svetu. Uveravam vas da je brazilski film u najvećem usponu, a kolumbijsko pozorište nema premca. Ne zna se kako žive ovi umetnici u Kolumbiji, ali oni stalno i svuda prave predstave.

Između ostalog, latinoamerička književnost je jedina danas koja postoji kao fenomen. Naravno, postoje japanski, nemački ili američki talentovani književnici ali oni nisu u toj meri dinamični kao što su to književnici na našem kontinentu. Istovremeno nas sjedinjuje i čini neobično pitanje: "Ko smo mi, dakle?"

Govorili ste o dve kulturne zone. Da li mislite da kontinent, a posebno Kolumbija, priznaju i prihvataju kulturu crnih?

- Za mene se ne postavlja pitanje priznavanja ili nepriznavanja. Kultura Kariba je činjenica. Njena se muzika, na primer, nametnula celom svetu. Mi se žalimo na kulturno infiltriranje američkog imperijalizma, ali niko ne govori o latinoameričkoj infiltraciji u SAD.

To se dešava spontano, stalnom migracijom siromašnih ka bogatim zemljama. Ovu latinoameričku infiltraciju u SAD nije mogla da zabrani nijedna vlada.


Kakva je uloga kulture u izgnanstvu?

- Kada se pomisli na broj Čileanaca, Argentinaca, Urugvajaca, Kolumbijaca i Brazilaca, koji su silom ili po svojoj volji izbegli, uočava se da su oni više faktor povezivanja nego podvajanja.

Latinoamerikanci su u inostranstvu poznati i tamo su otkrili svoj kontinent. Što se mene tiče, upoznao sam Latinsku Ameriku u Parizu, u jednom kafeu. Izgnanstvo utiče, isto tako, da se shvate kulturna ograničenja sopstvenog kontinenta.

Mislite li vi, kao i Ben Bela, da je uloga kulture glavna u zemljama trećeg sveta?

- Nesumnjivo. Kultura je bogatstvo istog značaja kao i nafta. Ovo je Uneskova definicija kulture koja nije potpuno tačna; ovoj definiciji nedostaje društveni sadržaj. Predložio sam sledeću definiciju:

Kultura je društvena upotreba ljudske inteligencije.

Kakav je vaš koncept kulture?

- Ja sam osoba instinkta, a od mene se traži da pružim koncept! Kada razgovaramo o kulturi, ministar Žak Long i ja slažemo se u jednom: SVE JE KULTURA.

Na primer?

- Za mene, saznanje da je kolumbijska mafija zamenila irske i italijanske mafije koje su, tradicionalno, kontrolisale njujoršku luku, osnova je nacionalnog ponosa. Jedan od drugih mojih nacionalnih ponosa je saznanje da su kolumbijski džeparoši skoro mađioničari.

Sve su ovo karakteristike nacionalnog talenta iste kao što su slikarski, pevački ili književni talenat. Kreativnost krijumčara i džeparoša nacionalni su i kulturni fenomen.

Rezultati su inteligencije u odbrani u neprijateljskoj sredini koja ih guši.

Kako objašnjavate suprotnost između vizije snage i dinamizma, kakvom se predstavlja kultura Južne Amerike u inostranstvu, i skromnih saznanja koja o njoj imamo u Evropi?

- Naše zenlje su mlade. Rekao bih da na kontinentu postoji vrlo jasan proces kulturne dekolonizacije. Na skupovima stalno nas je sve više, svakog puta se sve manje ponavljamo. I to je deo traganja za identitetom.

Ipak ako se posmatra savremena politička situacija i modeli koje predlaže opozicija, ne mislite li da je, i pored svega, kontinent zatvorenik manihejskih shema?

- Svakako, ali ipak, postoji nešto što me ponekad interesuje. To je slučaj Nikaragve. Nikaragvanci pokušavaju da stvore sopstveni model. SAD ne žele da se na kontinentu pojave nove društvene i političke strukture koje bi štetile njihovim interesima.

Ne odričući se posebnih nacionalnih osećanja, mi, Latinoamerikanci, zainteresovani smo za kontinentalni nacionalizam.

Mi jesmo i svakog puta se sve više osećamo Latinoamerikancima. Naši su kompleksi danas nestali. Snažni smo. Manje smo akademski orijentisani, manje smo "priklješteni". Imamo ideje, čak idemo ponekad i tako daleko da smo pomalo "teški".

Verujem, na primer, da Evropljani ne shvataju da je u mnogo čemu naš kontinent netaknut i da ima šta da kaže. U stvari, imamo pune torbe neobjavljenih i iznenađujućih stvari.

Evropsko javno mnenje još ima kolonijalne reflekse

U intervjuu koji ste dali "Mondu" izjavili ste da ste bliži američkim nego evropskim intelektualcima. Mnogi izgnanici misle suprotno...

- U stvari, želeo sam da kažem da ukoliko postoji javno mnenje koje treba da izgrađujemo, treba da izgrađujemo javno mnenje Severne Amerike. I to iz različitih razloga. Najpre zato što smo tamo već znatno prodrli. Zato što je to mnenje prijemčivije, zato što nas bolje razume.

Sa Severnom Amerikom imamo više komunikacije nego sa Evropom. Evropsko javno mnenje još ima kolonijalne reflekse. Verovatno zbog ostataka kolonijalizma, koncepcije imperijalizma, koja još ima podršku, u evropskom javnom mnenju.

A intelektualci u svemu tome?

- Tačno je da se lično vrlo dobro slažem sa severnoameričkim intelektualcima. Oni nisu robovi svojih predrasuda, oni razumeju stvarnost.

A ako vaše nerazumevanje potiče iz vaše višeslojne i složene pozicije u odnosu na kubanski slučaj?

- Evropljani nisu kompetentni da govore o Kubi. Oni polaze od predubeđenja da je Kuba filijala ili satelit SSSR-a i samim tim razgovor o Kubi nije moguć.

Znam da se ovaj stav ne odnosi na Fidela Kastra. U njegovom slučaju Evropljani su manihejci: oni a priori ne mogu da razumeju situaciju.

Ne smatrate li da, poznajući kubanska opredeljenja, treba o njima otvoreno da govorite?

- To stalno činim u svojim člancima.

Da, ali ne u vidu bilansa.

- Dokle god bude blokirana, Kuba neće moći da izražava sopstveni geografski kontekst. Onog dana kada nafta neće biti dovožena sa daljine od 14.000 kilometara - a ima je u susedstvu - o ovome ćemo moći ponovo da razgovaramo.

Kubu treba štititi. Uostalom, imao bih mnogo toga da kritikujem, ali znam da bi te kritike bile iskorišćene protiv te zemlje. Čak je i samo pitanje tipično evropsko. Evropljani su napravili skandale, jer je na Kubi bilo političkih zatvorenika.

Vodio sam tvrdoglavu kampanju u ovoj zemlji, aktivno sam učestvovao u oslobađanju 3.600 kontrarevolucionarnih zatvorenika. Više sam voleo to da radim nego da urlam sa vukovima kako u Kubi ima 3.600 političkih zatvorenika.

Najzad, šta se podrazumeva pod pojmom "Kuba - autonomna zemlja"? Da ona prekine svoje veze sa Sovjetskim Savezom?

Ovo mi izgleda potpuno utopijski, kada ni SAD ni druge zemlje to sebi ne dozvoljavaju. Onog dana kada više ne bude blokova, i kada SAD budu normalizovale svoje odnose sa Kubom, videćemo gde se nalazi ova zemlja.

Kakav je vaš stav u odnosu na događaje u Poljskoj?

- Moj stav je bio jasan već 1957. godine, u člancima koje sam objavljivao vrativši se sa putovanja po socijalističkim zemljama. Sećam se da su mi, po povratku u Kolumbiju, mnogi moji prijatelji sa levice - današnji direktori, bankari ili ministri - prebacivali da sam se prodao imperijalizmu i da sam pisao članke koje mi je platila Amerika.

Treba pročitati te članke i shvatiće se šta se danas događa. U njima je ukazano na poreklo grešaka i kontradikcija koje su se nagomilavale i pooštravale, kroz trideset godina.

To je važno znati jer je inače nemoguće shvatiti zašto je čitav narod protiv vlade koja sebe smatra komunističkom.

U takvim prilikama ne vidim nikakvo rešenje. Da zamislim pobedu vojne diktature nad radničkim pokretom, izgleda mi nemoguće.

Što se Poljske tiče, postoje istine koje nisu prijatne, ali ih treba reći: ukoliko se to ne učini, levica će predati Poljsku antikomunistima i desnici.


Posle Poljske, koje puteve predviđate u svetskim razmerama?

- Što se tiče Latinske Amerike, ubeđen sam da u njoj postoji demokratska orijentacija koja će se, najzad, nametnuti.

Van blokova?

- Zbog čega mi treba da se osećamo taocima politike blokova? Siguran sam da ćemo u Latinskoj Americi pronaći sopstvene modele, koji će uzeti u obzir dobra iskustva sa svih strana ali, pre svega, našu sopstvenu stvarnost.

Priredila: Mira Kun, obrada: Yugopapir (Intervju, oktobar 1982.)

Top liste najtraženijih knjiga 1977. godine

Podržite Yugopapir: FB TW Donate