Jelena Genčić, višestruki fenomen jugoslovenskog sporta: Zvezdina rukometašica, Partizanova teniserka

Steknem prednost i trebalo bi samo da "pimplujem" do kraja partije. Ali, ja to ne mogu. Volim da loptu smestim u sam ugao, da svi skoče sa sedišta. Desi se, naravno, čitava serija promašaja i prednost se "istopi". Izgubim. Svi se hvataju za glavu, samo ja ostajem mirna. Kad bih igrala drukčije - ne bih osećala zadovoljstvo!

Gledati Jelenu Genčić na teniskom igralištu pravo je zadovoljstvo. Svoje mlade, živahne protivnice ona prosto melje energijom, upornošću, snagom, veštinom. Iako svaka od njih ima manje godina života nego Jelena Genčić godina takmičarskog staža, razlika u klasi je tolika da ne ostavlja ni prisenak sumnje.

Veteranka našeg sporta višestruki je fenomen.

Aktivni teniser je punih 27 godina, a nijednom joj nije zapalo neko mesto niže od četvrtog na rang-listi naših najboljih igračica. Bila je duže od decenije nezamenljivi golman ženske rukometne reprezentacije Jugoslavije.

Uprkos treninzima i takmičenjima u dve sportske discipline istovremeno, završila je fakultet na vreme i odmah se zaposlila.

- Kako je sve to moguće?

- Nije tako teško - kaže Jelena Genčić. - Treba samo isplanirati obaveze za svaki dan i, naravno, pridržavati se plana. Čak se po koji trenutak nađe i na pretek.

Ona govori s lakoćom, kao što s lakoćom radi sve što smatra potrebnim, kao što, gotovo poigravajući se, pobeđuje dvostruko mlađe protivnice.

Odmah se iskazuju njene osobine: samodisciplina, snaga volje, vitalnost duha. Da nije takva, nema sumnje, teško bi svoje talente mogla razviti u najvećoj meri i pomiriti ih sa mnoštvom drugih obaveza koje takođe traže vreme i energiju.

Reprezentativka u dva sporta

Kao pionir, odmah posle rata, bavila se gotovo svim sportovima. Onda i nije bilo mnogo neke druge zabave. Dospela je u Petu mešovitu gimnaziju, na Dedinju, koja je imala status ogledne škole DIF-a, iz koje će biti regrutovani mnogi poznati atletičari, fudbaleri, vatrepolisti, biciklisti...

Tamo su je zapazili i pozvali u "Crvenu zvezdu" da trenira rukomet. Ubrzo je postala golman šampionske ekipe.

Ali, Jelena Genčić se nije zadovoljavala samo time.

Uporedo je trenirala tenis. Nije li i u tome paradoksalna: drugi deo sportske sebe poklonila je - "Partizanu"! 

Dok su dva velika rivala vodila ljute borbe u svim disciplinama i, ona je, kao da je se to ne tiče, jednako volela i jedan i drugi.

I jednom i drugom donosila je, istovremeno, titule prvaka zemlje.

Najveći uspeh u rukometu ostvarila je na dva svetska prvenstva. Najpre u Nemačkoj, 1956, poslednje godine tzv. velikog rukometa, kada je naša reprezentacija bila četvrta, a onda u Beogradu, sledećeg leta, kada je jugoslovenskoj maloj ekipi pripala bronzana medalja.

Branila je gol izvanredno, bar tako su pisali sportski izveštači.

A u tenisu? Trostruka je juniorska prvakinja zemlje, dvostruka seniorska, osam puta je igrala u finalu državnog prvenstva, titulu prvaka u mešovitom dublu osvojila je 16 puta, a pet puta u ženskom dublu.

Zajedno sa koleginicama, donela je "Partizanu" naziv prvaka deset puta.

Sve u svemu - 41 titule!

Rukomet je ostavila 1963. i sa još većom predanošću posvetila se tenisu.

Dočekivala je i ispraćala generaciju za generacijom. Mnoge mlade igračice nestajale su pre nego što su zabeležile značajnije rezultate, ali su se gubile i one čiji je talenat nagoveštavao blistavu karijeru: Maja Đukić - Todorović, Tanja Kokeza, Škulj...

Na poprištu je uvek ostajala samo Jelena Genčić.

- Stalno se pitam zašto napuštaju tenis tako rano - priča veteranka. - Čini mi se da je najčešći razlog - neotpornost na poraze. Probiju se u vrh ili blizu vrha i pomisle, valjda, da je pobeđivanje nešto najnormalnije. Jedan, dva, tri neuspeha sasvim ih obeshrabre, gotovo povrede.

Umesto da sport shvataju kao plemenito nadmetanje u veštini u kome se danas može pobediti a sutra izgubiti, u kome je to prirodna stvar, one se predaju bez borbe.

Šteta! Tenis je za mene iznad svega lep sport, on mi donosi uživanje čak i kad gubim partiju. Zato i ne mogu lako da ga se odreknem.

Ljubitelji "belog sporta" dobro poznaju karakteristični stil igre Jelene Genčić.

Ona sama definiše ga rečima:

"Oštar i ofanzivan."

Nema tu mnogo taktiziranja.

Od početka do kraja, bilo ko da joj je protivnik, ona igra na isti način. Takva je bila u ranoj mladosti, takva je i danas.

- Da li je to uvek pametno?

- Naravno da nije. Koliko mečeva i koliko titula prvaka sam izgubila upravo zbog takve igre! Steknem prednost i trebalo bi samo da "pimplujem" do kraja partije. Ali, ja to ne mogu. Volim da loptu smestim u sam ugao, da svi skoče sa sedišta. 

Desi se, naravno, čitava serija promašaja i prednost se "istopi". Izgubim. Svi se hvataju za glavu, samo ja ostajem mirna. Kad bih igrala drukčije - ne bih osećala zadovoljstvo!

Još uvek bolja od mlađih

Kad sportisti tog tipa pobede onda je to čist trijumf. Kad izgube, obično se govori da su pobedili sami sebe. U svakom slučaju, doslednost je vrlina ljudi jake volje.

Ako je pitate o najdražoj pobedi, naša proslavljena teniserka će pomenuti jedan od najtužnijih događaja u njenom životu.

Bilo je to pre dvanaest godina, kada je imala težak prelom noge. Morala je i da operiše meniskus. Lekari su se trudili da što diskretnije napomenu: sportu valja reći zbogom. 

Ona, međutim, nije želela da se preda. Sa gotovo neverovatnom odlučnošću prihvatila je već praktično izgubljenu borbu sa prirodom.

- Godinu dana posle operacije igrala sam na državnom prvenstvu. To je već samo po sebi bila velika stvar. Ali, kad sam osvojila titulu najbolje, radovala sam se kao nikad. Bio je to moj dar profesoru Raduloviću i svima koji su me na Banjici lečili. Priznanje mojoj upornosti bilo je i priznanje njihovim lekarskim sposobnostima.

Godine 1973. Sportsko društvo i Teniski klub "Partizan" i list "Partizanov vesnik" organizovali su proslavu dvadesetpetogodišnjice bavljenja tenisom Jelene Genčić.

Bila je to svečanost dostojna zasluženog sportiste.

Mima Jaušovec, najbolja YU teniserka (1977)

Ona je tada obećala da će igrati još pet godina. Danas kaže:

"Bogami, može i više!"

Ako ćemo pravo, ona i nema premca u državi izuzev Mime Jaušovec.

Zašto bi se, onda, povlačila?!

- Osećam da sam puna snage - veli. - Godine me nimalo ne obespokojavaju. Daleko najviše treniram. Ove mlade kidišu, ali, iskreno da kažem, još su daleko ispod. Desi se, naravno, da od poneke izgubim, ali na onaj moj način, Jer neću da taktiziram.

Kao da je u naponu mladosti, Jelena Genčić ne propušta nijedan trening.

Njen radni dan počinje u pet sati ujutru. Pospremi kuću, ode na pijacu, zatim na posao. Po povratku je čeka pripremanje ručka, pa trening, pa, često, opet odlazak na posao, ili na kakav sastanak.

Stiže i da prošeta svoja dva rasna boksera.

Čim ugrabi koji trenutak, posvećuje se hobiju - izradi fotografije.

Upravo priprema izložbu portreta tenisera za vreme igre. Kaže da se i sama, po sto puta, sita ismeje gotovo neverovatnim izrazima njihovih lica.

Na velike obaveze navikla je od malih nogu. I uvek je sebi postavljala najviše zahteve.

Kad je, 1960. godine dobila diplomu profesora istorije umetnosti, zaposlila se u Televiziji Beograd.

Onih godina sve se snimalo u živo, ljudi je bilo malo, te se radilo praznično po ceo dan. Nikada se nije žalila. Ne žali se ni danas kad, kao sekretar režije, mora često da se priključi ekipi u najnemogućnije vreme.

Iznad svega - kaže - voli dinamičnost tog posla.

Čudi se tvrdnjama mnogih sportista da se ne mogu pomiriti obaveze prema školi i obaveze prema sportu. Ne čini to da bi istakla vlastiti primer reprezentativke u dve raznorodne discipline koja je na vreme diplomirala.

Tako govori jer je uverena da se, jednostavno, može sve ako čovek ima volje.

Jaka volja čini čoveka

Od 1965. godine nikada nije bila na bolovanju. Posao ne trpi zbog sporta - sport, isto tako, nije zapostavljen zbog radnih obaveza. Ako nešto, ipak, smeta i jednom i drugom, to su - sastanci.

- Ponekad me prosto dovode do očajanja. Sastanci u Televiziji, sastanci u Teniskom savezu, važni i rutinski, neophodni i izlišni. Oni, svejedno, traju satima. Šta bi sve ti ljudi mogli da urade za to vreme! Ali mnogi kao da vole sastančenje i prosto vas ubijaju tom svojom ljubavlju.

Ako i ne posvećuje sve svoje sate tenisu, Jelena Genčić mu posvećuje celo srce. Sa oduševljenjem govori kako taj sport stiče sve više poklonika u Beogradu.

Priča o "Partizanovoj" školi koja trenutno okuplja 150 učenika. Ne može se poreći da joj je i ona nova obaveza, ali i radost.

- Odabrali smo Osnovnu školu "22. decembar" za našu bazu. Odatle uzimamo učenike koji rade pod nadzorom trenera. Ali, to nije sve. Vodimo računa i o njihovom radu u školi. Čim polaznik dobije slabu ocenu, po dogovoru sa nastavnicima udaljujemo ga sa treninga dok je ne popravi. Iz tog jata moraju izaći pravi šampioni.

Ništa manje, Jelena Genčić se raduje i pokretu rekreacije na teniskim igralištima, koji je takođe inicirao njen klub.

Trenutno 500 Beograđana skida suvišne kilograme i jača organizam, sa reketom u ruci, pod nadzorom trenera.

Dobrim delom, za to je i ona zaslužna.

Ona veruje da čovek mora biti neprestano aktivan kako bi sačuvao fizičku i psihičku stabilnost. 

I, sumirajući ono što je postigla, ne može a da ne bude zadovoljna.

- Ni za čim ne žalim. Odrekla sam se mnogo čega da bih dobila na drugoj strani. Kad bih osetila da je to bilo pogrešno, znam da bih se užasnula. Ali, srećom, nije tako. Radim sve sa jakom voljom, čak i kad sam umorna, čak i kad ne vidim baš odmah smisao. 

Moja životna uzrečica, koja je ponekome smešna, glasi:

"Ko zna zašto je to dobro!" 

I verujte, uvek ispadne tako. Čak i najgrublji poslovi pokažu se, kasnije, svrsishodnim.

Od svih priznanja koja je stekla u nečuveno dugoj sportskoj karijeri, Jelena Genčić izdvaja jedno društveno:

Orden zasluga za narod. Dobila ga je 1972. godine.

Nema zbora - i zaslužila ga je!

Napisao: Vidan Arsenijević, obrada: Yugopapir (TV novosti, avgust 1975.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate