Pages

Mihajlo Kovač: Poplava izbeglica na sve strane... Ništa od idilične fešte ulaska u 21. vek... (1991)




Velike seobe kojima prisustvujemo su na izvestan način kulturni i civilizacijiski šok, ponekad i susret vekova, kao u slučaju Srba i Crnogoraca iz Albanije, koji su se posle četiri decenije ponovo domogli svoje domovine. Po prelasku granice, onako unezvereni, jadno obučeni, izgledali su i gotovo antropološki izmenjeni poste kolektivne robije u albanskom režimu




Maj 1991: Poplava izbeglica koja se širi na sve strane sveta još jedan je dokaz njegove nesavršenosti. Sačuvati glavu ili napuniti stomak, dva su osnovna razloga koji pokreću savremene nomade na selidbu. Da li je to uvod u novi svetski poredak kojeg pominje Džordž Buš?


*****



Početkom marta zemaljsku kuglu obigrala je kompjuterizovana, inače u svemu drugom autentična slika naše daleke komšinice Venere.

Da kojim slučajem ima živog stvora na ovoj planeti, verovatno bi se našao u čudu pred recipročnom slikom Zemlje: ozonska rupa, oblaci petrolejskog dima, svici bliskoistočnih eksplozija i uznemireni mravinjak ljudskih stvorova koji tumaraju tamo-amo po planeti.

Eto pravog "science fiction"-a za ostale stanovnike galaksije i zagonetke za nas: kuda i zašto beži sve veći broj ljudi, menjaju Zapad za Istok, Sever za Jug, tuđinu za otadžbinu i obratno? 

Poplava izbeglica koja se u poslednjih pet godina uzmuvala svetom opovrgla je znalce, iznenadila čak i vidovnjake.

Već legendarni ljudi u čamcima na morima Dalekog Istoka javili su se kao prvi znak azilantske paranoje. Ukrcavali su se u brodove, čamce, na splavove, burad, u kade ako treba, u bezglavom bekstvu od pobedničkog "socijalističkog" režima koji je ujedinio Vijetnam. 

Ni dan-danas im se ne zna broj. Mnogi su skončali od gladi i žeđi, od ruke pirata ili u čeljustima ajkula. Drama ili tragedija tih ljudi uselila se posredstvom Mondovizije u domove vascelog sveta. 

Grickajući kikiriki; s papučama na nogama biće da smo se i zapitali da li je bespomoćno plutanje morem zaista bolje od onoga što su iza sebe ti ljudi ostavljali i od čega su bežali?

Ređali su se potom Namibija, Angola, Eritreja, Somalija, Zapadna Sahara, Avganistan, Šri Lanka; Nikaragva, Sudan, mnogobrojne epizode ljudskog egzodusa, bekstva od gladi, građanskih ratova i sveopšteg terora.

Prilično samilosti, klimanja glavom, poneka vest o Karitasu, Crvenom Krstu, potom "Live Aid" iz Londona. 

Civilizovani svet i dalje je mahom grickao kikiriki, pijuckao viski, brižno klimao glavom, razmišljao o letovanjima i novim kolima...

Onda se pojavio Mihail Gorbačov i sve obrnuo naglavce. Glasnost i perestrojka izbacili su iz malograđanskih papuča ljude na Zapadu, uskomešali mase na Istoku. Politika detanta i otvorenih granica pokrenula je ponovo kadrove istorije, zaustavljene pola veka ranije. 

Godine 1988. slilo se u Zapadnu Nemačku blizu 200.000 sovjetskih građana nemačkog porekla. 

Došli su iz Kazahstana, Ukrajine, čak iz Uzbekistana kao potomci Nemaca raseljenih u te krajeve još u carska vremena, kada su ruski i nemački suvereni rođački razmenjivali podanike poput današnje dece sličice za album. 

Bio je to maltene pucanj startnog pištolja za masovni, istočnoevropski sprint na zapad. 

U potrazi za boljim životom, u međuvremenu je od Baltika do Crnog mora prebeglo u "konvertibilne" zemlje više od milion ljudi. Varljivi zov visokog standarda bio je za te ljude snažniji od same činjenice raspada "usrećiteljskih" realsocijalističkih režima u njihovim zemljama. 

Istočni Nemci su pohrlili kod svoje braće s druge strane Labe, preostala mesta u prihvatnim logorima popunili su Poljaci; Mađari i Česi okupirali su Beč i ostale austrijske gradove.


Balkanska minijatura



I Jugoslavija je dala svoj "doprinos" toj munjevitoj promeni socijalne i demografske karte Evrope. Više od 60 hiljada Cigana s našeg jugoistoka nagrnulo je u Zapadnu Nemačku, zahtevajući status političkih azilanata. 

Na stranu to što većina njih nije znala ni ime svog predsednika države, tek uspeli su da kao "progonjena politička opozicija" iz Jugoslavije znatno olakšaju socijalnu kasu Nemačke.

Naravno, čitava ova priča begunaca sa Istoka, izuzev sve manjeg broja intelektualnih disidenata, ima isključivo ekonomsku pozadinu. Njegovo Veličanstvo Dojčmarka obesnažila je velike tirade socijalističkih ideoloških protomajstora. 

Svi su oni digli ruke u znak predaje i otišli u ropotarnicu istorije pred konačnom i neumitnom činnjenicom da ne može valjati sistem iz koga beži toliko ljudi.

Na kraju je poklekla i Albanija, zemlja dvoglavog orla, načičkana bunkerima, opasana bodljikavom žicom. Otkako je uz ovacije mase u Tirani tresnuo nosom o zemlju veliki bronzani Enver Hodža, obnavlja se slika vijetnamskih ljudi u čamcima. 

Hiljade Albanaca jednostavno je konfiskovalo sve što plovi i što je na dohvat ruke i otisnulo se od albanske obale prema Italiji. 

Na potezu od Otranta do Brindizija već se iskrcalo više od hiljadu izbeglica, a uznemireni Italijani strahuju da je to tek prethodnica velikog transporta čiji se obim i kraj ne mogu predvideti.

Mnogi smatraju da drugačije i nije moglo biti. 

Želja ogromne mase ljudi za boljim životom i "čistim vazduhom" u stvari se podudara sa paničnim pokušajima Ramiza Aljije da smanji unutrašnje tenzije i reformske zahteve time što če faktički otvoriti granice.

Jer, naivno je verovati da albanski graničari pucaju u vazduh umesto u ljude samo zbog iznenadnog naleta nekontrolisanog čovekoljublja.

Velike seobe kojima prisustvujemo su na izvestan način kulturni i civilizacijiski šok, ponekad i susret vekova, kao u slučaju Srba i Crnogoraca iz Albanije, koji su se posle četiri decenije ponovo domogli svoje domovine. 

Po prelasku granice, onako unezvereni, jadno obučeni, izgledali su i gotovo antropološki izmenjeni poste kolektivne robije u albanskom režimu.

Šta su zapamtili, šta će prepoznati, za šta su sposobni, znaju, li išta o globalnoj svetskoj zajednici po izlasku iz zamračene samice?

Naravno, dva su osnovna razloga koji pokreću savremene nomade na selidbu: napuniti stomak ili sačuvati glavu! 

U slučaju kad se brani goli život sve ima drugačiji tok: žestoke emocije, panika, tiranija glasina, haos...

Ako su zbegovi srpskih žena i dece iz Slavonije na vojvođansku stranu tek lokalna, balkanska minijatura, onda je rat u Persijskom zalivu predstavljao gotovo klasičnu reprizu u istoriji već viđenog. 

Najpre su bežali glavom bez obzira Kuvajćani, mnogi i platili glavom teror iračkih okupatora. Zatim su bežali Iračani pod talasom bombi i raketa. 

Poslednjih dana, pak, opet je kuvajtska granica zakrčena Iračanima. Umesto osvajačke armade na sceni je sada pravi teatar političkog apsurda. 

Pred građanskim ratom u južnom Iraku od osvetničke ruke Sadama Huseina, sada beže žene i deca u taj isti Kuvajt koji je krvario mesecima pod iračkom okupacijom. 

Zbegovi, egzodusi, seobe, migracije, bez obzira na različite povode, u svojoj istorijskoj legitimaciji uvek i svuda nose lice ljudske nesreće. 

Oni bolje od svega dokazuju nesavršenost ovog sveta koji se još do juče spremao za idiličnu feštu ulaska u 21. vek.

Napisao: Mihajlo Kovač, obrada: Yugopapir (ZAM, maj 1991.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate