Velike seobe kojima prisustvujemo su na izvestan način kulturni i civilizacijiski šok, ponekad i susret vekova, kao u slučaju Srba i Crnogoraca iz Albanije, koji su se posle četiri decenije ponovo domogli svoje domovine. Po prelasku granice, onako unezvereni, jadno obučeni, izgledali su i gotovo antropološki izmenjeni poste kolektivne robije u albanskom režimu
Maj 1991: Poplava izbeglica koja se širi na sve strane sveta još jedan je dokaz njegove nesavršenosti. Sačuvati glavu ili napuniti stomak, dva su osnovna razloga koji pokreću savremene nomade na selidbu. Da li je to uvod u novi svetski poredak kojeg pominje Džordž Buš?
*****
Početkom marta zemaljsku kuglu
obigrala je kompjuterizovana, inače u svemu drugom autentična
slika naše daleke komšinice Venere.
Da kojim slučajem ima živog stvora na
ovoj planeti, verovatno bi se našao u čudu pred recipročnom slikom
Zemlje: ozonska rupa, oblaci petrolejskog dima, svici bliskoistočnih
eksplozija i uznemireni mravinjak ljudskih stvorova koji tumaraju
tamo-amo po planeti.
Eto pravog "science fiction"-a
za ostale stanovnike galaksije i zagonetke za nas: kuda i zašto beži
sve veći broj ljudi, menjaju Zapad za Istok, Sever za Jug, tuđinu
za otadžbinu i obratno?
Poplava izbeglica koja se u poslednjih pet
godina uzmuvala svetom opovrgla je znalce, iznenadila čak i
vidovnjake.
Već legendarni ljudi u čamcima na
morima Dalekog Istoka javili su se kao prvi znak azilantske
paranoje. Ukrcavali su se u brodove, čamce, na splavove, burad, u
kade ako treba, u bezglavom bekstvu od pobedničkog "socijalističkog"
režima koji je ujedinio Vijetnam.
Ni dan-danas im se ne zna broj.
Mnogi su skončali od gladi i žeđi, od ruke pirata ili u
čeljustima ajkula. Drama ili tragedija tih ljudi uselila se
posredstvom Mondovizije u domove vascelog sveta.
Grickajući kikiriki;
s papučama na nogama biće da smo se i zapitali da li je bespomoćno plutanje morem zaista bolje od onoga što su iza sebe ti
ljudi ostavljali i od čega su bežali?
Ređali su se potom Namibija, Angola,
Eritreja, Somalija, Zapadna Sahara, Avganistan, Šri Lanka; Nikaragva, Sudan, mnogobrojne epizode ljudskog egzodusa, bekstva od gladi,
građanskih ratova i sveopšteg terora.
Prilično samilosti,
klimanja glavom, poneka vest o Karitasu, Crvenom Krstu, potom
"Live Aid" iz Londona.
Civilizovani svet i dalje je mahom
grickao kikiriki, pijuckao viski, brižno klimao glavom, razmišljao o
letovanjima i novim kolima...
Onda se pojavio Mihail Gorbačov i sve
obrnuo naglavce. Glasnost i perestrojka izbacili su iz
malograđanskih papuča ljude na Zapadu, uskomešali mase na Istoku.
Politika detanta i otvorenih granica pokrenula je ponovo kadrove
istorije, zaustavljene pola veka ranije.
Godine 1988. slilo se u
Zapadnu Nemačku blizu 200.000 sovjetskih građana nemačkog porekla.
Došli su iz Kazahstana, Ukrajine, čak iz Uzbekistana kao
potomci Nemaca raseljenih u te krajeve još u carska vremena, kada
su ruski i nemački suvereni rođački razmenjivali podanike poput
današnje dece sličice za album.
Bio je to maltene pucanj startnog pištolja za masovni, istočnoevropski sprint na zapad.
U potrazi za
boljim životom, u međuvremenu je od Baltika do Crnog
mora prebeglo u "konvertibilne" zemlje više od milion
ljudi. Varljivi zov visokog standarda bio je za te ljude snažniji od
same činjenice raspada "usrećiteljskih" realsocijalističkih režima u njihovim zemljama.
Istočni Nemci su pohrlili kod svoje braće s druge strane Labe,
preostala mesta u prihvatnim logorima popunili su Poljaci; Mađari i Česi okupirali su Beč i ostale austrijske gradove.
Balkanska minijatura
I Jugoslavija je dala svoj "doprinos"
toj munjevitoj promeni socijalne i demografske karte Evrope. Više od
60 hiljada Cigana s našeg jugoistoka nagrnulo je u Zapadnu Nemačku,
zahtevajući status političkih azilanata.
Na stranu to što većina
njih nije znala ni ime svog predsednika države, tek uspeli su da kao
"progonjena politička opozicija" iz Jugoslavije znatno
olakšaju socijalnu kasu Nemačke.
Naravno, čitava ova priča begunaca
sa Istoka, izuzev sve manjeg broja intelektualnih disidenata, ima
isključivo ekonomsku pozadinu. Njegovo Veličanstvo Dojčmarka
obesnažila je velike tirade socijalističkih ideoloških
protomajstora.
Svi su oni digli ruke u znak predaje i otišli u
ropotarnicu istorije pred konačnom i neumitnom činnjenicom da ne
može valjati sistem iz koga beži toliko ljudi.
Na kraju je poklekla i Albanija, zemlja
dvoglavog orla, načičkana bunkerima, opasana bodljikavom žicom.
Otkako je uz ovacije mase u Tirani tresnuo nosom o zemlju veliki
bronzani Enver Hodža, obnavlja se slika vijetnamskih ljudi u
čamcima.
Hiljade Albanaca jednostavno je konfiskovalo sve što plovi
i što je na dohvat ruke i otisnulo se od albanske obale prema
Italiji.
Na potezu od Otranta do Brindizija već se iskrcalo više od
hiljadu izbeglica, a uznemireni Italijani strahuju da je to tek
prethodnica velikog transporta čiji se obim i kraj ne mogu
predvideti.
Mnogi smatraju da drugačije i nije
moglo biti.
Želja ogromne mase ljudi za boljim životom i "čistim
vazduhom" u stvari se podudara sa paničnim pokušajima Ramiza
Aljije da smanji unutrašnje tenzije i reformske zahteve time što če
faktički otvoriti granice.
Jer, naivno je verovati da albanski
graničari pucaju u vazduh umesto u ljude samo zbog iznenadnog
naleta nekontrolisanog čovekoljublja.
Velike seobe kojima prisustvujemo su na
izvestan način kulturni i civilizacijiski šok, ponekad i susret
vekova, kao u slučaju Srba i Crnogoraca iz Albanije, koji su se
posle četiri decenije ponovo domogli svoje domovine.
Po prelasku
granice, onako unezvereni, jadno obučeni, izgledali su i gotovo
antropološki izmenjeni poste kolektivne robije u albanskom režimu.
Šta su zapamtili, šta će prepoznati, za šta su sposobni, znaju,
li išta o globalnoj svetskoj zajednici po izlasku iz zamračene
samice?
Naravno, dva su osnovna razloga koji
pokreću savremene nomade na selidbu: napuniti stomak ili sačuvati
glavu!
U slučaju kad se brani goli život sve ima drugačiji tok:
žestoke emocije, panika, tiranija glasina, haos...
Ako su zbegovi srpskih žena i dece iz
Slavonije na vojvođansku stranu tek lokalna, balkanska minijatura,
onda je rat u Persijskom zalivu predstavljao gotovo klasičnu
reprizu u istoriji već viđenog.
Najpre su bežali glavom bez
obzira Kuvajćani, mnogi i platili glavom teror iračkih okupatora.
Zatim su bežali Iračani pod talasom bombi i raketa.
Poslednjih
dana, pak, opet je kuvajtska granica zakrčena Iračanima. Umesto
osvajačke armade na sceni je sada pravi teatar političkog apsurda.
Pred građanskim ratom u južnom Iraku od osvetničke ruke Sadama
Huseina, sada beže žene i deca u taj isti Kuvajt koji je krvario
mesecima pod iračkom okupacijom.
Zbegovi, egzodusi, seobe, migracije,
bez obzira na različite povode, u svojoj istorijskoj legitimaciji
uvek i svuda nose lice ljudske nesreće.
Oni bolje od svega dokazuju
nesavršenost ovog sveta koji se još do juče spremao za idiličnu
feštu ulaska u 21. vek.
Napisao: Mihajlo Kovač, obrada: Yugopapir (ZAM, maj 1991.)