Igor Kordej, strip autor: Početkom 80-ih zavladala je euforija, ono kao "Ajmo se veseliti dok traje!"

Kod nas je nju vejv ostavio posebno traga u nekoj vrsti hedonizma, u smislu ponovne evolucije plesnjaka, posjeta koncertima... Fora je u tome da se nju vejv u Jugoslaviji desio u doba labuđeg pjeva ekonomske stabilnosti. Znači, neposredno prije i neposredno poslije Titove smrti. Zavladala je neka euforija i raja se otkačila u druženju, žurkama, koncertima... Ono kao: "Ajmo se veseliti dok traje!" 

Februar 1988: Kada naš čovek prekine studije na likovnoj akademii, obično postane dizajner, ilustrator ili se posveti stripu. Najčešće radi sve to i još ponešto. Igor Kordej je tipični predstavnik ovakvog razvoja ličnosti.

Rođen je 1957, godine u Zagrebu gde je završio i Školu za primenjenu umetnost.

U istoriji jugoslovenskog stripa biće zabeležen, najpre, kao član kontroverzne grupe "Novi kvadrat". Autor je specifičnog i samosvojnog izraza i jakog emocionalnog naboja. Stripovi mu poseduju izrazitu likovnost i vrhunsku montažu.

Prvonagrađeni strip na konkursu "NON-a" i "Stripoteke", sedma epizoda "Zvijezda", konkretna je demonstracija pomenutih karakteristika. Prošle godine, međutim, "Stari Mačak" mu nije bio niti prva ni jedina nagrada.

Na trećem vinkovačkom Salonu stripa osvojio je slično priznanje za serijal o "Vamu". Isti taj strip je nagnao i čuveno pariško Društvo humanoida da pripremi čak dva albuma. Ovih januarskih dana, oni su se i pojavili.

Sve u svemu, puno je razloga za jedan duži razgovorčić. I dok vi ovo čitate, Igor promoviše svoje albume u Angulemu.

Flert sa postrevolucionarnošću

NON: Ti si jedan od onih domaćih strip-autora koji je svoju karijeru bukvalno počeo u "Novom kvadratu". Reci nam na početku kako ste ti i Ilić postali pajtosi, uz pretpostavku da je to bitno uticalo na tvoj kasniji rad?

Vidi... on je rekao da doma ima puno stripova pa da idemo to pogledati. Uglavnom, nismo se mi nešto družili. Bili smo ti, dugo godina, kao neki dobri prijatelji, al' to je bio više odnos: tata - sin, s tim da sam ja bio sin.

NON: Koliko si mlađi od njega?

Godinu i pol, ali sam tada bio puno balaviji - pet godina, recimo.

NON: Je li on već tada odavao utisak profesionalca?

Tada sam ja imao oko šesnaest a njemu je bilo osamnaest i pol. Kad smo ono prvi puta kod njega došli doma, već sam ja vidio neke šlajfne, onako, urađene vrlo dobro pa sam riknuo. On je u to doba puno putovao vani i donosio odande časopise sa stripovima tipa: andergraund, historija stripa... Bio je već jako verziran u sve to.

Tada smo se i dogovorili da radimo nešto skupa. Ti prvi stripovi, inače, nikad nisu objavljeni. Onda sam se ja bacio na dizajn, dok je on ostao veran stripu. I, prvi je praktički ušao u omladinsku štampu.

NON: To je bilo '76. godine?

Kad je on došao u "Polet" tu je već bio Kunc. Onda je doveo Mešića, pa su sad bili njih trojica. Ja sam došao u proljeće '77. Onda smo mi radili stripove do kraja te sezone. Na ljeto je i pao početak razgovora o nekakvoj grupi.

Nešto poslije je došao Nidža Konstandinović iz Beograda koji je jako dobro bio uradio one "Vidike", sa "Alekom Sinerom" na naslovnoj. Poslije smo kao imali izložbu u Domu omladine, u okviru Beogradskog ljeta. Nakon svega je došao i Devlić, tako da je krajem '77. već bila nekakva grupa.

NON: S obzirom da je "Kvadrat" bio ograničen prostorom i određenim autorskim stavom, stripovi su bili osuđeni na obaveznu poruku. Činjenica je da je, u svemu tome, bilo mnogo isforsiranosti. Kako ti, iz ove vremenske perspektive, gledaš na sve to?

Postojala je ta drastična želja da flertuješ sa šokovima, da kao nekoga drmneš. To ti je neka postrevolucionarnost. Želja da mi budemo u funkciji nečega čega više nema. Ta '68, '71... što ja znam, studenti, vamo-tamo, a mi smo kao jadnici rođeni u nekom zatišju.

Htjeli smo potaći neku akciju, posebno s tim stripovima, da ljudi to zapaze, kužiš?! Ti stripovi iz "Poleta", dosta njih je bilo socijalno angažirano, u smislu: omladina, studentski domovi, što ja znam, u smislu pizdarije...

NON: Znači dnevne teme prebačene na "viši" nivo?

Marušić je od početka bio na liniji takve kritike, "dnevne" angažiranosti. Mi ostali smo, onako, lutali. Ja, to, fakat, danas zovem osnovnom školom stripa. Svejedno što sam onda mislio da radim neku jako veliku stvar. Jako mi je krivo što klinci još i danas razrađuju takve ideje. Mi smo ih, zapravo, dosta zajebali po pitanju tih ideja, kužiš?!

Oni su očito kroz nas naučili misliti na taj način pa se i dan-danas bave preokupacijama koje nisu toliko bitne, niti za strip, ni za bilo što drugo. Fakat je da na jednu tablu ne možeš puknuti neku bogzna kakvu ideju. Možda prvi put, ali ne možeš varirati bez kraja.

Mladi i neobično obučeni

NON: Na drugoj strani, medijski nastup grupe je bio do tančina isplaniran?

Mirko je, fakat, od početka imao određenu, jasnu ideju što treba raditi u životu. On je dobro kužio u okviru trenutne jugoslovenske strip-situacije - bila je nikakva u to doba - da se nešto može napraviti samo grupno.

I fakat smo ruknuli... i to se pročulo. Stano su nas nekamo vukli, nekakvi intervjui, televizija. Bili smo nekakvi mladi i neobično obučeni i svašta...

NON: Možeš li napraviti paralelu između ondašnjih uslova za početak strip karijere i onoga što se danas nudi mladim strip autorima?

Mi smo u ono vrijeme šljakali u "Poletu" i imali tu jednu stranu tjedno. Ja lično sam onda imao veliki strah prema nekakvim velikim firmama a la "Stripoteka". Desilo se, ipak, da se odvažim i napravim jedan strip koji sam zapakirao i poslao na njihovu adresu. Onda sam kao grizao prste čekajući odgovor.

Što se desilo? Tip me nazvao telefonom - bio je to Toza - i rekao da nema problema. Pominjao je, ne znam, neke ugovore, sto i pedeset papira za tablu i tako to...

U to vrijeme sam u "Poletu" dobivao skoro duplo manje. Htio sam reći da je sve, zapravo, ovisilo i ovisi o nama samima.

NON: Da se vratimo na mlađe autore. Primetno je da, uglavnom, kreću sa tim SF-om. Je li to strah od stvarnosti, trend ili...?

To je najlakše što može da bude. Sve je izmišljeno bez precrtavanja postojećih artefakata. Stvarno ga je jako lagano raditi. S druge strane, ima masu šita u tome. Mislim da su klinci krivo shvatili SF, u tome je ključni problem. Zaustavili su se na nekoj vrsti spejs-opere.

NON: S tim u vezi, moglo bi se reći da tvoji radovi samo flertuju sa naučnom fantastikom?

Ja nikad nisam radio pravi SF jer u sebi osjećam neku distancu, odbojnost prema klasičnom poimanju tog žanra. Opet, užasno mi se dopadaju Hempson ("Den Deri"), Žiro (Mebijus faza)... Bilal mi je tu, recimo, najprihvatljiviji jer SF trpa "na zemlju".

Imam tezu da to mora biti užasno realistično u svojoj nadrealnosti, mora biti dokumentirano, u smislu onoga što je Herbert napravio u "Dini", na primjer. Kad to čitaš, vidiš da tip nije budala, da se trudi da stvori nekakav ekosistem, trgovinu... nešto što postoji.

NON: Ako se vratimo malo unatrag videćemo dečka koji je sa 18 godina otperjao od kuće. Zvanično, nije se slagao sa roditeljima, nezvanično, da bi se družio sa Slamnigom, Pipom, Žardinom...

Možda mi sve to nije trebalo? I prije toga sam ja već odlazio od kuće i družio se s ljudima, ali je ovo bilo prvi put na duže vreme. Oni su svi bili stariji od mene i mislim da su dosta negativno utjecali, u smislu da se tamo nije puno radilo.

Bili smo dosta nonšalantni, preferirali smo žurke, ganjanje djevojčica i sl. To je otprilike bila nekakva polukomuna. Sve u svemu, smetala mi je ta masa filozofija, u smislu lažne opuštenosti, međusobne egzistencije...

Sve je to bilo bez zdravih temelja pošto tu nije egzistirala niti minimalna količina čistoće, reda...

NON: To što si onda skratio kosu, je li to bio konačni razlaz sa sličnim idejama?

Prvi put sam bio jako otsjekao kosu kad sam bio popizdio zbog nekakve mačke. To je kao bio čin samokažnjavanja. Drugi puta je to bilo zbog vojne vježbe. Onda je došao pank i te stvari. Rekao sam sebi da se konačno nešto kao dešava.

Međutim se kurac dešavalo. Sve je to prošlo kao i uvijek. Jednostavno, kad si mlad sve te to ponese.

Novi senzibilitet

NON: S obzirom da si bio u pank-fazonu i kretao se s domaćim muzičarima iz te fele, misliš li da su oni imali neki legitimitet na našem tlu? Ili je to bila samo moda?

Znaš što je zgodno? Kod nas je nju vejv ostavio posebno traga u nekoj vrsti hedonizma, u smislu ponovne evolucije plesnjaka, posjeta koncertima...

Fora je u tome da se nju vejv u Jugoslaviji desio u doba labuđeg pjeva ekonomske stabilnosti.

Znači, neposredno prije i neposredno poslije Titove smrti. Zavladala je neka euforija i raja se otkačila u druženju, žurkama, koncertima... Ono kao:

"Ajmo se veseliti dok traje!"

U to vrijeme su mladi ljudi, još uvijek, imali jako puno love. Bilo je mogućnosti za putovanja vani, kupovinu ploča, direktno uključivanje u postojeće trendove. Bila je to filozofija novog druženja, naročito po pitanju bratstva i jedinstva, sistem Zagreb - Beograd i slično.

Prvi puta poslije, ne znam koje godine, uspostavilo se spontano druženje bez diktata partije,

SSOJ-a...

To su bili mladi ljudi koji su se, na neki način, ponovo otkrivali. Prevaziđene su bile te stare, lažne slike o ljudima iz drugih sredina. Onda se baš otkidalo u smislu:

"U, jebote, pa ti si baš normalan!"

Tada je i omladinska štampa doživljavala svoj klimaks, postala je baš slobodna. Ja sam uvijek bio za taj novi senzibilitet, a ono je baš bilo dobro... Baš smo nešto stalno zujali na relaciji Beograd - Zagreb.

NON: Ono što je novo kod tebe jeste taj posao bojenja tuđih stripova. Kako je počela ta saradnja sa Devlićem?

Sve je počelo kad su ljudi iz "Foruma" izrazili želju da bi "Maču pikču" realizirali kao bojene albume. S obzirom da Radovan smatra da nije dobar u koloriranju, zamolio me je da pronađem nekoga tko bi to mogao obaviti.

Ta riba, za koju sam onda smatrao da bi mogla uraditi posao, pokazalo se, nije bila dorasla zadatku. Kasnije su još neki pokušavali, ali je sve ostalo na tome.

Onda je naišao projekat "Kršćanske sadašnjosti". Radovan je rekao da bi' ja, vjerojatno, mogao dobro obojiti "Ćirila i Metoda". Bio je to velik izazov za mene jer, prije toga, ništa slično nisam radio. Na koncu je ispalo da sam se "oslobodio" i stekao rutinu.

Na ravnoj nozi

NON: Nakon "Ćirila i Metoda", svi su konstatovali da je reč o svojevrsnom koautorstvu. Koliko znam, takav trend se produžuje i u slučaju "Maču pikčua". Konačno, na "Forumovom" albumu će stajati samo Devlić - Kordej. Može li to, na kraju, dovesti do ugrožavanja identiteta?

Ispostavilo se da se ja i Radovan dobro dopunjujemo. Rekao bih da je to istotalasno disanje. Priznajem da sam i sam bio iznenađen rezultatom. Onda se ponovo "Forum" zainteresirao za mogućnost koloriranih albuma. Rekao sam Radovanu da to sigurno mogu dobro uraditi.

Sve u svemu, sada na tome radim punom parom. Konstatirali smo, inače, da u tim početnim epizodama postoje neke greške koje se bojanjem daju ispraviti. Taj dodatni motiv je ključni trenutak koji me je natjerao da posao radim sa punim kapacitetom.

Sada je Radovan prešao k meni i zajednički furamo taj posao. To omogućuje i konstruktivne razgovore oko cjelokupnog projekta. Time smo, u stvari, i formalno postali koautori, kako ti kažeš. Naravno da pri tome Devliću ne treba oduzimati legitimitet samosvojnog autora, jer se fakat radi o izuzetno jakoj koncentraciji ideja na jednom mjestu.

NON: Ti imaš retko iskustvo u našim prostorima kad je reč o "udruženom radu" u svojstvu strip-crtača. U "Forumu" se, ipak, nisi dugo zadržao. Da li se "sloboda" pokazala ključnom u toj odluci?

Ja sporo mislim, a kad smislim onda stojim iza toga. Tako sam i dao otkaz. Što je to, praktički, značilo? Sada sam u poziciji jako velike slobode, ali ne samo kreativne već i u smislu da razmišljam o tome kao o nečem konkretnom.

Međutim, ja nisam "forumovce" odjebo zauvijek. Oni su, inače, OK, ali sada s njima razgovaram na ravnoj nozi o svojim projektima. U ono vrijeme sam uvijek imao neki osjećaj dugovanja. To je na mene djelovalo razorno i moralo je pući.

Opet, činjenica je da oni mene trebaju, a ne ja njih. Ja sam ponudio i prodao svoje stvari vani, tu meni ne treba "Forum". Moja želja da radim za njih je isključivo plod osjećaja da smo sada ravnopravni. Postoje tamo ljudi sa kojima se možeš sporazumjeti i to mene jako pali!

NON: Spomenuo si da si sam prodao svoje stvari, van naših granica. Možeš li nam reći kakva je razlika između onoga što tamo mogu učiniti domaće firme i onoga što se pruža samim autorima?

Firmama je teže. Ako, recimo, kupe Ortiza za 25 ili 30 dolara po tabli, moraju automatski i naš strip prodavati po istoj cijeni. Ja sam kao samostalni autor bio u puno povoljnijem položaju. Dakle, puno sam bolje prošao i financijski.

Pri tome je bilo najbitnije da sam ja bio dobar autor za njih, tamo vani. Time sam i obezbjedio cijenu koja je prava. Praktički, to ispada desetak puta više (250 do 300 dolara po stranici).

Naravno, ponavljam, jako je bitno da se ponudi stvarno kvaliteta. Vrlo bitan uslov je i poznavanje jezika i nonšalancija u nastupu. Moraš biti oslobođen kompleksa Balkana. I to su mladi ljudi, kao i mi. Od krvi i mjesa su.

Oni se, takođe, žele družiti van posla. Često se zapodjenu razgovori van stripa pa se ti isplačeš njima na ramenu i oni tebi... To je to!

Na kraju, veća je i mogućnost da ih, u takvom odnosu, prokljuvite koliko im je stalo do vaših stvari. To zbog eventualnog natjeravanja cijene.

Razgovarao: Dragan Stošić, snimila: Zorica Bajin-Đukanović, obrada: Yugopapir (NON, februar 1988.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate